Od prvih predstava u Knjaževsko-srpskom teatru do današnjih dana, pozorište je bilo jedno od mesta gde se grad okupljao, razgovarao i stvarao uspomene. Ipak, navike publike su se promenile – između brzog života, televizije, interneta i novih oblika zabave postavlja se pitanje: koliko često Kragujevčani danas posećuju pozorište?
Nekada je odlazak na predstavu bio događaj. Ljudi su se za pozorište pripremali, birala se odeća, dolazilo se ranije, a razgovori o predstavama nastavili bi se i nakon spuštanja zavese. Pozorišna sala bila je mesto susreta različitih generacija – od učenika i studenata do starijih sugrađana koji su godinama imali svoje omiljene glumce i predstave.
Danas je slika nešto drugačija. Deo građana i dalje redovno prati repertoar Knjaževsko-srpski teatar, posećuje premijere i gostujuće predstave, dok se drugi u pozorište upute tek nekoliko puta godišnje – najčešće kada gostuju poznati glumci ili kada žele da provedu drugačije veče.
Za mnoge Kragujevčane pozorište je i dalje više od umetnosti. Ono je prilika da se na nekoliko sati izađe iz svakodnevice, da se čuje drugačija priča, razmisli o nekim životnim pitanjima i doživi nešto što ekran telefona ili televizora ne može da pruži.
Ipak, ostaje pitanje da li pozorište danas uspeva da pronađe svoje mesto u životu prosečnog građanina. Da li su cene karata, nedostatak vremena ili promenjene navike razlog zbog kojeg deo publike ređe odlazi na predstave? Ili je problem u tome što se kultura sve više povukla pred novim oblicima zabave?
Kragujevac ima dugu pozorišnu tradiciju – upravo je ovde osnovano prvo profesionalno pozorište u obnovljenoj Srbiji 1835. godine. Zbog toga odnos građana prema pozorištu nije samo pitanje zabave, već i pitanje odnosa prema jednom delu identiteta grada.
Možda se odgovor krije u jednostavnom pitanju: kada ste poslednji put bili u pozorištu?
Jer pozorište postoji tek onda kada se svetla ugase, zavesa podigne – i kada u sali ima publike.
