Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji - Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Izlazak na drveni kej iz feribota u luci Batam je moj prvi korak napravljen na "Indonezijskom tl7", ustvari, nekih 50m dokom i biće prvi na tlu. Na prvu loptu, preljubazan policajac koji nas sprovodi do dela gde plaćamo vize i onda preko reda do policijskog punkta. Policajac koji nam udara vizu u pasoš to čini sa takvim osmehom da sam prijatno iznenađen. Malo proćaska sa nama, malo šale što sam visok pa pomera kameru da me uhvati i to je to. Indonezijo eve me. Nekih 5 sati ostalo do leta pa rešismo da ih ubijemo malom šetnjom po Batamu. Direktno iz luke se ulazi u tržni centar, vrhunski a tu su i turističke informacije. Objasniše nam da za to vreme možemo samo videti džamiju koja je pored i to je to. Rečeno, učinjeno. Ranci na leđima i krećemo u špartanje. Malo dalje od tržnog centra vidi se da je ovde sirotinja, tj glamur tržni centar a na 100m kaljuga. Izgurasmo do džamije ali nismo mogli da uđemo jer je molitva u toku. A stižu džipčine samo takve. To je to, na prvu loptu veliki jaz među stanovništvom. Malo slikanja, u daljini na brdu dobrodošli u Batam i to je to, nazad u tržni centar na klopu. Restorani vrhunski kao po evropi. Klopica top, dve supe vrhunske, dva pića i neko meze cela 5 evra. Opaaa, idemo Indonezija. Uhvatismo grab ispred i pravac aerodrom. Usput kroz tešku sirotinju, koja živi u udžericama sa blatnjavim podovima i platoom za sedenje ispred. Ali svi opušteni nasmejani. Kako izađosmo iz taksija tako skočiše da nam pomažu.
Na šalteru za čekiranje jedna devojka nešto jede i na Ljubicino pitanje šta je to ubi se da objasni. Baš su preljubazni. Aerodrom spolja mnogo lepši nego unutra ali je i više nego ok. Stiže i vreme za ukrcavanje, kad avion Lions air ima brisače, e moj bato brisače. Odavno ih nevideh na avionu a lepo sam se navozao njima. Opet stara taktika, tako da imamo po tri mesta. Let je oko dva sata i prođe u dremkanju. Sletesmo noću i pošto smo zeznuli datume hotel nam je od sutra tako da bukurasmo jedan pored. Grab do hotela, čekiranje i u krevet.
Ustajanje i vrhunski doručak, svega po malo samo, kao i svuda hleba nigde. Samo pirinač i nudle ali sam se već navikao tako da mi baš prija. Do bašeg hotela 20min peške tako da krenusmo da razgledamo. Put nas vodi pored parlamenta, novija zgrada, lepa. Nakon nje nalwtesmo na Nacionalni muzej Indonezije. Pošto imamo još tri sata do čekiranja u hotelu odlučismo da ga obiđemo. Ulaz 7 500 rupija, tj pola evra, 60 dinara. Ostavismo rančeve na ulazu i polako u obilazak.
Naziv Indonezija je izveden iz grčkih reči indos i nesos, što znači Indijsko ostrvo, i potiče iz 18. veka.
Republika Indonezija obuhvata arhipelag od 13.466 ostrva i najveća je ostrvska država na svetu i po broju stanovnika i po površini, po površini je i 14. najveća zemlja na svetu. Najveća ostrva su Borneo, Sumatra i Java, koje je najnaseljenije ostrvo na svetu sa preko 140 miliona stanovnika. Indonezija je 2016. imala više od 260 miliona stanovnika, što ju je svrstalo na četvrto mesto u svetu sa najviše stanovnika u kojoj su muslimani većina.
Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih, i član je grupe G-20 i to je vidljivo svuda jer je grad ukrašen bilbordima koji su najavljivali sastanak G20 koji je održan pre 20tak dana na Baliju. Omaši ga za malo.
Indonežanski arhipelag predstavlja važno trgovačko područje od 7. veka kada su nekadašnje države Srividžaja i Madžapahit trgovale sa Kinom i Indijom.
Ulazimo u muzej i prvo nalećemo na skulpture sa hinduističkih i budističkih svetilišta koje su baš iz tog perioda. Šta znam, lepe su ali nekako tako nabacane da kao da sam u nekoj prodavnici antikviteta, ili ovih sadašnjih kojih ima na svakom koraku ovde. Prostorija nije velika, ustvari to je trem centralnog dvorišta koji je takođe ispunjen statuama. Dobro, ima i vrhunskih ali to je to. Sve su napravljene od vulkanskih stena tako da su sve tamno sive boje. Dalje u zatvoreni deo muzeja i prvo nalećemo na izložene maske koje su se koristile u sakralnim obredima. E to je već sasvim druga priča, što bi rekli ulazimo u onaj deo postavke koji me i najviše zanima. Sve su vrhunske, znači bukvalno ne znaš na koju stranu da pogledaš. Ono što će me pratiti kroz celu posetu muzeju je katastrofalna osvetljenost svakoga eksponata jer je svetlost usmerena sa vrha vutrina tako da niti dobija na snazi svaki eksponat niti možeš da ga slikaš. Sledeći eksponati su ratne unuforme i oružja kojima dominira čuveni ratni indonežanski nož keris, koji je predstavljao više statusni simbol nego što je bio pravo oružje. Što veća vlastela to je i nož bogatije urađen. Ima impozantnih primeraka. Svaki oduzima dobar deo vremena. Odatle među mrdalice, da baš mrdalice koje su toliko duboko ukorenjene u indonežansku istoriju da ih bukvalno ima na svakom koraku. Mrdalice su služile za pozorišne predstave koje su od vajkada organizovane duž cele indonezije. Njima su igrani razni istorijski događaji, životne situacije, a bavili su se i političkim temama. Ono što je fascinantno da su sve mrdaluce prelepe ali su predstave pravljene njihovim senkama na zidovima i platnima. E sad mi nije jasno zašto su sve top ukrašene kada ih publika ne vidi?
Sledeći ideljak muzički instrumenti. Indonezija je zemlja u kojoj muzika igra ogromnu uligu. Na svakom koraku se čuju njihove pesme i bukvalno se vidi da im je muzika u krvi, tj duboko ukorenhena u njihovoj tradiciji. Toliko prelepih instrumenata ali dosta i prvi put viđenih. Zatim nakit, e tu se ostaje bez teksta. Znači sve bi ono nosio pa nek je i žensko. Vrhunski dizajni, ma ludilo. E onda tekstil, e tu su najjači bili a vala i ostali. Prelepi eksponati, da bukvalno ne znaš da li je bolji rad ili šara. Pa čak i oni jednobojni izgledaju premoćno.
Što bi rekli m, neka se spremi keramika. Predstavljeni su eksponati od praistorije do današnjih dana. Ne znaš gde pre da pogledaš. Mada je meni praistorijski veće ludilo jer se u novoj eri vidi ozbiljan kineski uticaj.
Bronzane statue i predmeti, od kojih pojedini datiraju koš iz bronzanog doba ne mogu mikoga ostaviti ravnodušnim. Kakve su samo oni skilpture pravili u 9 veku da mislim da danas ni laser ne može tako da napravi.
Onda život na vodi i oko vode. Čamci, skulpture koje su se kačile na čamce, ribarski pribor, ma sve živo. Dosta i poljoprivrednih i drugih alatki.
Ulazimo u ogromnu prostoriju na kojoj su crteži preko celih bočnih zidova prirode Indobezije. Top.
U sledećoj sobi se prikazuje Sukarno govor iz 17 avgusta 1946 godine, kada je pročitao aklamaciju o nezavisnosti ali otom potom, doćiće to na red da se opiše.
Fascinantna su dva ogromna plakata na bočnim zidovima i još dve mape koje pokazuju koje etničke grupe postoje u Indoneziji i koji se dijalekti govore. E tu kad ne padoh na onaj deo gde leđa guve časno ime, neću nikada.
Stanovnici Indonezije su pripadnici 634 etničke grupe i podgrupe,i državi se govori više od 1.400 jezika !!!! Najveća, ujedno i preovlađujuća, etnička grupa su Javanci, ali zbog zoliko grupa razvijen je zajednički identitet pa je Nacionalni moto Indonezije, Bhinneka Tunggal Ika (Jedinstvo u različitosti).
Mok bato, trebalo je sve to skockati, uklopiti i uvesti red. Zadivljujuće. Nas ima 10 etničkih grupa na Balkanu i celu istoriju provexosmo udarajući jedni na druge.
Prizemlje odrađeno, sad po spratovima redom. Najlepši deo je nažalost zabranjen za snimanje a to je nakit. E to je tek ludili, kako je samo to urađeno, a potiče i iz praistorije do novijih datuma. Totalno ludilo. Krune, ogrlice, noževi, nakit....ma sve živo. Čudo jedno.
Naletesmo na grupu ljudi koja se bavi restauracijom i čišćenjem eksponata. Zanimljivo je kad pogledaš sa kakvim žarom a ogromnim strpljenjem to rade.
Ubismo četiri sata a kao da je jedan prošao. Premoćan muzej, ali premoćan.
Po rančeve i pravac u hotel Ashley wahid hasyim jakarta. Vrhunski, na vrhunskom mwstu a cena za decu i vojnike. Ritam je strašan, tuširanje i pravac recepcija, Džakarta čeka a grab već parkiran na ulazu.
