Predstavljanje knjige „Odjek nemih sećanja“ u bibioteci u Koloniji

U ogranku Narodne biblioteke "Vuk Karadžić" u Staroj radničkoj koloniji sutra od 18 časova, biće predstavljena knjiga „Odjek nemih sećanja“ Ljiljane Delibašić.

„LJiljanu nazivam fotografom čovekove duše. Predstavlja redak primer etičkog kodeksa, što se istovremeno može reći i za junakinju ovog romana. Roman afirmativno predstavlja autorku kao ozbiljnog književnog stvaraoca u savremenoj srpskoj književnosti, za razliku od mnogih komercijalnih novinskih izdanja, prepunjenih trivijalnostima i neknjiževnim žargonom. Radnja romana je autentična priča svega onoga što nam se događa u svakodnevnom životu-stvarnost naša i naših bližnjih, ali i specifičnosti mentaliteta nastalih mešavinom srpske i crnogorske, vojvođanske, dakle, srpske kulture.

Autorka ne propušta detalje iz života, sadašnjeg i nekadašnjeg, makar na prvi pogled izgledalo da na njih ne obraćamo pažnju, a koji ustvari čine dobar deo naše stvarnosti. Neki od nas sa zadovoljstvom čitaju dinamične redove u romanu, diveći se neobičnoj literarnoj veštini, ali i teškoćama sa kojima spisateljica na najbolji način i sa velikim optimizmom uspeva da izađe na jednostavan način, slikajući pri tom stanje ljudske duše prikrivajući one najdublje lične emocije. Dolazi se do spoznaje realnosti naših života, isprepletanom i košmarima neverice, tuge, razočaranja ali i sreće, koja nas kroza sve to verno pohodi. Srešćemo se čak i sa epizodama humora i bezazlenih dogodovština, nama svojstvenim. Lično me impresioniraju detalji koje u dinamici događaja autorka uspeva da zapaža neverovatnom preciznošću, na način kojim to čine najbolji svetski pripovedači.

Dodao bih još da… treba imati u vidu da u prirodi postoji ravnoteža između bola i patnje, sa jedne i, blagostanja i sreće sa druge strane. Koliko radosti, toliko tuge… Dokazi za to se, takođe, nalaze u romanu Odjek nemih sećanja.

Sticaj životnih okolnosti su junakinju romana naterali da poruši barijere predrasuda i ponosa… i učini sve da iskaže svoja, do sada, nema sećanja, kako bi čitaoce koji su zaboravili ko su i šta su, podseti i vrati u normalni životni kolosek.

Time je sebe isključila iz Andrićeve izreke da,,čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i onih koji su mu najbliži“ kao u Znakovima pored puta.“ 
(izvod iz kritike Vukomana Rakočevića)