Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Mauricijus. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Trčkaranje plažom je jedan od razloga da ustanem ranije, iako je stalno "navijen' telefon na 7 sati uvek se budim sam koji minut pre, valjda je to zbog nekog adrenalina koji je uvek na ovakvim putovanjima na gornjoj granici. Krenuo danas na desnu stranu plaže ali u glavi i dalje slike iz Casele, vrte se filmovi i jedno te isto pitanje "šta to bi juče?". Plaža je na ovu stranu kraća, tj samo nekih 500 metara sačinjenih od male uvalice, koja je prepuna brodića koji se spremaju da isplive svojim poslom, jedni na ture sa delfinima, drugi na pecanje na otvorenom moru treći ko zna gde... Žamor i dobacivanje sa brodića na brodić pokazuju da je napokon i njima "svanulo", dve godine lock down je ostavilo strašne posledice po ljude koji su vezani za turizam a njih je premnogo na ostrvu. Plaža se završava nekim hotelčićem, koji sasvim pristojno.
Izgleda ali nažalost ovde nema peskovite plaže već se u vodu ulazi preko vulkanskih stena i nekog pontona koji su napravili. A majstor taman "ispeglao" jedan deo gde je nasut pesak a ja mu protrča tuda, zanimljivo me pogleda. Prođoh pored groblja koje se nalazi odmah do plaže, na jednom od najlepših mesta Flik en Flaka, tako se poštuju mrtvi a ne mi groblja pravimo u brdima, noge da izlomiš dok ne stigneš. Nazad u kuću, tuširanje pored bazena, kafa i kuliranje u bazenu dok Smiljke ne ustane. Sređivanje i pravac ponovo Grand Baie, jer su ovde najavili lošije vreme. A da, svaki dan gledam prognozu i bukvalno šta god da napišu većinom promaše, jer je ovde vreme čudo Bukvalno za jedan sat se tri puta promeni, od prejakog Sunca, preko oblaka do pljuska. Na bus za Port Luis, presedanje za Grand Baie, tumaranje malo centrom i dokom i naravno hvatanje busa za resort Troux aux Bichies, lagano uvaljivanje i onda punjenje svih vrsta baterija, onih za vitamin D protiv COVID19, onih što ih isprazniše razne gluposti kod kuće, onih što drže memoriju prepunu prelepih predela i događaja koje nosi ovaj put. Bazen more, bazen more....što bi rekli kuća poso, poso kuća, jer tako i putovanje koncipirano jedan dan izlet, drugi odmor, što bi reko Molojko Pantić "ovaj program je kao torta, red muzike pa red sport".... stiže neka ekipa sa pecanja uhvatili 4 tune, jedna korektna ostale manje, što bi rekli propala im kinta, Miloš i Ja smo uhvatili Doradu u Keniji, to je malo ozbiljnije, jer je ovde Lov na Blue Marlin sabljarku tako da tune ostadoše na plaži neće niko da ih uzme. Tako do 16h a onda busevima nazad, jer su poslednji busevi u 18 sati svuda na ostrvu a treba stići do Flik en Flaka na zalazak. Realno ovde busevi put od 30km pređu za sat i po. Izađem na plaži, rasprostrem peškir i zakucam pogled u nebo. Malo je glupo da ponavljam ali završiti dan bez gledanja zalaska je i više nego nepotpun osećaj.
Današnja ekskurzija je Port Luis, malo zagreban a sad da se "preore". Izlazim iz busa blizu centra da ga malo prošpartam, ali nije njihov centar baš ono centar, više glavna ulica sa zgradom vlade.
Port Luis je glavni i najveći grad Mauricijusa i najveća luka u Indijskom okeanu. Nalazi se na severozapadnoj obali ostrva Mauricijusa i u njemu živi oko 150 000 stanovnika. Port Luis je kulturni, ekonomski i politički centar Mauricijusa, i veoma popularna destinacija na turističkoj mapi ove ostrvske države.
Na području Port Luisa preovladava vrela polu – tropska klima. Od decembra do aprila traje kišna sezona, a od septembra do novembra suva. Prosečna temperatura tokom kišne sezone iznosi oko 30 stepeni celzijusa, a tokom zime temperature se kreću oko 24 stepena. Port Luis je jedna od najmlađih prestonica na svetu. Osnovali su ga Francuski kolonisti oko 1736. Godine, i to kao bazu za dalja širenja i centar za gradnju brodova. Port Luis je imao veliki značaj na plovnom putu između Evrope i Azije. Tokom Napoleonovoh ratova gradom su upravljali Britanci, a pod francusku kontrolu grad se, kao i ostrva uopšte, više nije vraćao. Uslov za predaju Mauricijusa bio je da se francuski jezik zadrži kao zvaničan jezik,a da se sudstvo uredi po francuskim zakonima. Ubrzo nakon ovih događaja grad je počeo da se razvija. Port Luis je izgubio na značaju kada je 1869. godine otvoren Suecki kanal jer brodovi koji su putovali za Indiju i Aziju nisu morali više da plove oko Afrike. Kada je Suecki kanal zatvoren između 1967. i 1975. godine, zbog političkih trzavica koje su tada vladale, Port Luis je ponovo zaživeo. Luka se krajem sedamdesetih godina modernizovala, i od tada je postala nezaobilazna u Indijskom okeanu.
Pošto sam zapisao šta da obiđem prvo na spisku je park Company Gardens (The Jardins de la Compagnie). Park je od povrtnjaka Francuske Istočnoindijske Kompanije prerastao u najatraktivniji javni park u Port Luisu. Vrhunsku sliku parka daju drvoredi Baniana, ogromno drvo sa koga se spuštaju lijane koje mu daju predivan izgled, a u samo parku ima na desetine statua koje je stvorio lokalni skulptor Prosper d’Épinay. Za uživanje i opuštanje tu su i brojne klupe i fontane. Ovo je predivno mesto za druženje tokom dana, ali ne i noći. Razlog tome jesu, kako se navodi, sumnjive radnje koje se u parku vrše, ali pošto je dan opustih se malo na klupi u parku gledajući nestvarna Baniane.
Odatle dalje u razgledanje i prođoh pored zgrade Pozorište Port Luisa koje je izgrađeno u devetnaestom veku, i predstavlja jedno od najstarijih pozorišta na prostoru Indijskog okeana. Zdanje je dekorisano klasičnim londonskim stilom, a u njega stane oko 600 posetilaca. Naletoh na neku brzu hranu gde je malo veći red pa se priključih i ja. A klopa, vegetarijanska i to neke 3 različite palačinke u koju se stavljaju neka 3 različita nadeva. Zanimljivo na oko pa uzeh sve tri i naravno vanilino mleko. Vrhunski, alu stvarno vrhunski...
Završi klopu i pravac Tvrđava Adelaide koja smeštena na uzvišenju iznad grada i luke. Boga mi jak uspon ali polako nigde ne žurim. Stigoh uspred nje ali je subotom zatvorena, mada gledajući slike ništa posebno nije iznutra. Podigli su je Englezi 1835. godine kako bi se zaštitili od mogućih nemira u vreme proglašenja ukidanja ropstva. Danas je ovo zdanje domaćin za manifestacije i koncerte, na kojima nastupaju i lokalni umetnici i svetske zvezde. Ali sa njenog platoa pogled na čuveni Champ de Mars Racecourse ( Hipodrom ). To je najstariji hipodrom na južnoj zemljinoj hemisferi i idealno mesto da se popodne provede u uživanju. Osnovan je 1812. godine, i od tada je postao omiljeno mesto lokalnog stanovništva. Sezona trka ovde traje od maja do kraja novembra. Većina trka se održava subotom, a ulaz na hipodrom je slobodan. Tokom septembra ovde se održava čuveni Maiden Cup, najveći trkački događaj godine, ali nažalost sada je zatvoren zbog COVID19. Sa druge strane platoa tvrđave je teretana na otvorenom sa koje se vidi skoro ceo grad. Ponovo nazad u centar i obilazak Natural history muzeja.
Zgrada naslonjena na baniane parka Company gardens. Ulaz slobodan i u donjem delu je izložba svih životinja Mauricijusa. E šta je zanimljivo, Portugalci, kao prvi ljudi koji su kročili na tlo ostrva, osnivaju na ostrvu koloniju koja je uglavnom služila trgovačkim brodovima kao mesto za odmor na dugom putu ka Indiji. Po odlasku Portugalaca, na ostrvo dolaze Holanđani koji ovaj put osnivaju pravu koloniju i donose sa sobom domaće životinje, uključujući svinje majmune, konje, mungose koji su istrebili sve zmije sa ostrva i videh jednog kako pretrčava ulicu na jednom od putovanja.... tako da totalno menjaju faunu ostrva. U prvom delu su šumske životinje a u drugom vodene i morske životinje koje preparirane više svuda. Naravno dominira Blue Marlin, prelepa sabljarka. Poslednja prostorija je za mog, a i ostalih, favorita legendarnu pticu Dodo, koja se nalazi na grbu Mauricijusa.
Dodo ptice (čije ime kada se prevede sa portugalskog znači - glupa) su bili potomci podvrste golubova koje su se naselile na Mauricijusu pre 4 miliona godina. Kako nisu imale prirodnih neprijatelja, izgubile su potrebu da beže od predatora i tokom evolucije izgubile su moć letenja. Živele su i gnezdile se na zemlji hraneći se voćem koje je padalo sa drveća. Na ostrvu nije bilo sisara, a veliki broj ptica živeo je u gustim šumama. Za portugalce, koji su prvi došli na ostrvo, kao prvi ljudi koji su kročili na tlo ostrva, Dodo koja je težila i do 25 kilograma, bila je odličan izvor svežeg mesa pa su ih Portugalci rado lovili i uživali u ukusnom mesu. Takođe i životinje koje su doneli Holanđani hranile su se jajima ptice dodo, čime su vrlo brzo dovele do potpunog izumiranja ove vrste. Poslednji dodo ubijen je 1681. godine, što znači da je posle 4 miliona godina bilo dovoljno nešto više od 150 godina da se potpuno istrebi dodo.
Krenuh dalje, preko waretfronta do Aapravasi Ghat, mesto gde se nalaze objekti koji su nekada služili kao glavni depo za imigraciju, kada je na Maurucijus došao ogroman broj indijskih radnika. Ono što je zanimljivo je da gotovo sedamdeset procenata stanovništva Mauricijusa čine naslednici baš tih doseljenika, a koji su živeli oko klisure Aapravasi. Ceo kompleks ima ogroman značaj u nasleđu Port Luisa i Mauricijusa, pa se od 2006. godine nalazi na UNESCO – voj listi svetske baštine.
Nažalost zbog pandemije je zatvoren ali me čuvar pusti da napravim neku sliku. Nazad do Muslimanske četvrti koja se nalazi pored citadele, i nudi sasvim drugačiji vid arhitekture u odnosu na viskokgradnju koja se može videti u centru grada. Ovde vlada jedinstvena atmosfera, koju čine krivudave ulice sa brojnim prodavnicama i mirisnim pekarama. Svratih do najveće džamije na ostrvu Džamma džamija (Jummah Masjid; ranije Moskuee des Arabes, "Džamija Arapa") iz 1850-ih. Zgrada kombinuje indijsku, kreolsku i islamsku arhitekturu. U džamiji Jummah nalaze se ostaci Jamal Shaha u mermernoj grobnici. Arhitektura džamije je spoj mavarskog i mogulskog uticaja. Stara bivša džamija Arapa ugrađena je kao glavna sala za molitvu u proširenoj zgradi, osvetljena staklenim lusterima. Drvo indijskog badema ili badamije stoji usred dvorišta džamije još od 1852 godine. Nazad u Grand market po dopunu suvenira i pravac waterfront i obilazak muzeja Blue Penny. Prelep mali muzej koji dočarava znanu istoriju Mauricijzsa, tj sve karte od kada je "otkriveno" ostrvo. Dosta toga iz istorije se vidi na originalnim kartama iz razdoblja mauricijusa. Prelepo. Jedan deo je posvećen poštanskim markicama, naime Mauricijus je peta zemlja na svetu koja je 1847. godine uvela poštanske marke, a jedan par markica je skoro legendaran u filateliji, poznate kao "Mauritius Post Office stamps" predstavljaju jedne od najređih i najcenjenijih markica zbog samog datuma i navodne štamparske greške i one su centralni deo izložbe, a markuce se zovu" jedan i dva penija", obe su sa profilom žene samo je jedna plave a druga narandžaste boje. 17 najvećih kompanija sa ostrva su sakupili sredsta i otkupili marke na aukciji plativši 11 miliona evra. Uh umor već suštiže tako da nazad za Flik en Flak, malo kupanja, naravno zalazak i kući. Pošto je vikend odosmo do Mafiozo kafića na piće večeras punije jer je vikend. Prvo udarih jedan rum jer su poznati po ruku pa po pivdžana Feniks.
Mauricijus može da se pohvali kvalitetnim pivom, kao i rumom koji se pravi od šećerne trske, još od vremena prvih kolonista. Sama proizvodnja ruma je u 19. veku dosta doprinela ekonomskom procvatu kada su osnovane brojne destilerije. A pivara je u Vacoa Phenix i dva su najprodavanija Feniks i Blus Marlin, odlična su. Udarismo neku turu i pravac kući jer je sutra ekskurzija.
Danas ekskurzija sa Smiljketom na Seven
cascades, 7 vodopada koji su pravo čudo prirode. Vožnja kolima kroz sedište ostrva je top, polja šećerne trske na obroncima planina Black Rivera daju svemu vrhunski izgled. Dođosmo do jednog Hindu hrama, polu zemljanim putem i tu parkirasmo a onda probijanje kroz gustu šumu u stilu Indijana Džonsa. Strmoglava staza koja je toliko klizava i blatnjava da većinom se spušta na "ono mesto gde leđa gube časno ime"! Stigosmo do platoa od koga kreće prvi najviši vodopad. Pogled sa njega na jezerce koje pravi ovaj vodopad je impozantno i pomalo opasno. Odatle spuštanje do podnožja vodopada. Kako strma staza za nepoverovati, a ja krenuo u papučama, debil. Odmah izleteše tako da nastavi bos. Muka živa a i preopasno a Smiljke, pametan u patikama pa dosta lakše se spušta. Najgore što sam i ja poneo patike ali mi u rancu a sada ne mogu da ih obujem na blatnjave noge. Uz dosta muke stigoh do podnožja, mada poslednji deo, kada se ide kroz pećinu iza vodopada ostavlja bez daha. Prediiiivno. A onda uskakanje u jezero, a temperature vode "normalna" a ne ko pretoplo more. Kakvo osveženje za malo izgorelo telo I sakupljene milione celzijusa u telu. Ambijent je kao iz nekog filma o džungli i izgubljenom delu raja. Vrh je što voda ne pada direktno u jezero već na stenu pa onda sa nje u jezero, tako da može da se sedne na ivicu jezera i pusti da voda prska glavu i leđa. Prelep osećaj koji dopunjuje pogled koji se pruža daleko kroz šume. Iskupasmo se dobrih sat vremena. Ne ide mi de koliko je voda osvežavajuća. Za nazad obu patike i onda lagano, kao dobar trail trkač se uspeh do glavnog puta. Nazad kolima do Cascavela u nabavku i na plažu da gledamo zalazak.
