Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Albanija. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Put do Tirane, ako ga uopšte tako možemo nazvati, je isprekidan stajanjem kombija kad god neko izbaci ruku pored puta, a i sam vozač kad vidi ljude koji stoje pored uspori, svirne i čeka bilo kakvu reakciju da ga zabode na kočnicu. Alo šefe, pa bre četresprve Taško Načić morao da trči, mučenik, do stanice da bi ga Paja primio u onu nedođiju, a vi ovako u 21 veku. Ono što još ubada oči od kad smo ušli u Albaniju je broj mercedesa koji se vozi po putevima. Bukvalno 80%, a modeli od pre "sto godina" do najnovijih. Ozbiljan kult mercedesa je ovde.
Glavna autobuska stanica u Tirani je malo dalje od grada pa se od nje mora uzeti ili taksi ili gradski bus. Iznenađujuće je da je stanica ustvari samo jedan veliki parking na kome su poređani autobusi u koje bukvalno ulećeš i od vozača "kupuješ" kartu. Od Drača do Tirane 150 leka, tj oko 150 dinara. Naravno može i u evrima da se plati al kad mu daš 2 evra (240 leka) on ti samo kaže Ok i naravno kartu možeš samo da sanjaš. Ali bukvalno nigde se ne vraća kusur samo ti kažu ok a na tebi je dal ćeš da zapinješ da ti vrate. Naravno kako otvoriše vrata od kombija krenuše taksisti da se nabacuju ali nije mi ovo prvo putovanje pa da me "upecaju". Polako izađoh sa "stanice" i na gradskoj autobuskoj upitah, rekao bih studentkinju, koja mi reče da svi autobusi koji staju ovde idu do centra. Uletoh u prvi i za nekih 20minuta se već iskrcah na stanicu blizu Skenderbegovog trga. Nekih 50m peške i pošto su izbori u Albaniji ovih dana upitah jednog aktivistu da mi objasni gde je lokal za turističke informacije al usledi odgovor da on nije iz Tirane nego je došao da pomogne aktivistima njegove partije. Naravno da je bilo dovoljno samo da se okrenem u krug na trgu i da vidim turist biro. Subotom ne radi ali srećom unutra neka devojka prodaje avio karte pa mi dade mapu i objasni šta da vidim za nekih 5 sati koliko sam u gradu.
Tirana, nastala 1614 godine, je postala glavni grad Albanije januara 1920 godine kao kompromis između velikih gradova. Zanimljivost je da je 1930 godine imala 30 000 stanovnika a danas oko 420 000 koji većinom čine doseljenici sa siromašnog severa a i ostalih zabačenih područja. E sad zamislite našta liči infrastruktura.
Naravno obilazak počinje na samom Skenderbeg trgu gde je spomenik Đurađu Kastriotiju - Skenderbegu.
Skenderbeg potiče iz feudalne porodice Kastriota koja je od sredine 14 do sredine 15 veka kontrolisala delove centralne Albanije i istočne Makedonije. Bio je sin Jovana i Vojislave. Njegov otac Jovan Kastriot je bio princ Epira, koji je uključivao Mat, Kroju, Mirdita i okolinu Debra, a njegova majka Vojislava bila je princeza iz Pološke oblasti u Makedoniji iz porodice Branković.
Đurđev otac Jovan Kastriot je posle 1385 godine postao jedan od brojnih vazala Bajazita I sa teritorije Albanije koji su plaćali danak sultanu i učestvovali u vojnim pohodima njegovih trupa, poput Bitke kod Angore. Da bi osigurale Jovanovu vernost Osmanlije su prvo odvele njegovog sina Stanišu (1409), a zatim Đurđa (1423) u Jedrene da se školuju i služe sultanu. Đurađ Kastriot je tokom boravka u Jedrenu (1420-1423) prešao u islam, završio vojnu školu u Jedrenima, te je ratovao u Otomanskoj vojsci i odneo mnoge pobede za Otomansko carstvo. Za svoje vojne zasluge, dobio je nadimak Iskander (tur. İskender - Aleksandar), čime se poredilo njegovo ratničko umeće sa Aleksandrom Velikim. Kada je Janoš Hunjadi porazio vojsku Otomanskog carstva kod Niša 1443. godine, Skenderbeg je napustio sultanovu vojsku, vratio se u zavičaj i ponovo prihvatio hrišćanstvo. Na prevaru je preuzeo kontrolu nad Krojom iz koje je vodio borbu protiv Osmanskog carstva, Mletačke republike... 17. januara 1468. godine, u Lješu, Skenderbeg se razbolio od malarije od čega se nije uspio oporaviti te je umro.
Jedan selfi ispred spomenika, ali i zamoli neke mlađe albance da me slikaju. Definitivno duž celoga putovanja su bili i više nego srdačni.
Sa druge strane trga je Nacionalni muzej Albanije ali prvo mora pored šatora za vakcinaciju da se prođe. Slika ko u Draču. Prazni, samo volonteri i doktori unutra. Definitivno il fali vakcine il oni neće.
Nacionalni istorijski muzej najveći je muzej u zemlji. Otvoren je 28. 10. 1981. godine. Muzej je projektovao albanski arhitekt Enver Faja. Gradnja ovog objekta zahtevala je prethodno rušenje opštiinske zgrade koje je sada dijagonalno od muzeja. Na samom ulazu postavljen je ogromni mozaik naslova Albanci, koji je opšte prepoznatljiv. Nažalost zatvoren je. Ponovo preko trga do ogromnog Karusela koji isto ne radi, razmišljam da li uopšte nešto radi ovde ili je zbog manjka turista sve zatvoreno. Čuju se zvuci uličnog svirala koji pokušava da odsvira neku, izgleda, čuvenu pesmu ali je toliko "dobar" da ne provalih koja je. Iza Karusela je pravoslavca crkva. A da, pored spomenika Skenderbegu je Edhem begova džamija, napravljena 1821 godine, koja je opasana žicom kao da je u nekom restauriranju kao i sahat kula pored, izgrađena 1830 godine a nalik je na kulu na trgu Svetog Marka u Veneciji. Inače Enver Hodža je na vrhuncu svoje vladavine 1967 godine proglasio Albaniju jedinom ateističkom zemljom na svetu. Mnogo verskih objekata je porušeno za vreme njegove vladavine. I danas 30% stanovništva se izjašnjavaju kao ateisti.
Pravoslavni crkva je prelepa, posvećena Hristovom vaskrsenju, nije oslikana ali se vide skele koje su postavljene za oslikavanje.
Inače tokom naše posete je ispravljena jedna istorijska nepravda, naime mošti svetog srpskog kralja Jovana Vladimira su iz muzeja vraćene pravoslavnoj crkvi, u manastir posvećen njemu u Elbasanu.
Zbog svog značaja manastir Sv. Jovana Vladimira je duhovni centar Pravaoslavlja u Albaniji ali i šire, jer ovaj manastir posećuju Pravoslavni vernici iz Crne Gore, Srbije, Severne Makedonije i Grčke.
Koliko je to bitan događaj govori i to da je Svete mošti Mitropolitu Antoniju predala lično ministarka kulture Albanije Elva Margariti, zajedno sa Direktorom Državnog Istorijskog Muzeja Albanije Dorijanom Kocijem. Takođe, ovom događaju je prisustvovao i Predsednik Vlade Albanije Edi Rama. Što bi Šoić rekao "Kako se pogodilo !!!
Iz crkve prođoh kroz jedan lep parkić gde upada u oči ono što svuda na putovanjima videh. Novozasađeno drveće visine veće od 5-6 metara što je normalno jer takva ne mogu da se polome jer su već debelo formirana. A kod nas se zasađuju tanka mala koja polome čim ih postave. Kroz njega se vratih u Bulevar Dëshmorët e Kombit, koji ide od leđa spomenika Skenderbegu pa sve do Politehničkog Univerziteta na samom kraju Bulevara, tj do trga Majke Tereze. Lep širok bulevar a i lepo vreme za šetnju. Nekih 18 stepeni. Kad je Edi Rama bio gradonačelnik, 2004 proglašen za najboljeg na svetu, donet je plan o uređenju centra grada tako da su uklonjeni svi nelegalni objekti i obnovljene su fasade, tako da je trg dobio moderan izgled. Pazi doneli plan, koliko su oni nazadni, trebali bi nešto da nauče od nas, tj da im mi objasnimo da nema razloga bacati kintu na te silne planove, pošalješ ekipu noću, sa fantomkama i oni sve to lepo rasčiste. A onda nađeš "stranog investitora" pa napraviš grad na vodi.
Sa leve strane nalete na čudnu građevinu u izgradnji, modernu piramidu koja bi trebala biti centar kulturnih dešavanja. Što vole ljudi da zidaju piramide to je čudo. Ipak šetnja bulevarom je baš opuštajuća. Sledeće sa desne strane je Predsednika rezidencija i na kraju pre zgrade Politehničkog Univerziteta sa leve strane Arheološki muzej i iza njega uvučen Nacionalni stadion Albanije koji svi pripadaju velikom trgu posvećenom Majci Terezi. Stadion je top moderna građevina koja dominira svojom lepotom. Popeh se uz stepenice stadiona kad ono otvoren ulaz na tribine. Prođoh i počeh da fotkam i snimam kad eto ti ga obezbeđenje. Očekivano. Priđe majstor i poče da mi objašnjava kako ne smem da ulazim i tako to. Naravno priupita odakle sam, pa na moje iz Srbije poče da objašnjava kako je bio u Srbiji, te Niš, te Beograd al za Kragujevac se tek iz kurtoazije seti. Ponovo na bulevar i uzbrdo nazad. Pre izlaska na trg skretanje desno i obilazak nekadašnje tvrđave a sada komercijalne centra Toptani.
Uh, koliko je to bitan lik u našoj istoriji.
Esad-paša Toptani, rođen oko 1863 – ubijen 13. juna 1920. Bio je otomanski general i albanski političar s početka 20. veka.
Tokom okupacije Albanije u balkanskim ratovima, Esad Paša je sarađivao sa srpskom i crnogorskom vladom protiv privremene albanske vlade Ismaila Kemalija. U previranjima nakon proglašenja nezavisnosti Albanije, krajem 1913 je uz pomoć Srbije preuzeo vlast u centralnoj Albaniji, uspostavivši neku vrstu marionetske države. Nakon toga, nakratko je stekao visok položaj u vladi Vilhelma od Vida, dok nije 1914. prognan iz zemlje.
Tokom prvog svetskog rata je bio na strani Srbije, omogućujući joj povlačenje preko Albanije. Nakon rata je saveznicima pokušao da se predstavi kao jedini legitimni vladar i da se vrati u zemlju. 1920. godine ga je ubio albanski terorista u Parizu.
Poticao be iz bogate zemljoposedničke porodice Toptani, koja je imala mnoge posede u oblasti Tirane. Njegov otac se zvao Salih-beg Toptani Esad je imao i sestru koja se zvala Sadije koja je kasnije bila druga žena Džemal-paše Zogua i majka Zoga I od Albanije. Porodica Toptani je jedna od najstarijih albanskih feudalnih porodica i jedna od nekoliko koje su preuzele kontrolu nad delom teritorije Srpskog carstva cara Dušana posle smrti cara Dušana i raspada njegovog carstva 1355. godine. Sahranjen je na srpskom vojničkom groblju na Tijeu u Bolonjskoj šumi, gde i dan-danas u moru krstova stoji i jedan polumesec.
Takoreći neko koga je naša država spremala da preuzme vlast u Albaniji i određene teritorije pripoji našoj državi. Ali kao i sve u našoj istoriji, još jedan pogrešan potez u pravljenju ozbiljne države.
U okviru zamka ima nekoliko vrhunskih restorana sa svetskim kuhinjama. Odlično mesto za predah i skupljanja snage za nazad. Ponovo do trga ali drugom ulicom da prođem pored muzeja posvećenog žrtvama komunizma, koji ima top ulaz. Stari bunker kroz koji se prolazi i silazi u podzemni muzej. Ok, poštovanje žrtvama ali mora se dalje. Do trga da se javim Đorđiju i pravac bus terminal za prevoz do autobuske. Ali onda čuveno, ček da još jednom bacim pogled na kartu, pa videh da je ta nova pijaca napravljena mnogo blizu i krenuh do nje. Razmišljam, zadnji put sam sa Veljkom bio u Wuhanu na pijaci pa vidi šta se desi, neće valjda opet. Moderna pijaca na otvorenom sa dosta restorančića oko nje. Jedno pivce, 120 leka i da ne postim palo bi pola kila roštilja za 400 kinti. I to svinjskog. Vidim ja nema Tirane i Korče piva već skopsko i sve makedonci u bašti. Na pijaci voća i povrća kolko hoćeš iako je popodne i naravno duvana u svim oblicima. Naručio Đani lišće za lulu, burazer za zavijanje tako da napuni veliku kesu duvanom i pravac stanica. Naleteh odmah na bus do stanice i onda što bi rekli više sreće nego pameti. Kako mi stiže gradski bus na glavnu stanicu iz nje izlazi veliki bus za Drač. Izlećem, istrčavam ispred njega pa nek gazi i zaustavi ga. Lagano do Drača. Boban javio da su se oni vratili u Albanija star tako da ne moram da žurim. Stigoh u Drač oko 18:30 i pravac da kupim neki magnet kevi za frižider. Poče kišica a ja ko u inat da obiđem još jednom centar Drača, smrklo se pa da ga vidim po noći. A njima pola uličnog svetla ne radi. Što bi rekli "džaba sam krečio". Kupih 2 baklave da obradujem Bobana i na stanicu. E sad kanal. Sat vremena nema busa za Golem, za hotel. Već debeo mrak, stanica totalno neosvetljena. Startuje me neki taksista al realno nemam baš poverenja da sednem kod njega, nit znam kuda treba da idem nit mi on odaje neko veliko poverenje. Nalete opet neki makedonac i reče mi da hvatam bus za Pelpu, da izađem na poslednjoj stanici i da odatle imam 20min do hotela peške. E to je već ok. Razmišljam 20min za normalnog čoveka je 10 za mene. Izađoh na poslednjoj stanici kad, bato moj mrkli mrak. Nigde žive duše. I kako mi on objasni samo treba da pratim zid od vojne baze do kraja nje i onda obalom do hotela. Mrkli mrak, trotoar metar širok a mojim jakim tempom “samo” 25 minuta oko baze. Prvi put da sam pomislio o bezbednosti i iako znam da je ok ipak bi malo nebeše svejedno. Napokon stigoh do zgrada i pravac prema plaži. Pa još jedno 25 minuta do hotela. Razmišljam dal je moguće da je onaj makedonac toliko omašio u razdaljini, mada realno on najverovatnije nikada nije išao peške ovuda pa mu se učinilo da je blizu. Cimam Bobana da me čeka u restoranu da se opustimo malo posle i više nego turbo dana. Lagana večera, nekoliko Korča piva uz predivnu, uživo, muziku trija koji polako opušta i mozak i telo tako da je samo jedna misao u glavi, kako uleteti u krevet. A noge bride ko da sam celu Albaniju peške prešao...
