Staro narodno verovanje jeste da izgovorena reč može da promeni nečiju sudbinu. Zbog toga kletva nije bila običan izraz besa, već poslednje upozorenje kada čovek više nije imao kome da se obrati za pravdu. Danas ih mlađe generacije uglavnom koriste kao poštapalice ili ih pamte od baka i deka, dok stariji i dalje kažu da pojedine reči nije dobro izgovarati ni u šali. Proverili smo koje su kletve bile najpoznatije u Šumadiji, šta su značile i zašto su im ljudi nekada pridavali toliku težinu.
U mnogim šumadijskim porodicama važilo je jedno nepisano pravilo – psovka i kletva nisu isto.
Psovka je bila trenutni izliv besa, izgovoren u afektu. Kletva je imala sasvim drugo značenje. Smatrala se poslednjim sredstvom kada čovek veruje da mu je učinjena velika nepravda i da više nema načina da do nje dođe ni preko ljudi ni preko zakona.
Kletve su se najčešće izgovarale kada bi neko bio pokraden, prevaren ili kada bi ostao bez zaštite. U narodu je postojalo verovanje da pravedna kletva kad-tad stigne onoga kome je namenjena, dok se nepravedna vraća onome ko ju je izgovorio. Zato su nastale i izreke poput: „Kletva je muva, sleti na onog ko je pustio.“
Čija je kletva bila najteža?
Nisu sve kletve imale istu težinu. U tradicionalnom društvu mnogo je zavisilo od toga ko ih izgovara.
Najviše se strahovalo od kumovske kletve. Kumstvo se smatralo svetinjom, pa je u narodu važila izreka „Bog pa kum“. Verovalo se da narušavanje kumstva donosi nesreću celoj porodici.
Jedna od najpoznatijih kumovskih kletvi glasila je:
„Dabogda ti kumovsko mleko kroz nos proplakalo.“
Podjednako teškom smatrala se majčina kletva.
Stariji su govorili da majka ne treba da kune svoju decu, jer se verovalo da njena reč ima posebnu težinu. Upravo zbog toga mnoge žene nisu želele da izgovore teške reči čak ni kada su bile ljute.
U narodnim zapisima ostale su zabeležene i kletve poput:
„Dabogda me pred smrt ne dočekao.“
Ili
„Dabogda ti deca od mog groba bežala.“
Takve reči smatrale su se među najtežima koje roditelj može da izgovori.
Dom je bio svetinja, pa su i kletve pogađale kuću
Veliki broj šumadijskih kletvi nije bio usmeren na samog čoveka, već na njegov dom.
Kuća nije predstavljala samo zidove, već celu porodicu, pretke i buduće potomke.
Zato su nastale kletve poput:
„Dabogda ti kuća opustela.“
„Dabogda ti se ognjište ugasilo.“
„Dabogda ti prag opusteo.“
„Dabogda ti se seme zatrlo.“
Posebno mesto zauzimale su i kletve povezane sa odžakom.
U narodnim verovanjima zmija čuvarkuća smatrana je zaštitnikom doma. Zbog toga je jedna od težih kletvi bila:
„Dabogda ti zmija u odžaku zaspala.“
Slično značenje imala je i:
„Dabogda ti se slepi miševi u odžaku legli.“
Obe su simbolizovale pustu i napuštenu kuću.
Najteže su bile kletve koje su pogađale zemlju i stoku
U vreme kada je većina stanovništva živela od poljoprivrede, najveća nesreća bila je izgubiti rod ili stoku.
Zato su mnoge kletve bile vezane upravo za ono od čega se živelo.
Među njima su bile:
„Dabogda ti njiva trnom rodila.“
„Dabogda ti crv pšenicu iznutra pojeo.“
„Dabogda ti se krave u kamen iskamile.“
Takve reči nisu značile samo lošu godinu, već su predstavljale želju da celo domaćinstvo ostane bez izvora prihoda.
Kletve koje su pogađale zdravlje
Posebnu grupu činile su kletve koje su se odnosile na telo i zdravlje.
Jedna od najneobičnijih glasila je:
„Dabogda ti se usta na potiljak okrenula.“
Prema narodnim tumačenjima, izgovarala se za čoveka koji laže ili lažno svedoči.
Još jedna veoma teška bila je:
„Dabogda oslepeo pa te rođeni pas na povocu vodio.“
Njome se nije prizivala samo bolest, već potpuni gubitak dostojanstva domaćina.
Postojale su i „blaže“ kletve
Zanimljivo je da su naši preci razvili i čitavu grupu kletvi koje zapravo nisu imale nameru da prizovu nesreću.
Koristile su se u šali ili kao vaspitna opomena.
Najpoznatije su:
„Obešenjaku jedan, dabogda sto godina živeo.“
„Grom te u koprive ne spalio.“
„Dabogda ti se pamet u glavu vratila.“
„Idi dođavola, ali se vrati brzo.“
One su više služile da se izbaci ljutnja nego da nekome zaista požele zlo.
Kako su se menjale sa razvojem grada
Kako se Kragujevac razvijao i menjao, menjale su se i kletve. Umesto njive, pšenice i stoke, u prvi plan dolaze trgovina i zanati. Tako se među građanima mogu pronaći izrazi poput:
„Dabogda doboš dočekao.“
„Dabogda ti se dućan zatvorio.“
Oni pokazuju da su se menjale životne okolnosti, ali ne i potreba ljudi da kroz jezik izraze bes, razočaranje ili osećaj nepravde.
Danas ih mnogi izgovore, a retko ko razmišlja šta znače
Stariji Kragujevčani i danas kažu da postoje reči koje nije dobro olako izgovarati.
Mlađe generacije, međutim, izraze poput „Dabogda ti sve krenulo naopako“, „Dabogda crkao“ ili „Dabogda ti se seme zatrlo“ najčešće koriste bez razmišljanja o tome da su nekada imali gotovo ritualni značaj.
Smatra se da su kletve izgubile svoju nekadašnju ulogu, ali ne i mesto u jeziku. Ono što je nekada predstavljalo svojevrsni moralni i društveni mehanizam, danas je uglavnom deo svakodnevnog govora i porodičnog nasleđa.
Kletve u Šumadiji nisu nastale kao obični izrazi ljutnje. U vreme kada pravda nije uvek bila dostupna, predstavljale su način da čovek izrazi osećaj nepravde i veru da će neko ili nešto na kraju uspostaviti ravnotežu. Danas se većina njih koristi bez tog značenja, ali su opstale kao deo govora, običaja i kolektivnog sećanja.
