Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Južne Amerike.
Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.
Nesumnjivo najveća atrakcija u blizini La Paza je spuštanje biciklom niz tzv Death road. Put preko obronaka Anda, koji spaja La Paz sa Chulumanijem. Dug je 64 kilometara. Interamerička razvojna banka je pozvala najopasniji putem na svetu jer je svake godine odnosio od 200 do 300 žrtava. Mnogobrojnim krstovi su ostali nemi svedoci. Jedini put u Južnoj Americi kojim se vozi levom stranom. Levom jer je vozač prinuđen da kroz prozor kontroliše udaljenost svog vozila od litice. Nekada uspešno a nekada i ne baš.
Tomas, Bolivija, relativno klinac nas kupi na recepciji u 7 ujutru, na sve ekskurzije mora da se debelo ranu, i pravac vožnja kroz grad da pokupio ostale. Ekipa šarena, Australija ci, englezi, argentinci... Kako prolazimo vrhu koji je na 4 700m, a spušta se na 1200m, vozi se 64 kilometara i do sada je 18 biciklista poginulo. Vreme se pogoršava, tako da nas sačekuje kiša. Niko ne mari za nju već lagano izbaciš sto i postaviš doručak. Magla i kiša, ne može lepši početak. Dadoše nam neke poluskafandere, zaštitu za noge i laktove, kacigu, bicikle, objasniš u 2 minuta kako da se spuštam i paljba. Tomas na početku a drugi na kraju kolone.
Prvi deo spusta je po asfaltnom putu koji je zamenio stari i u upotrebi je. Cepamo a pored nas kola ali pošto je ovo svetska atrakcija niko se ne buni već nas polako obilazi. Posle 1km sav mokar, ali bukvalno, što bi rekli i gaće. A ladno, prsti na rukama još malo ko posle igmanskog marša. Ali valjda brzina cepa adrenalin i prođe nekako. Ponovo u kombi, bicikle na njega i vožnja 15ak minuta do makadamskog dela puta. Staje o, izlazimo iz kombija i to je to. Ali bukvalno oblaci ispod nas. Vrhovi planina kao čokoladne kupi e koje izlaze iz najlepšeg šnea koji samo priroda može da napravi, kao da je neko protrljao Ande i iz tajanstveni magle će se uskoro od tih vrhova, duh napraviti. Top. Pored nas proleću neke grupe koje su nekih 50tak metara se formirale ispred nas.
Krećemo i mi, visina oko 4 700m. U kacigi se samo čuje otežano disanje i srce koje boje kao sumanuto. Ptitisak u ušima, udario malo i na oči ali brzina na nekoliko metara od provalije sve to lagano zanemaruje. Fokus je drž se, opet što je nelogično, leve strane jer ovi što su brži piće sa desne. Ludilo kakav osećaj. Koči se rukama, desna zadnja a leva prednja. Stavljam telefon u desnu ruku i pokušavam da snimi filmić za Marka Pavlović, džabe sam vozio ako ga ne oecnem malo jer znam da bi on ovde čudo napravio, ali je isuviše opasno jer vuče brzina a mogu samo prednjom da kočim. Nešto sam uspeo pa pustih svoju biciklu da jurne nizbrdo. Kakav osećaj, ludilo totalno, sve zavisi koliko brzo ideš a vuče te brzina. I to polako sve više te adrenalin uvlači u deo kada ti potisne razum pa i ja koji nisam vaš nešto za bicikle, zalećem jako. Prave se određena stajanja za slikanje i gripisanje. Spust nije ni malo naivan jer samo negde negde ima zaštitne ograde. Prolazim kroz razne vodopad, lakat krivine, rečice koje seku put... Pogled? E to vredi milione... Pogled na planine i doline Anda. Kvari ga magla ali je i ona skroz čudna. Čas si u magli a onda ko nožem presečeno prestane. Nažalost kod Đavolje stene, gde se prave najlepše slike... totalna magla. Ali Bože moj, idemo dalje.
Nalećemo na jedno proširenje na putu gde su ljudi ladno izbacili da suše lišće od koke. Niko živi ne čuva, može da se uzme kolko hoćeš, ali mi to ne radimo, ili...
Aj sad malo da razvijemo taj mit o koki. Dolaskom Eve Moralesa dozvoljeno je uzgajati koju i koristiti je u medicinske svrhe ili žvakati njeno lišće ali nije dozvoljeno proizvoditi i prodavati kokain. Filozofija je da se ne sprečava proizvodnja već da se korišćenje u druge svrhe od medicinski spreči. Malo neubedljivo zar ne? Ali ajde da razmislimo malo, list kokaina, pored što ima mnogo kalcijuma u sebi, delotvorno deluje na prevazilaženje problema nastalih sa nadmorskom visinom. Svi koji rade teške poslove ili menjaju nafmorsku visinu brzo žvaću je. Nije to baš žvaka je, drugačije se to radi, više sisanje ali to njima izuzetno pomaže. Kada sam pitao Tomasa dal "udara" ako se žvaće odgovor je prost. Da li se čovek napije ako pojede dosta grožđa? Naravno da ne i lišće mora proći određenu obradu da bi se dobio kokain. Zato se lišće prodaje svuda, mnogo je jeftino i velika većina ga konzumira. Postoje i neki oraškovi i melase koji se dodaju lišću da bi imalo bolji efekat. Tako da kad prelazi ovakve visinske razlike preporučuju ti, i daju ti, lišće da držiš u obrazu jer je izuzetno delotvorno. Naslušao sam se mnogo priča o tome ali ovo je ona istinita i iz prve ruke.
Spust traje nekih 4 sata i neverovatno je koliko to brzo prođe. Naravno sa stajanjima za užine, koje jedeš na takvim mestima da jednostavno ni jedan obrok nakon ovoga neće imati tu lepotu ambijenta.
Nikako, nikako se ne sme propustiti spuštanje niz Death road.
Završnica je na 1200m i neverovatno kako nema nikakvih tegoba zbog tolike razlike. Ovo je prvi put za deset dana da silazimo ispod 3000m nadmorske visine ali samo na sat vremena. Vode nas u hotel gde imamo ručak i naravno kupanje u bazenu. Kakav, kakav chill out. Kakvo smirivanje hormona...
Put do La Paza traje 3 sata a u kombiju svi popadali. Iskoristi vreme da se ispričam sa Tomasom koji je super momak, razmenismo kontakte, ko će ga znati. Možda se ovo ponovi ali sa Markom i ekipom.
Taman kad pomislih ok al sad malo da se iskulira zovu da odemo da osvojimo vrh Chanklataya pored La Paza. Pih, sitnica, samo 4935m. Odlazimo kombijem kroz neverovatne predele, a tako blizu La Paza. Vodič je Huan koji je vrh. Baš onaj kao mi tako da od početka ide dobar zezov u kombiju, pa i "incident" sa babom čobaninom kad smo izašli da slikamo stado Lama, prođe sa smehom. Bazna stanica se nalazi pored velikom istraživačkog centra u kome je radio neki japanac koji je dobio Novelovu nagradu za neka istraživanja sa zračenjem. Svuda su rasute merne stanice. Put katastrofa ali ovde se samo japanci voze a oni ko tenkovi, svuda prolaze. Uspon nije toliko strašan jer mi smo već na 4 500m. Ali ovde se ide korak po korak, ako ubrzaš malo srce cepa i jaknu i duks koliko bije. Dišem kao posle 20tog šprinta ili onog na kraju polumaratona. Faktički čini mi se da čujem ceo svoj organizam kako "radi". Kao da gledam u neki tuđi. Popesmo se i taman da pukne pogled eto opet magle. Neverovatno je ovde. Bukvalno za 5min od Sunca do snega. Kvari magla pogled ali šta je tu je. Obavimo foto sešn i pravac kombi. Na samom ulazu poče sneg da veje. Strpasmo se i polako nazad u La Paz, koji i dalje veoma živ iako je kiša napolju. Sređivanje na brzinu i pravac šetnja do grada jer ovde oko 21h grad zamire. Sve se zatvara i polako grad tone u svoje i u snove svojih stanovnika, a vreme je i da mi odlepršamo u naše snove jer je ritam i više nego ubitačan.
