Predstava "Smrtonosna motoristika" u Teatru

Najnovija predstava Knjaževsko-srpskog teatra pod nazivom "Smrtonosna motoristika", nastala po tekstu Aleksandra Popovića i u režiji Tijane Vasić, na repertoaru ove pozorišne kuće je sutra od 20 časova.  

"Smrtonosna motoristika", drama nastala po tekstu Aleksandra Popovića (1929 – 1996), jednim od najoriginalnijih autora srpske dramske književnosti, u prvi plan stavlja ljude sa margine. „Kao i u životu, koji je postao jedan globalni rijaliti, u predstavi pratimo ljubavni zaplet marginalaca, ljudi u sukobu sa zakonom, cirkuske fele željne adrenalina i zabave, koji jedino kroz to mogu, bar na trenutak, da osete sreću i da se smatraju živim“, navodi rediteljka Tijana Vasić. 

U predstavi igraju: Lenka Petrović, Avram Cvetković, Milica Majstorović, Čedomir Štajn, Katarina Janković, Marija Rakočević, Ana Kolanđeli, Nenad Vulević, Ivan Vidosavljević. 

Adaptacija teksta je poverena Slobodanu Obradoviću, za scenski govor je bio zadužen Đorđe Marković, scenografiju potpisuje Ana Kolbjanova, kostim Jelena Janjatović, muziku Dragoslav Tanasković Trnda, a dizajn svetla Radomir Stamenković. 

O PREDSTAVI

Živimo u vremenu u kome se razum sve više ostavlja po strani, a ljudi se poput likova iz Popovićevih komada opiru kontroli, vođeni svojim nagonima. Tačnije, živimo u cirkusu, te je shodno tome odabir jedne vrste „cirkusa“ na sceni sasvim prikladan stvarnosti. Kao i u životu, koji je postao jedan globalni rijaliti, u predstavi pratimo ljubavni zaplet marginalaca, ljudi u sukobu sa zakonom, cirkuske fele željne adrenalina i zabave, koji jedino kroz to mogu, bar na trenutak, da osete sreću i da se smatraju živim. Ljudi koji vlastiti život stavljaju na kocku da bi egzistirali, kojima reskir postaje način življenja, a samim tim koji ni u ljubavnim odnosima ne mogu bez dodatnog uzbuđenja. Zato vođeni svojim nagonima, a ne razumom, stupaju u razne nedozvoljene „emotivne kombinacije“ iz kojih ne može ništa dobro da se „rodi“. Postavljaju se pitanja gde su granice pristojnosti, odanosti, vernosti i šta je ono što treba čoveku da se desi da bi shvatio da ne može i u stvarnom životu da se vozi po zidu smrti, kao i do kada ćemo biti robovi muško-ženskih predrasuda.

Tijana Vasić

O MENTALITETU

„... E, taj famozni mentalitet! Vujaklija ga ovako definiše: „Celokupno duhovno ustrojstvo – način mišljenja, shvatanja, sklonosti, raspoloženja i dr. – jednog čoveka, društvenog reda, pokolenja itd., duhovno stanje, duhovna nastrojenost.“ Sve to ja upravo shvatam tako kako Vujaklija objašnjava. Daleko sam, naravno, od uverenja da sam uspeo mentalitet da opišem. Ali, ja mislim da jednu sredinu, jedan narod, jednu epohu, čovečanstvo niko bolje od kulture i umetnosti ne može identifikovati. (...) I mislio sam: ko pročita moje drame, mnogo će mu jasnije biti ko smo mi u stvari... Kod mene, nema negativnih junaka, odnosno ima negativnih junaka, ali nema junaka koje ja mrzim, koje prezirem. Da stvar sasvim približim. Kad idem kod svoje tetke u bolnicu, ja otkrijem da je bolničarka prema njoj užasno nehumana. I prva moja reakcija je, pošto sam u afektu, da svom drugu, profesoru, kažem kako on drži jedno đubre. Ali, onda pokušavam da se ohladim i da objasnim sebi pojavu. Sad govorim kao pisac. Ona živi na Petlovom brdu, kavaljer je zeza, izgleda da ništa neće biti od venčanja, svaki dan autobusom putuje dva sata do bolnice, dva sata od bolnice, plata joj je bedna... Ispostavi se da su svi prema njoj nehumani, a ja očekujem da ona bude humana prema mojoj tetki. Tako ja pokušavam da mane svog naroda, one najgore osobine na neki način objasnim i da, objašnjavajući, tražim neki bolji put... Još jednu stvar moram reći: čoveka ne smemo potcenjivati, ali ni precenjivati. Čovek ima svoje animalno biće, ne treba se mnogo igrati s njim. Ko pusti zver iz čoveka, taj je veliki zločinac. Taj je veliki đavo. Dugo živim pa sam video... Video sam male, skromne, dobre ljude koji u nekim strašnim, groznim vremenima postanu monstrumi, ubice. Ja sad ne znam ko je ko pored mene... Dva puta sam već to doživeo: jedanput u ratu, drugi put na Golom otoku. Ne bi nas mnogo trebalo izazivati da počnemo da jedemo rukom, da otimamo, da udaramo – da dignemo ruke od salvete, od tanjira, od kašike. Znam kako to izgleda. Ne treba ruže gajiti u podrumu i zalivati ih vrućom vodom da bismo videli koliko su one otporne. Zna se šta s ružama treba raditi. Hoće vrlo brzo ruža da podivlja. Hoće čovek da podivlja... “

Aleksandar Popović, deo intervjua iz 1993. godine