Ćuretove pustolovine po SVETOJ ZEMLJI (Treći deo)

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Sveta zemlja. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije. 

U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.

Prvo nešto malo da pojedemo pa da krenemo dalje u obilaske svetinja, pošto postimo ritual je isti: u prodavnicu po neki namaz od humusa koji su oivde vrhunski i naravno u pekaru po prelepe hlebove jer je ipak Vitlejem – kuća hleba. Seli na jedan zidć sa pogledom na neka nova naselja koja se zidaju oko Vitlejema i koja su uvek predmet sporenja između Palestine i Izraela. Teško je biti palestinac u svojoj rođenoj zemlji ali bar mi znamo kako je to.
Posle malog cenkanja sa taksistom dogovorismo da nas vozi u obilazak manastira Svetog Teodosija Velikog i Svetog Save Osvećenog. Cena sitnica 35 evra. Skup je taksi ovde ali ne postoji drugačiji način obilaska jer uzeti rent a car je prava umetnost. Zapade nam neki taksista što ne zna engleski tako da je konverzacija otežana jer je i internet ovde slab. Probijamo se kroz ulice Vitlejema, zakrčene od raznih prevoza, od konjskih zaprega do najnovijih automobila koji razvoze turiste po lokacijama.

Prva stanica je Manastir Svetog Teodosija Velikog. Slavi se 24. januara. Sveti Teodosije Veliki je došao u Svetu zemlju iz svog rodnog grada Mogarista u Kapadokiji oko 450. godine. Nakon što se u početku podvizavao u manastiru Ikeliji, blizu Jerusalima, povukao se u Judejsku pustinju i osnovao manastir koji do danas nosi njegovo ime. Ovde je primio monahe početnike koji su se učili poslušnosti, životu u zajednici i rukodelju, obezbeđivali su namirnice siromašnima i gladnima. Kasnije bi ti monasi dobijali blagoslov da uđu u stroži oblik podvizavanja u monaškoj lavri, a isti način života i podvizavanja odvijao se i u lavri Svetog Save. Sveti Teodosije i Sava bili su savremenici, poticali su iz iste zemlje i sarađivali u borbi protiv monofizita i za očuvanje učenja 4. Vaseljenskog Sabora održanog u Halkidonu 451. godine. Manastir se nalazi na mestu gde su mudraci iz Persije prenoćili po povratku drugim putem u svoju zemlju. Pokazalo se da je manastir jači od razaranja različitih osvajača i zuba vremena. Obnovili su ga kritski monasi Galaktion i Leontije početkom 20. veka, kasnije u istom veku arhiepiskop Vartolomej iz Madabe, a nedavno starac iguman arhimandrit Jerotej, koji je sagradio nova zdanja, dovršio živopis u crkvi i zaštitio imovinu Patrijaršije u okolini. Ispred manastira manja gužva ali i jako obezbeđenje jer lokalno stanovništvo nije baš oduševljeno njegovim postojanjem, pa čak sa vremena na vreme prebace preko zidina i bodljikave žice na njima uginule životinje. Porta manastira je prelepo uređena, baš se vidi sa koliko ljubavi monasi ga održavaju. U centralnom delu je crkva koja ima prelep freskopis. Toliko su lepe i jarke boje da oduzimaju dah. Bukvalno moraš svaku fresku pažljivo da pogledaš da bi otkrio njene specifičnosti i uživao u njenoj lepoti. Sa desna strane su slike raznih svetaca a za nas najzanimljivije freske Svetog Gerasima sa lavom, zbog oca Gerasima iz Prekopreče i svetog Onufrija zbog oca iz Denkovca. Slikasmo ih i poslasmo da ih obradujemo. Mnogo mošti svetaca se nalaze u ovom manatiru jer u svojoj istoriji koja traje od 5 veka mnogi svti ljudi su ovde živeli. Sa desne strane su i mošti svetog Teodosija Velikog. Prelep ikonostas dominira crkvom. Ubrzo se i crkva isprazni jer hodočasnici odoše dalje da obilaze druge svetinje tako da smo imali privilegiju da budemo sami u njoj. Pored crkve je pećina gde se Sveti Teodosije Veliki podvizivao pa i nju obiđosmo. Dosta Rumuna dolazi u obilaske svetinja, jer od kad su uveli wizzair iz Bukurešta povratna karta im je oko 50 evra pa je obilazak Svete Zemlje dosta pristupačan.

Krenusmo dalje kroz delove pustinje ka Mrtvom moru i dođosmo do prelepog Manastira Svetog Save Osvećenog koga ovde nazivaju Mar Saba. Odvojen i dan danas od civilizacije, u jednoj kotlini reka vekovima odoleva napadima raznih osvajača. I sam izgleda kao malo utvrđenje. Dosta hodočasnika je ispred ali ne puštaju ih u Manastir. Dođosmo do ulazne kapije, bolje rečeno vrata i kad rekosmo da smo Srbi, oni krenuše da udaraju u zvona da obaveste monahe koji su dole u manastiru da neko dolaze. Oni izađoše a monasi koji stoje kod kapije ushićeno povikaše „Serbos, Serbos“, kakva čast i privilegija. Kako siđosmo niz jedno stotinak stepenica do crkve sačeka nas monah koji poče da nas sprovodi kroz manastir. Prvo otključa crkvu i pokaza nam stakleni kivot sa netruležnim moštima Svetog Save Osvećenog i fresku našeg Svetog Save u desnom uglu crkve. Onda nas odvede da upalimo sveće i na terasu sa koje se pruža pogled ka kelijama uklesanim u stenama u kojim je živeo i molio se i  Sveti Sava Osvećeni dok manastir nije napravljen. Ispod manastira protiče reka tako da su monasi imali uvek vodu što je u davnini bilo važno da bi se izdržale opsade osvajača. Takođe imaju i velike bunare u kojima su sakupljali kišnicu. Sa terase nas odvede u kosturnicu i u sobu za prijem, Arhontariki, da se malo osvežimo. Monah je rus i odmah nas upita da li smo uveli sankcije rusima. Kad mu rekosmo da nismo ozari mu se lice. Ostavi nas na osveženju i kasnije se vrati po nas. Ponovo nas odvede da se pomolimo kraj moštiju Svetog Save Osvećenog. Veliku nam čast ukazaše jer je istorija srpskog naroda mnogo vezana za ovaj manastir. Prema živom predanju, Sveti Sava Osvećeni ostavio je zaveštanje da se posle njegove smrti njegov žezal – paterica preda arhijereju carskog roda i istog imena kad bude došao u manastir. Kada je Sveti Sava (srpski) prvi put posetio ovaj manastir, 1229. godine, ovo zaveštanje je ispunjeno. Žezal Svetog Save Osvećenog, koji se nalazio na zidu crkve, pripao je Svetom Savi (srpskom). Ovaj žezal se i danas čuva u svetogorskoj keliji koja se zove Paterica. Tad je Sveti Sava (srpski) dobio i čudotvornu ikonu presvete Bogorodice Trojeručice, koja se i danas čuva u manastiru Hilandaru. I dobio je čudotvornu ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice, koja se čuva u isposnici Svetog Save u Kareji, na Svetoj gori. Iz hrisovulje carice Mare, supruge turskog cara Murata drugog, kćerke Đurđa Brankovića, vidi se da je postojao ugovor između Jerusalimske patrijaršije i Srpske crkve. Srpski monasi su došli u lavru Svetog Save Osvećenog i oslobodili ovaj manastir od razbojnika i pljačkaša. Oni su tada sazidali veliku kulu i u njoj paraklis, posvećen Svetom Simeunu. Kada su na patrijaršijski presto došli Grci, odnosno patrijarh Teofil, isplatili su dug Srbima za gradnju kule i postavili za igumana Grka.

Srpski monasi su upravljali lavrom 130 godina.

Sveti Sava Osvećeni je rođen je 439. godine u Kapadokiji u malom selu Mutalask, u hrišćanskoj porodici, od oca Jovana i majke Sofije. U 17-oj godini se zamonašio. Postoje dokumenti koji svedoče o učešću Save Osvećenog u teološkim sporovima koji su se vodili u Carigradu pre i tokom Četvrtog vaseljenskog sabora. Sava, koji je bio pozvan od strane cara Anastasija I, i na insistiranje patrijarha Jerusalimskog, pokazao se kao dosledni zaštitnik pravoslavlja, što je izazvalo nezadovoljstvo cara, pristalice monofizita. Posle smrti cara Anastasija, a tokom vladavine cara Justina spor je okončan i Sava se vratio u svoj manastir.

Sava Osvećeni je autor povelje, nazvane po njemu – povelja Svetog Save – u kojoj je regulisan redosled bogosluženja, i opisana monaških tradicija palestinskih manastira 5. veka. Pisana je pod uticajem manastirskih povelja Svetog Pahomije i Svetog Vasilija Velikog.
Pravoslavna crkva proslavlja ovog svetitelja 18. decembra.

Od starina tom danu se najviše raduju deca, jer po predanju Sveti Nikola večeras na belom konju obilazi svu decu i po zaslugama deli im poklone. Poklon se stavlja u dečje cipele, koje se zbog toga te večeri ostavljaju na prozoru.

Još jedno interesantno verovanje je da će svako žensko dete rođeno na ovaj dan imati veoma srećan brak.

U osmoj godini života napustio ih je da bi se zamonašio u obližnjoj obitelji, zvanoj Flavijanova, a posle 10 godina je prešao u Palestinske manastire, u porodicu Svetog Jevtimija Velikog i Teoktista.

Jevtimije je prorekao za njega da će biti slavan monah i da će podučavati druge monahe.

Osnovao je ukupno sedam manastira i smatran je jednim od najvećih stubova pravoslavlja na Istoku.

Manastir Svetog Save Osvećenog (Mar Saba) osnovan je 485. godine i još tada je nazvan Velika lavra. Pošto prva mala crkva, nazvana Teoktistos (od Boga sačinjen), koja je bila posvećena Svetom Nikolaju, nije bila dovoljna za potrebe bratstva, Sveti Sava podiže veliku crkvu, današnji katolikon manastira, posvećen Blagovestima Presvete Bogorodice. Ovaj saborni hram Lavre je osvećen 502. godine. Velike svetinje su i isposnica velikog branitelja i učitelja pravoslavlja Svetog Jovana Damaskina, isposnica Svetog Save, visoka kula-pirg iz vremena cara Justinijana
Manastir je četrnaest puta u svojoj istoriji doživeo razne neprijateljske napade.

Monaški život u manastiru Svetog Save je veoma strog i u njemu se živi po vizantijskom vremenu, što znači da se dvanaest sati dana uvek poklapa sa zalaskom sunca.
U manastiru se jede samo jedanput dnevno, izuzev subote, nedelje i velikih praznika kada se postavljaju dve trpeze.
Posle Svetog Save, Lavra je najpoznatija po Svetom Jovanu Damaskinu, koji je živeo sredinom 8. veka, budući u to vreme najveći teolog, filosof i himnograf čitave hrišćanske carevine. Lavra je takođe poznata po Svetom Mihailu Singelosu i dvojici ikonopoštovalaca Svetiteljima Teofanu i Teodoru. Njih trojicu je Sveti Teodor Stolpnik pozvao u Konstantinopolj da brane pravoslavlje od ikonoboračke jeresi. Savaiti su poznati po tome što su uvek bili branitelji vere, ne samo u Svetoj Zemlji nego i izvan nje. Mnogi poznati i nepoznati savaiti postradali su mučenički u vreme najezde Persijanaca 614. godine, dok su drugi takođe stradali u vreme arapskog razbojništva i pustošenja 796. godine.

Mnogi srpski vladari, crkveni velikodostojnici, monasi, pobožni građani pohodili su ovaj manastir i darivali ga. Od svog prvog boravka u Svetoj zemlji, 1229. godine, Sveti Sava srpski je prilagao mnoge dragocenosti pravoslavnim manastirima a, u želji da obezbedi siguran boravak srpskim monasima i poklonicima, podigao je konake u đurđijanskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, tadašnjem glavnom pristaništu palestinskom, od Latina otkupio crkvu Svetog Đorđa, da posluži kao bezbedno prihvatilište monasima. Sveti Sava je tom prilikom kupio i kuću Jovana Bogoslova poznata kao Sionska Gornica gde se navodno održala Tajna večera.

Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj manastirskoj Lavri Svetog Save Osvećenog, čiji je bio sabrat. Nažalost mnoge svetinje, uključujući i darivani manastir, crkva i kuća su u kasnijim krstaškim pohodima uništeni.
Ispraćeni smo iz manastira sa najvećim počastima tako da je utisak neverovatan, neverovatno poštovanje koje smo dobili u ovom manastiru, zato što smo Srbi, je jedinstveno u svim mojim putovanjima. Nazad u taksi, stajemo da se slikamo da jednom predivnom vidikovcu i ponovo u Vitlejem da još malo obiđemo crkvu Hristovog rođenja a i da odemo do jedinog svetilišta koje je u katoličkim rukama "Milk Grotto", tj mesto gde je kanulo mleko Bogorodice koja je dojila Isusa. Smatra se da sastrugan krečnjak sa stene je lekovit i da ga trudnice trebaju popiti razmućenog u mleku. Uđosmo u pećinu, malo fotkanja ispred svetog mesta i brzo ispred prodavnice da udarimo neko pivo jer je počela jaka vrućina. Šetnja po trgu i ponovo omiljeni kafić, gde nas već polako prihvataju ko svoje, na po čaj.

Novi dan i što bi rekli nova avantura, probamo da odemo da obiđemo Rahiljin grob ali je na check pointu pao sistem tako da nas ne puštaju da prođemo pa krećemo polako da uhvatimo bus za Hebron. Stanica, ako tako možemo da nazovemo jedno proširenje na ulici gde staju minibusevi. Upakovasmo se nas dvadesetak i polako na put. Cena karta oko 3 evra. Ja zamolih da sednem pored vozača i pustiše me. E sad putovanje je interesantno jer vozač ne zna engleski veće samo malo ruski pa naš razgovor je za posebnu priču. Ispričasmo se ko ljudi a nit znam šta mi on priča nit izgleda on zna šta mu ja pričam, al sam ukapirao da je on baš ekstrem, pokazuje mi ožiljke na glavi gde ga je pogodio gumeni metak i objašnjava da su mu izraelci ubili jednog brata a da mu je drugi u zatvoru, ali sa tolikim ushićenjem da je to neverovatno jer su oni šehidi, oni koji su se žrtvovali za odbranu porodice i vere. Pokaza mu je zastavu al on negodova jer oni su ekstremni palestinci i ne vole baš Abasa koji je na vlasti. Oni bi u rat odmah.  Nailazimo na putu na kule koje su sagradili izraelci, vojne kule, odakle se vrše nadzori puteva. Sve su aktivne osim na ulazu u Hebron koja je spaljena. A na ulazu velika tabla na kojoj piše da tu ne važe izraelski zakoni i da se ne garantuje život jevrejima. Lepo, vala baš.

Ostavi nas na nekoj raskrsnici gde odmah pojedosmo neke falafele, vrhunske za jedan evro. Razlog dolaska je poseta Ibrahimove džamije koja se danas nalazi iznad Grobnice patrijaraha u kojoj je, između ostalih, sahranjen i biblijski Avram, koga muslimani zovu Ibrahim.

Hebron, znači biti u savezu, je grad u južnoj Judeji, odnosno delu Zapadne obale, koji pripada državi Palestini. U njemu živi oko 215.452 Palestinaca i između 500 i 850 jevrejskih naseljenika koji žive u starom delu Hebrona.

Muslimanski ekstremisti su 1929. masakrirali lokalno jevrejsko stanovništvo. U masakru je ubijeno 67 civila, a preživeli Jevreji izbegli su iz grada.Nakon što je Izrael zauzeo Hebron u Šestodnevnom ratu 1967, Jevreji su ponovo naselili grad.

Umesto u Ibrahimovu džamiju mi krenusmo prema pravoslavnom hramu, jer nisam najbolje ukapirao da to nije mesto koje želimo da posetimo. E ovde navigacija ne radi jer jevreji ometaju signal, tako da nakon kraćeg lutanja uzesmo taksi. Doveze nas do manastira kad on zatvoren, ali ima neki broj telefona na ogromnoj metalnoj zelenoj kapiji. Pozvah broj i bedi ih da nas puste. Dok smo prolazili kapiju naiđe i neki arapin sa sinom da poseti manastir. Doktor iz Londona koji se vratio ovde da živi. Obiđosmo manastir i sad da uhvatimo taksi do džamije kad se on ponudi da nam nađe taksi. Odveze nas do nekog kružnog toka, zaustavi taksi, smesti nas unutra i plati nam prevoz. Prelepo. Taksista nas doveze do džamije kad naleteše neki klinci palestinci da nam traže kintu, ali su toliko agresivni da to nije normalno. A nose majce na kjima je preko celih leđe amerićka m16 puška. Znači samo kidišu tako da je osećaj baš nepriajtan. Na ulazu u džamiju skeneri i pasoške kontrola tj proveravaju da nismo slučajno jevreji, al kad vide da smo pravoslavci neka nikakvih problema. Ovo je najvažnija istorijska lokacija u Hebronu, Pećina patrijaraha ili pećina. Mesto je sveto za sve tri najdominantnije religije na tom području: judaizam, hrišćanstvo i islam. Prema „Prvoj knjizi Mojsijevoj” Avram je kupio pećinu i obližnje polje kako bi u njemu sahranio suprugu Saru. Jevreji veruju da su Avram, Sara, Isak, Rebeka, Jakov i Lea sahranjeni u pećini (preostali matrijarh, Rahela je sahranjena van Vitlejema, ali njen grob ne videsmo). Zbog tog razloga Jevreji grad nazivaju „Gradom Patrijaraha“, te je zbog toga jedan od najsvetijih judaističkih gradova (zajedno s Jerusalimom, Tiberijadom i Cfatom). Sama pećina je drugo mesto po svetosti u judaizmu, mnoge crkve, sinagoge i džamije su u gradu zidane kroz istoriju. Oko Pećine patrijaraha je u doba Iroda Velikog izgrađen zid. Unutar zidina je u doba vizantijske vlasti sagrađena bazilika, koja je nakon islamskog osvajanja grada pretvorena u Džamiju Ibrahimi. Muslimani smatraju Hebron jednim od četiri najsvetija grada u islamu. Istorija kaže da je zlatno doba grada bilo 17-18 veku pre nove ere, pre nego što je uništen u požaru, a ponovo je naseljen u kasnom srednjem bronzanom dobu!

Istorija Hebrona je toliko turbulentna i da kada bi krenuo da pišem o njjoj bili bi mi potrebni meseci jer samo čitanje nje bez daljeg istraživanja nije potpuno tako da o tome možda neki drugi put.

Ulazimo u džamiju i nailazimo na grobove patrijarha, na Avramov, Isakov, Sarin. Velika je to svetinja za sve religije alki trenutno je pod pokroviteljstvom muslimana koji se trude da nijednog trenutka se ne osećamo ugroženi u njoj, čak šta više osećamo se dobrodošli. U jednom delu je prorez na zemlji gde se vidi duboka pećina ispod džamije gde se nalaze pravi grobovi. Htedoh da dobijem neku informaciju o svemu ovome ali oni slabo govore engleski ali me odvedoše do jednog mladog dlepog muslimana koji sedi na sofi okružen starijima. Ukapirah da se on bavi religijom i istorijom i da je poštovan jer su pomno pratili njegovo obraćanje meni iako ne razumeju šta mi priča. Velika čast i poštovanje za njega jer tako smiren ton pun poštovanja je nešto što ću pamtiti ceo svoj život. Izađosmo iz džamije i krenusmo na drugi ulaz, jer su i dalje klinci tolioko agresivni oko nas da nam stvaraju veliku neprijatbost. Na dnu dvorišta je prelaz u jevrejski deo Hebrona, gde ponovo dadosmo pasoše da vide da nismo muslimani. Iz tog dela se ulazi u drugi deo džamije koji kontrolišu jevreji i gde su grobovi Jakova i Lee, ali odustadosmo da obilazimo. Nekako se dogovorismo da odemo iz Hebrona jer nije baš neki prijatan osećaj ovde. Prođosmo kroz pusti deo grada koji pripada jevrejima gde su svuda vojnici, klinci od po 16, 18 godina naoružani do zuba. Izađosmo kroz check point, udarismo po još neki falafel i ponovo nazad za Vitlejem. Kad stigosmo javi se neko olakšanje. Šta znam, možda smo i mi malo bili pod utiskom opšteg meteža i haosa koji vlada u Hebronu pa nespremno odosmo do njega. Ponovo u crkvu Hristovog rođenja na službu. Šetnja po trgu i zakucavanje u omiljeni kafić na čaj.

Ustajemo, pakujemo se, odlazimo na liturgiju u crkvu Hristovog rođenja, naravno neko vreme hipnotisan ispred ikobe Bogorodice Vitlejemske, i sa liturgije na minibus za Jerihon. Napuštamo Vitlejem, ali definitivno on dugo neće nas napustiti.

Galerija slika