Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, privodi kraju putopise iz Kine, gde je pratio našu selekciju tokom Svetskog prvenstva u košarci.
Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut, obično sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.
Posle neki 15ak dana provedenih u Kini, polako počinjemo da se uklapamo u ritam i način života. Deluje malo prerano ali duga putovanja su takva, količina podataka koje memorija primi u tako malom broju dana, ekvivalentna je mesecima života kod kuće. Samim tim izlazak iz voza na Pekinškoj stanici je kao, ne baš silazak u Kragujevcu, jer naši vozovi su i dalje u fazonu: Prvi voz u Srbiji je krenuo iz Beograda ka Nišu, 23 avgusta 1884 godine i putovao je 7 i po sati. Taj rekord još nije oboren.
Ali jednostavno sve je već prešlo u rutinu. Izađeš iz voza, pratiš put za metro na fenomenalno obeleženenim peronima, nađeš mašinu za kupovinu karti, ukucaš u aplikaciju kuda želiš, sve ti to pokaže mašina za kupovinu karti, karte u džep i pravac metro stanica. E sad po mšinama za prodaju karata se vidi da je ovo najstariji metro, ali i dalje u top stanju. Ipak je onaj u Foshanu bio svemirski brod a i videlo se da je skoro napravljen. Izlazimo na Art museum stanici, poslednja a u centru, i tek gledajući kartu uvidimo da u samom centru ima jedaqn deo koji nije pokriven metroom, naravno Zabranjeni grad. Ispod njega se nije kopalo. Po obišaju malo zeza navigacija, ali nađosmo naš hotel, vidno premoreni i taman da se čekiramo i uletimo pod jorgan planinu, kad recepcionarka, po prvi put na putovanju, zape da traži vizu. Izgubismo dobrih pola sata na objašnjenje da nama ne treba viza, al ona uporno pokazuje od nekog afrikanca vizu i to ti je. E sad već me baca u crveno pa se slatko izdra na nju da je kartica od sobe bila za 2 minuta spremna.
Ustali i stiže poruka od Stefana, Rajkovog sina iz Kruševca, koji radi u Pekingu da se nađemo na nekoj stanici i da odemo na piće, da se izdogovaramo šta i kako ćemo u Pekingu. Ukucah u metzro aplikaciju kad ono pokaza da smo na nekih 2 kilometra od mesta susreta. Znači lagana šetnja i početak upoznavanja sa Pekingom.
Pekingom, gradom čiji prvi podaci ljudskih naseobina počinju pre 350 000 godina, koji je osnovan 473 godine pre nove ere, grad koji 1 oktobra 1949 godine, kada su jedinice Mao ce Dunga ušle bez borbe, zaposele Tjen a men i proglasile ga glavnim gradom, preuzevši titulu od Nanjinga, grad koji sada broji preko 25 miliona stanovnika...jednostavno Peking.
Po lokaciji hotel nam je odmah pored južne kapije Zabranjenog grada što je faktički suv centar. Mada ovde lokacije i nisu toliko bitne, bitno je samo da je pored metro stanice, a kada se zagine negde mora da se koristi taksi. Navigacija pokazuje da smo u istoj ulici gde treba da se nađemo i da samo idemo pravo. Lagana šetnja, već se jako umor uvukao u nas jer nas je Šangaj iscedio. Praktično je nemoguće na ovakvim putovanjima spojiti dnevno obilaženje i noćni život, ali kako u Šangaju ne živeti noću kad je to jedan od svetskih centara noćnog života. E sad kada bi imali na raspolaganju jedno dva dana da se regenerišemo sve bi bilo ok, ali mora se dalje. Ulična prodaja hrane je nešto što vas najpre veže za neki grad a i za stomak, tako da čim videsmo gužvu ispred jednog kioska stadosmo i mi. Neko punjeno pecivo sa mesom, sad ima i mrsno i posno tako da uzesmo od svega malo da probamo. Bukvalno prste da poližeš. Stigosmo ispred metro stanice i eto ga i Stefan. Lepo je sresti naše ljude na putovanjima, osmesi na sve starne i pravac neki tržni centar da se izdogovaramo. Stefan nam objasni sve šta i kako, kuda da idemo, šta da vidimo i odatle pravac ka hali gde se odigravaju utakmice jer je pored hale ogroman tržni centar gde je led ekran bukvalno 20 metara sa 10 metara gde se prenose utakmice. Mnoštvo ljudi sedi na podu i gleda ali nas čeka neca, isto iz Kručevca za stolom tako da kreće udaranje po pivu i gledanje današnjeg programa. Tržni centar je kao mali grad, gde dominiraju ogromne skulpture je kinezi mnogo daju do značaja kulturi. Gde god se okreneš naka fontana, neka skulptura, nešto što dokazuje strašnu kulturnu moć ovog naroda. Prelepo vreme provedeno u razgovoru sa dugarima, objašnjavanju načina života i rada u Pekingu, koji se razlikuje od načina funkcionisanja drugih gradova. Svaki, nazovi grad, koji ima stanovnika više nego mnogo evropskih država je uspostavio svoja pravila. Pa sam Peking je veži od bivše Jugoslavije, Rumunije, Grčke.... Neophodno punjenje baterija je odrađeno i sad se mora u krevet na odmor jer je ujutru obilazak Zabranjenog Grada.
Ustajemo a vreme kao da smo ga naručili, doduše osim dva dana u Foshanu svuda nas prati prelepo vreme, Sunce i nekih 25 stepeni. U obilazak nas vodi Đura jer je faktički on domaćin celokupne, vanreprezentativne, misije ljudi koji su došli da prisustvuju svetskom prvenstvu. Nalazimo se sa ostalima, koji su krenuli organizovanim busom iz hotela gde su svi smešteni, na samom ulazu u Zabranjeni grad. Reke ljudi ga opsedaju. E sad mi omašimo kapiju i dođemo do krajnje izlazne tako da smo morali da obiđemo ceo Zabranjeni grad da bi došli do ulaza, a to je jedno 45 minuta jakog ritma. Na sreću i oni kasne tako da stigosmo pre njih. Đura je obezbedio i vodiča i već kupio karte tako da je ulaz bio i viže nego ekspeditivan. E sad dok smo obilazili okolo grada videli smo njegovu impozantnost ali od ogromnih zidina kojima je okružen, ta spoljašnost samo jako zaintrigira i pripremi na ono što nas čeka unutra.
Zabranjeni grad je bio carska palata dinastija Ming, od 14 do 17 veka, i dinastija Ćing od 17 do 20 veka. Tj iz njega su vladala 14 vladara dinastije Ming i deset vladara dinastije Ćing. Poslednji vladar je Pu Ji, koji je abdicirao 1912 godine, a sve je to lepo dočarano u filmu “Poslednji kineski car”.
Ulazna kapija je grandiozna i samo nas priprema na ono što ćemo videti a to je grad koji se prostire na 72 hektara, koji ima 980 zgrada i 9 999 prostorija (pa što ne napraviše jedan poljski wc pa da zaokruže cifru?!), sa preko 1.8 miliona umetničkih predmeta. Izgradnja je počela 1406 godine, trajala oko 14 godina i na njoj je radilo 200 000 radnika. Ejjjjj...
Prolazimo kontrolu na ulazu i kroz kapiju dolazimo do prvog dela grada, tj do prve prolazne celine ka centralnom delu. Ono što prvo upada u oči je da nigde nema drveta jer su se plašili atentata, tako da je ceo trg pregledan i više nego inpresivan. Reke ljudi, većinom kineza su u obilasku. E sad mi se mnogo zaluđujemo kada pomislimo da su evropski turisti ili turisti iz inostranstva neka ekonomska sila za Kinu. Pa nas dođe godičnje nekoliko miliona a njih da vidi Zabranjeni grad nekoliko desetina miliona. Mi više služimo da prenosimo priće o grandioznosti jedne nacije, koja je ostavila neizbrisiv trag u ljudskoj civilizaciji i gurala istu vekovima napred. Čujemo priče od vodiča kako je sve građeno, da je 20 000 seljaka dovlačilo kamen sa okolnog kamenoloma koji je udaljen 100tinak kilometara i naravno priču o Poslednjem kineskom caru. Definitivno snimanje filma je interesovanje za njega podiglo na najviši nivo, tako da se većina priče i vrti oko tog perioda. Do abdiciranja Pu Jia 1912 godine samo je sa carskom dozvolom moglo da se uđe u grad, au deo gde su bile konkubine, kojih je bilo oko 2 000 i samo su car i doktor mogli da ulaze u njega. Pričamo i prolazimo u srednji deo gde je kraljevska palata, auuu kako ovo izgleda, vala baš što bi rekli. Kakva moć je prezentovana ovom građevinom koja je impozantna i danas u 21 veku a kamoli u 15 kada je građena. Mislim da ne možemo da pretpostavimo impresiju ljudi kada su je tada videli. Šta li su pomislili, kakvo su božanstvo u svemu ovome videli, kakva je vizija bila ljudi koji su ovo gradili i osmislili. Strahopoštovanje, koje se meša sa divljenjem, sa sa zahvalnošću što ovo mogu videti me obuzima. Vodič priča a ja ne čujem. Čekaj brate barem pet minuta da dođemo sebi pa nastavi. Deo koji objašnjava propast carstva je vezan za majku Pu Jia, Cu Hsi, koja je bila konkubina i probila se na lestvici do prve i bila je toliko opsednuta vladanjem da je otrovala muža i starijeg sina, da bi došao na vlast maloletni Pu Ji da bi ona mogla da vlada. Njeno “ludilo” je išlo dotle da su joj za svaki obrok pripremali po 75 jela, žena koja je uspela da uništi toliko moćno carstvo, da zbog nje car abdicira i krene u izbeglištzvo da bi na kraju svega što je doživeo ( bio u japanskom i ruskom zarobljeništvu) završio kao običan baštovan i zadnji put, pred svoju smrt 1967 godine je posetio zabranjeni grad kao običan turista. Impozantne su skulpture koje ukrašavaju grad, ali većina umetničkih predmeta je prebačena u nacionalni muzej na Tajvanu. U poslednjem delu je stan gde je živeo carev profesor engleskog jezika i to je bila još jedna kap jer je caru zamerano što se okrenuo ka Zapadu.
Prelepih dva sata prođe u šetnji Zabranjenim gradom završavamo na ručku koji je takođe Đura organizovao gde probasmo specijalitete vezane za ovaj kraj. Svi nazad u hotel a Veljko i ja nastavimo sa obilaženje najvećeg budističkog hrama, Lama hram, i kompleksa gde su se održavale vojne parade koji je u okviru velikog parka za koji se plaća ulaz. Ogromna gužva u hramu jer je danas praznik u Kini. Takođe prolazni hram koji prolaskom kroz svetilišta vodi putem prosvećenja do poslednjeg gde je i najveća statua visoka oko 8 metara. Odatle krenusmo kroz jedan hutong. Hutong su delovi grada, sada svedeni na ulice u kojima su ostavljene autentične zgrade i sam način življenja je prilagođen tome. Ulazimo u javni wc koji niko ne čuva i koji je toliko čist da nas prekulturne evropljani hvata stid. Jednostavno ovde se državna svojina shvata kao svoja i tako se prema njoj i ophodi.
Ponovo metro i pravac u halu na polufinalne utakmice i ponovo osveženje u tržnom gradu. Eh, gleda se Španija protiv Australije umesto....
