Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji - Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Grab nas ostavi na trgu Merdeka tj. kod Monas spomenika ali je prošlo 16 sati, tako da je zatvoren ulaz u ceo kompleks. Isfotkasmo ga jer je prelep noću, tj prelepo je osvetljen. Poljubili kapiju pa krenuli dalje. Cilj je da malo procunjamo pa dalje za Kota Tua, istorijski geo Džakarte. Ubismo se da obiđemo kompleka, ogroman je. Faktički uđosmo u Lapangan Banteng deo koji su izgradili holanđani pa imadosta kolonijalnih zgrada. Dominira najveća džamija u jugoistočnoj Aziji Mesjid Istiqlal, sagrađena od q961 do 1978 godine na temeljima holandske tvrđave, a njeno ime znači sloboda.
Džamija ima pet nivoa koji predstavljaju pet stubova Islama. U toku Ramadana može primiti i 200.000 vernika. I ona je zatvorena ali nas čuvar pusti da napravimo neku sliku. Osvetljena za sve pare što bi rekli, ali baš sa ukusom tako da je baš impozantna. Krenusmo dalje i naletesmo na neki parkić gde ima ljudi, tj nešto se dešava. Turisti ko turisti, svuda bi nos da zabodu. Mada me je isprva privukao ogroman nazrip Jakarta, baš kakav treba za jednu sliku. Ispred neka brza hrana pa sedosmo da pojedemo nešto. U okviru parka je ogroman amfiteatar sa fontanama i ogromnom binom. Skoro pa krcato pun. Raspitasmo se šta se dešava kad ono izbor za najlepši par Indonezije. Zajedno se ocenjuju muško i žensko. Zakucasmo se na tribine xa viximo spektakl. Ustvari ovo je takmicenje ta najlepši par Džakarte koji ide na finale. Napraviše eki šou sa fontanama, laserima i muzikom, tako da pogodismo što ostasmo. Čekasmo jedno sat vremena da krene, znači da odlepim. Ljubica ne pušta da se krene ko da joj najrođeniji učestvuje. Ja malo i odrema dok šou ne krenu. Realno zanimljivo, uživo orkestar koji svira tradicionalnu muziku, igre Indonezije...svašta nešto lepo. Ubismo tu dca sata a ja ko na iglama. Odatle nastavismo ka katedrali, koja je odmah tu, nepunih 50tak metara. Pravo ime katedrale je Crkva Svete Marije, Osveštao ju je 1810. godine Monsignour Nelissen, ali je dva puta gorela do temelja tako da je ova sadašnja već zvanično otvorena 1901 godine. Pošto je mrak pustiše nas samo da slikamo. Što bi rekli završismo i to pa ponovo Grab za Kota Tua. Ali preći ulicu u Džakarti je kao da prelaziš stazz na mototrkama. Ma kakvi pešački, to jeste nacrtano ali izgleda da nikome nije jasno zašto. Znači izbaciš ruku, levu, u vis i kreneš i onda te oni mimoilaze, neki uspore neki ubrzaju, ali ozbiljna trauma do druge strane. Oni jednostavno tako funkcionisu i vala trebaće vremena da se navikne čovek. A kos voze levem stranom. Stiže Grab i polako sa klimom, da oladimo malo, do Kota Tue. Prolazimo kroz razne delove pa je zanimljivo videti ih noću. Stigosmo u deo gde su sve kolonijalne zgraxe, Kota Tua je bio epicentar razvoja Džakarte još od četrnaestog veka. tokom 1572. godine grad je zauzeo Fatahillah i dobio ime Jayakarta. Dalje, 1620. godine grad je okupiran od strane Holanđana i dobio je ime Batavia. Očekivasmo neko ludilo ali tu gde nas ostavi grab neke tezge sa klopom i raznim sitnicama. Al ajde kad smo već stigli da ga obiđemo. Zgrade su prelepe ali nekako noć pa ne dolaze do izražaja. Videsmo da neki ljudi skreću kroz neku uličicu pa i mi. E tu je već ludilo ogroman trg okružen kolonijalnim zgradama i dešava se nešto što zaslužuje da bude posebno opisano u jednom delu.
Ustajemo ujutru na dorucak a on od tice mleko. Ma svega ima. Švedski sto sa svom mogućom indonežanskom hranom. Sve preukusno pa krenuh da probam od svega po malo. Volim ljuto tako da mi sve odgovara. Vrhunski hotel sa vrhunskim doručkom za 33 evra za dvoje. Danas krenusmo u šetnju ka trgu Merdeka i Monas spomeniku. Stigosmo na trg i krenusmo u obilazak. Prelep ogroman park kome dominira u središnjem delu spomenik. Objasniše nam da se u spomenik ulazi podzemnim prolazom i da se u njemu nalazi i muzej. A mene muči desna papuča, odvojila se jedva hodam. Srećom na biletarnici mi dadoše neki selotejp pa je popravi. Izđosmo u podnozje spomenika. Nacionalni spomenik ( Monas ) je jedan od najzanimljivijih mesta u gradu. Monas je postao ikona Džakarte. Često se ovo mesto koristi kao centar za održavanje kulturnih manifestacija i festivala, i svi oni su besplatni. Uđosmo u muzej Gajah Mada. Muzej poseduje raznovrsno kulturno i umetničko bogatstvo iz cele Indonezije. Mnogi od arheološki pronađenih predemeta nalaze se u Monasu. Zanimljiv je deo gde su u izlozima napravljene makete istorije Indonezije. Tako da šetajući u krug upoznaš celokupnu istoriju na jedan prezanimljiv način. Ima lift koji vozi do vrha ali mi nismo uzeli kartu za njega, alo nas propustiše. Ljudi su ovde preljuvazni, ali preljubazni. Sa vrha pogled na celu Džakartu. Impozantno. Ponovo do katedrale i džamije, nazalist od kada je Kovid ne puštaju turiste koji nisu muslimani i odatle uzesmo tuk tuk do Jalan Surabaya buvljaka koji važi za atrakciju. Kad ono ulica sa brdo laznih antikviteta. Ništa posebno pa nastavismo ponovo do Kota tue da je vidimo preko dana. Sad iskusno pravo na trg. Tamo na svakom ćošku uživo muzika, svira se rnr a kod nas bi bili, bolje da ne pominjem. Svi posedali na trg, niko nema ništa ispod. Sede, slušaju muziku, druže se. Hvata neka nostalgija za vremenom pre mobilnih.
Ubismo ti lepo veče i nazad u hotel.
Vrhunski doručak pa pravac Rangun Zoliski vrt. Stigosmo, kad ono nedelja, na ovakvim putovanjima jedno znaš - datume zbog karata, a koji je dan totalno je nebitno. E sad problem ne primaju karticu a mi bez keša, ali to nije ovde problem jer nas pustiše da uđemo bez ikakvih problema. Zoo vrt prepun, oni tu dolaze na piknik. Krenusmo u obilaske i naravno onoga što baš nemas prilike da vidis. Nekoliko bengalskih tigrova a poneki bele boje. Iskreno ja bih sve zoovrtove pogasio jer je to strašan zločin prema životinjama, al aj sad da ne širimo temu. Nažalost nema komodo zmaja al aj šta da se radi. Nekako mi je najviše legao deo gde sa pticama, nekim velikim koje ne lete i onih u kavezima. Sve te jarke, prelepe boje nekako probude neki revolt jer znaš št smo sve mi ljudi uradili zarad lične koristi, koliko je uništeno prirodnog okruženja tih životinja, ma tuga, jad i čemer. Zološki vrt je stvarno top i nekih 4 sata prođe u trenu. Četiri sata hodanja jer je vrt ogroman. Iz vrta na neki brzi bus koji imaju na totalno drugi deo Džakarte da obiđemo Ancol Beach Jakarta.
Teško je zamisliti da veliki grad kao što je Džakarta ima plažu, ali eto i to su napravili. Stigosmo, posle neka 2 sata voznje do njega i na ulazu se naplaćuju karte, 50 000 rupija, oko 3,3 evra. Uđosmo i ne da ne znamo gde sada nego ne znamo ni šta je to. Tu neki ljudi nešto čekaju pa hajde i mi sa njima. Upoznasmo se sa nekom indonežanskom porodicom a oni, kao i svi do sada, da izginu da nam pomognu. Objasniše nam da se tu ceka bus koji vozi do plaže. Eto ga i bus pa kad krenusmo nigde kraja. Ogroman, ali ogroman kompleks i na kraju stigosmo do plaže. Oni nas ne puštaju nego nas vode svuda da nam objasne šta i kako. Inače oni su iz Zapadne Sunatre ali ovde žive, baba, ćerka, njen momak i unuče od druge ćerke. Obiđosmo sa njima jedan deo i rastasmo se jer oni ostadoše na plaži. Tu u blizini Mc Donalds i ja kupih četiri sladoleda i odnesoh im da im se zahvalim. Au kad nastade havarija, ne daju nam da idemo nego sa njima na prostirku da provexemo veče. Mnogo je lepo upoznavati gradove preko ljudi koji žive u njima. Mnogo smeha i lepog druženha i na kraju nas ispratiše javnim prevozom skoro do našeg hotela.
Poslednji dqn je dan za još malo šetanja po Džakarti, koja ima oko q0 miliona stanovnika i centar je lokalnih migraciha koje joj daju ogromnu šarolikost. Prođosmo pored jedne prekrasna neoklasične zgrade iz 1830. godine koja se nekada koristila kao rezidencija holandskog komandanta, a slavu je doživela kao mjesto sa kojeg je Sukarno održao svoj čuveni govor 1945. godine i tada postavio temelje Indonezije kao države. Džakarta se prevodi kao „pobednički akt“, „kompletan čin“, ili „kompletna pobeda“.
Nadimak Džakarte je Big Durijan, po trnovitom lokalnom voću jakog mirisa,. Zanimljivo je da ima izrazito nepovoljan položaj što se tiče nadmorske visine koja se kreće od -2 metra (ispod nivoa mora) do nekih 50 m nadmorske visine sa prosečnom nadmorskom visinom od 8 m. Jedan je od gradova koji najbrže tonu na svetu. Severna Džakarta je potonula 2,5 m za 10 godina i nastavlja da tone. Neki delovi grada potonu i do 25 cm godišnje. Zbog toga je vlada najavila da će prestonicu premestiti u grad Nusantara u oblasti Kalimantan i da će uskoro to početi. vrednost projekta je 32 milijarde dolara. Novo ime grada odabrao je predsednik Vidodo, a ime znači „arhipelag“.
Grad je čudo i jos toliko toga tu ima ali mora se dalje. Pravac železnička stanica i voz za Yogjakartu. Kako samo vrhunski izgleda kada mašinovođa drži sastanak sa nadzornicima odeljenja u vozu. Pred svaki put ispred voza oni se obraćaju jedni drugima sa željom da sve protekne kako treba. Toliko poštovanja jednih prema drugima odavno ne videh, iako ne znam jezik, sve mi je jasno. Voz kreče a utisak o Dzakarti malo bledi dok prolazimo kroz prigradska, sirotinhaska naselja.
