Pitanje granica ponašanja dece u javnom prostoru i uloge roditelja dok uživaju u kafi ili ručku u ugostiteljskim objektima, redovno podiže prašinu, stvarajući jaz između onih koji traže mir i onih koji zagovaraju potpunu slobodu za najmlađe. Tema je naročito aktuelna u sezoni letnjih bašti od koje se opraštamo, pa je idealan trenutak da razmotrimo argumente koji se koriste tokom jedne od najžešćih društvenih rasprava dok su utisci još sveži.
Iz ugla građana koji u ugostiteljske objekte dolaze radi odmora, poslovnog razgovora ili opuštanja, problem leži u odsustvu osnovnih pravila ponašanja. Sve su češće situacije u kojima deca trče između stolova, vrište, uskaču u radni prostor konobara ili uništavaju inventar lokala, dok roditelji ne reaguju, predani razgovoru i telefonima. Kritičari ovakvog ponašanja ističu da kafić ili restoran nisu igraonica, te da tolerisanje takvog ponašanja ne predstavlja slobodu, već odraz nevaspitanja i neobzirnosti prema drugim gostima i osoblju.
Sa druge strane, roditelji mališana i oni koji ih podržavaju naglašavaju da je reč o prirodnoj dečijoj radoznalosti i energiji. Oni redovno podsećaju da su i kritičari nekada bili deca, te da društvo gubi empatiju i razumevanje za roditeljstvo. Iz njihovog ugla, izlazak na kafu sa detetom ne bi trebalo da predstavlja strepnju od mrkih pogleda i osuda čim dete napravi pokret ili pusti glas. Smatrataju da je prirodno da deca budu deo javnog života i da bi okruženje trebalo da ima više tolerancije za odrastanje.
Istini za volju, ima i onih roditelja koji ne čekaju mrke poglede okruženja da shvate da nešto nije u redu, već su i te kako svesni da njihovo dete nije jedino u lokalu, pa čim primete da je mališan isuviše nemiran, bez pogovora se pokupe i odu. Takvi primeri pokazuju da je i te kako moguće uspostaviti ravnotežu i sačuvati komšijski obzir, ali su upravo zbog sve ređe pojave postali pravi izuzetak.
Lokalni ugostitelji u Kragujevcu nalaze se u procepu između ove dve vatre. Dok jedni pokušavaju da problem reše uvođenjem posebnih kutaka za igru, u svetu i većim gradovima sve su glasniji zahtevi za uvođenjem radikalnijih mera, poput zona bez dece ili ograničavanja ulaska u određene sate.
Sukob oko toga da li je u pitanju manjak empatije prema najmlađima ili nedostatak osnovne kulture u javnom prostoru pokazuje koliko su se promenile navike i očekivanja od svakodnevnog izlaska. Dok se rešenje traži u balansu i međusobnom uvažavanju, kragujevački lokali ostaju mesto na kom se susreću dva potpuno različita pogleda na porodicu i javni red.
Šta vi mislite - da li bi ugostiteljski objekti trebalo da uvedu posebna pravila za boravak dece i da li vam smeta kada roditelji ignorišu situacije u kojima mališani umesto igre i simpatičnih pitanja počinju da prave haos po lokalima?
