Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Mauricijus. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Za kraj sam ostavio nešto da napišem o Caseli avanturističkom parku koji definitivno predstavlja onaj krešendo, onu trtešnjicu na vrhu torte koja joj daje jedan poseban izgled i tako odvaja od drugih.
Kakva besana noć pred odlazak u Caselu. Iako se sve na ostrvu „vrti“ oko jednih od najlepših, rajskih, plaža na svetu, jedinstvenim zalascima sunca poseta Caseli postavlja Mauricijus na na jednu od vodećih, tj top, destinacija na svetu, tako da čitajući o njoj sam se već pripremio za posetu, ako je ikako to moguće. Pošto Smiljke radi u Vacao Feniksu put do njegovog posla je pored same Casele tako da malo kupanja u bazenu i jutarnjeg čaja od vanile od čekam da krenemo prođe u razmišljanju i maštanju šta ću sve videti i doživeti danas. Smiljke sprovodi uobičajene pripreme za posao a u meni sve „gori“ od želje da krenemo. Casela je blizu, nekih 7 kilometara od kuće tako da za čas stigosmo. Ulaz u park je prelep, džunglovit i jasno daje do znanja da se kroz njega ulazi u neku „drugu dimenziju“ ove planete, tj u vreme kada čovek svojim delovanjem nije krenuo da uništava priroduzarad bespotrebnog luksuza koji je bitan samo u glavama ljudi. Sa desne strane ogromna statua lava a sa leve nosoroga. Znači to je to, pa ajde da krenemo da se vratimo korenima, što bi rekli. Karta je 1000 rupija tj oko 23 evra, za tu kartu mogu se obići osnovne zanimljivosti parka, ići na mini safari i spuštati Tulavaka Gold Coaster. Парк се простире на преко 350 хектара и подељен је у 5 зона, од којих свака има своје јединствене карактеристике. Пет зона су Thrill Mountain, Predator Kingdom, African Safari, Pangia Birds i Rides and World of Events. Prolazak kroz kapiju i ulazak u šumu naznačuje polako šta me čeka. Prvo nailazim na deo gde su ptice u kavezima, ali ogromnim kavezima, gde su podeljene na one pitome, gde može da se šeta kroz kavez i one malo ratobornije koje se mogu posmatrati spolja. Osećaj gledati ptice po kavezima je malo loš jer držati nekoga zatvorenog a ne u njegovom prirodnom staništu, zarad zadovoljstav nas ljudi nema opravdanja. Kavezi šareni ko „vašarska tezga“, ptice svih boja i veličina. Naravno da se po prvi put srećem sa mnogim vrstama ali najveći utisam su mi ostavile neke sa crvenm glavom koje tako dostojanstven stav imaju da je nemoguće primetiti ga. Papagaja milion, od onih najmanjih do kapitalaca koji su prelepi, prešareni. Odatla pored jednog ribnjaka punog isto prešarenih riba koje na svaki pokret, tj na svako malo bacanje parčića hleba se u jatu premeštaju sa jednog na drugi kraj. Tu su i kavezi sa majmunima koji definitivno slomljenog života, sede po ćoškovima. Strašno je to gledati... Šetnja kroz park je fenomenalna, milioni životinjskih glasova, prelepo uređene staze dopunjuju utisak. Nailazim na malo „seoce“ gde je zabavni parka za decu sa mnoštvom „domaćih“ životinja, koza, ovaca, zećeva, konja, lama....Mogu samo da zamislim kako ovde „vri“ kada je puno, tj kako je bilo pre pandemije. Mada je sad lepše jer nema gužve, non stop srećem iste ljude, pretežno Francuze afričkog porekla. Malo veštačko jezero u kome je nilski konj je obavezna stanica. Nalećem na jedan deo parka gde su kornjače sa Galapagosa, koje su doneli kolonizatori. Nisam znao da se one tu nalaze pa me iznenadiše neke „stene“ koje se polako pomeraju. Ogromne su i i šetaju se u prirodi tako da možeš da je dodirneš. Veliki znak „Ne jašite kornjače“ mi ubi pomisao da sam prvi Srbin koji je obišao park. Odatle u Predator Kingdom koji je glavna atrakcija parka. Usput nalete na deo sa kamilama, šta će one ovde nije mi jasno, al tu neka porodica se slika na nekoj platformi do koje dolaze kamile pa uleteh i ja kad eto ti ga čuvar trči i opominje nas da se pomerimo od njih pošto je pre neki dan jedna kamila omlatila neku turistkinju, uhvatila je za kosu i bacila sa platforme. Ako je tako odo ja polako dalje. Na samom ulasku u Predator Kingdom staje bus koji vozi do ,polaska drugog busa za safari tako da stigoh na vreme za turu od 11 sati. Bus prelep, otvoren, u bojama zebre. Dovezoše nas do mesta gde čekamo drugi bus ali dok ne stigne predhodna tura prošetah se do mesta sa žirafama gde izvadih zastavu i postadoh atrakcija za zaposlene. Odmah mi priđoše i otvoriše platformu da mogu da se slikam i hranim žirafe. Priđe mi jedna kad glavnu tu mi objasni da sačekam jer će sad najveći mužjak da dođe. Ide ka nama tako polako i dostojanstveno da izaziva ogromno poštovanje gledajući ga. Osmotri me onako ispod oka, ali kad vide klopu postadosmo drugari. Fotkanje sa njim i zastavom je atrakcija i za ostale turiste tako da svi priđoše pa se on malo unervozi i non stop mi prilazi glavom čas sa jedne čas sa druge strane dok jednog trenutka me ne odalami glavom u glavu. Nije strašno al opak osećaj. Objasniše mi da se oni tako maze, dobro rođače ne moramo baš toliko prisni da budemo. Iako sam u Keniji isto išao u obilazak parka sa žirafama opet je osećaj neverovatan. Stiže bus pa krenusmo. Bus je otvoren jer u ovom delu parka nema opasnih životinja. Nekoliko antilopa, zebri, raznih afričkin ghuova i slično i naravno najveće atrakcije nosoroga. Obzirom da sam bio na pravom safariju u Keniji u Amboseliu ovaj je presmešan za njega. Odatle na centralni događaj „Šetanje sa lavovima“. Karta je 84 evra ali se promuvah kao stanovnik Mauricijusa tako da upola manje 42 evra. Odvedoše me u jedan ograđeni deo gde su bili još neki turisti i tu poče obuka od strane vodiča. Fora je da oni prave jednu nasmejanu družinu koja će se šetati kroz šume sa lavovima. Sve je u fazonu nema straha, ko se plaši nesme da krene, a vodič je top, veoma zanimljiv sa vrhunskim forama, koje naravno ponavlja za svaku turu, i trudi se domaćinski da nas sve opusti do te mere da imamo osećaj kao da će da se vidimo sa persijskim a ne jednim od najopasnijih mačaka na svetu. Baš je vrh, znači takvu atmosferu je napravio da su svi maksimalno opušteni pa tako i krenusmo. Pošto ovde nema ništa na silu tako ni oni ne znaju koje će lavice doći, jer oni otvore kavez i od njih desetak mkoje prve dve izađu one idu u turu. Naravno lavice kreću jer ih sve vreme obilasma hrane. Stojimo i čekamo, svako sa štapom u rusi, jer svi vodiči imaju štapove pa samim tim i one imaju utisak da smo mi jedni od njih jer su odrasle pored vodiča. Stojimo i čakamo kad eto dve dolaze putem ka nama. Osećaj, ludilo, adrenalin na milion.... A da kad smo ulazili potpisasmao da ulazimo na sopstvenu odgovornost, pa se pošalih sa vodičem kao ovo potpisujemo da možete posle organe da prodate ako nas mazne neka. Smeh kod nekih top a kod nekih kiseo. Sad očekujem da će da dođu da nas onjuše, pa se pripremam za to, ali nam vodič reče da to ne rade nego se samo prošetaju oko nas. Uh, malo se jedna očeša o nogu, samo zatreperi telo. Krenusmo u šetnju gde svii pričamo glasno i pravimo se da ne obraćamo pažnju na njih. Dozvoljeno je da ih držiš za rep i miluješ po leđima, čak šta više i da udariš malo jače po zadnjem delu, ali ne smeš da im ideš pored glave, da im diraš glavu i ako te pogleda u oči moraš da skreneš pogled. Pa ti vidi. Šetnaj je čudo, prilaziš im držih ih za repove, u jednom trenutku sam oba lavice, pošto su išle jedna pored druge držao za repove i vodio. O Bože kakav je to osećaj, ludilo, ma neopisivo. Sve mašte o lavovima stadoše u taj trenutak, trenutak sjedinjenja sa njima. Stajemo svuda da napravimo neke fotke. Negde legnu i da kad legnu leže dok ne požele da ustanu, nema tu naređivanj, ništa na silu, samo pšolako. Stadosmo pored jedne stene gde popeše jednu lavicu da se slikamo. Auuuu kako je dobro kad je vidiš kako moćno stoji na steni. Kad dođosmo do jednog drveta staviše hranu na jedno 2 metra visine pa na oko 4 metra, kad ripi jedna u vis, pa se uhvati kandžama za dro i pojede to parće mesa, pa kad se onda iz tog položaja odbaci još 2 metra u vis za drugo parče osta zaleđen gledajući. Tek onda ukapiraš koliko je to moćno. Savršeno. kad pade na zemlju zatrese na sve. Kod nekog drugog drveta stadosmo i tu se pope jedna lavica a mi ispod nje, tj baš ispod njene glave treba da stanemo da se slikamo. Vodiči opušteni kao aj stani neće ona. Ma znam ja to prijatelju da neće, al da ne bude posle iju šta joj bi nikad nikog nije drpila. Svaki prilazak i kontakt sa njima je prelep prepun adrenalina.
Završismo šetnju od sat vremena, pozdravismo se sa lavicama tako što je svako prišao i potapšao po zadnjem delu i one tako dostojanstveno i graciozno odoše nazad u šumu da pokazeše zašto je lav kralj životinja. Izađosmo u bezbedan deo i tu te odmah hvataju za slike, 30 evrića ali meni sa popustom 20. Nije malo sve ovo ali vredi sve pare sveta. Krenuh dalje da razgledam mesta gde su ograđeni drugi predatori, čite, leopardi... ali misli i dalje u šetnji. Ma ništa više nije bitno, to je takav adrenalin, to zuji sve u ušima da ne čujem nikakve zvukove oko sebe. Ej pa ja sam šetao lavove, ej. Odatle počinje i safari za predatorske zveri ali polako rođo, i za ovo što ode mora mast i leba nedelju dana a kamoli i u taj safari. Mora se nešto ostaviti i za drugi put. U povratku ispoštova Roler koster i nazad. Izađoh iz parka u kome osta jedan deo mene, onaj deo koji uvek ostane na ovakvim mestima i koji se kroz fleš bekove vraća ceo život. Čak ni bus neuzo nego polako peške do Cascavela da pojedem nešto, pa na Flik en Flek da se malo okupam. Iskupao se i legao na peškir jer ovde oko 19h, kao u bioskopu, počinje zalazak Sunca, taj zalazak koji mora svako veče da se pogleda. Nebo „gori“, bezbroj boja se na njemu menja a meni žao što nema Veljka, Branka, Dragana... da im samo procedim kroz zube ono čuveno „Gde sam te doveo“....
