Usputni šok na kragujevačkim ulicama i trotoarima nije uvek samo zbog raskopanih površina i udarnih rupa. Svi znamo i za onaj momenat kada tik pored našeg lakta, bez ikakvog zvonca ili najave, proleti bicikl sa ogromnom, prepoznatljivom kockastom torbom na leđima, ili se provlači među automobilima.
Dostavljači na dva točka odavno su postali sastavni deo kragujevačke svakodnevice. Vidimo ih svuda, u svako doba dana, u svim vremenskim uslovima. Ali dok je za naručioce to samo nekoliko klikova na telefonu do toplog obroka, na ulicama Kragujevca stvorila se tiha, ali napeta borba za prostor i bezbednost.
Više nema bezbednih zona na ulicama
Glavna zamerka Kragujevčana leži u potpunom gubljenju granice između kolovoza i pešačke zone. I to je, inicijalno, nevezano od dostavljača. Saobraćajna infrastruktura u gradu jedva da ide naruku bilo kome. Trotoari su zakrčeni parkiranim vozilima, građevinskim mašinama ili prekopani zbog radova. Po zakonu i logici trebalo bi da budu utočište za pešake, decu u kolicima i starije sugrađane, ali sve češće podsećaju na poligone za ekstremni slalom.
Sa druge strane, i kolovoz je neretko zakrčen dostavnim vozilima, nepropisno parkiranim automobilima, tu su i oni koji stanu "na sva četiri" samo da završe nešto, ulice su generalno preopterećene vozilima, a vozači hronično nervozni.
I onda na sve to dolaze dostavljači na dvotočkašima, bilo da su sa električnim pogonom, ili običnim biciklima. Oni idu bez usporavanja. I oni su u slalomu da izbegnu prepreke, ali i da se provlače kroz saobraćajne gužve, preletanje preko pešačkih prelaza bez zastajanja i iznenadno skretanje na trotoar postali su uobičajen manir.
Druga strana medalje - trka sa algoritmom za dinar
Lako je upreti prstom u momka na biciklu i optužiti ga za bahatost. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, slika postaje daleko složenija i sumornija, pa uz opravdane zamerke na njihovo ponašanje u saobraćaju moramo da dodamo i empatiju. A oni bi morali da pronađu balans.
Ti momci, a ima i devojaka, ne voze brzo iz želje za adrenalinskim uzbuđenjem. Oni su u neprekidnoj trci sa štopericom i nemilosrdnim algoritmom aplikacije. Svaki minut kašnjenja znači manju napojnicu, lošiju ocenu mušterije i, u krajnjem zbiru, manju zaradu na kraju dana.
Za njih je svaki odrađeni sat čista fizikalija. Zarađeni dinar nije nimalo lak, a pritisak da se stigne "dok se hrana ne ohladi" stvara situaciju u kojoj se svesno ulazi u rizik. U toj računici, pravila saobraćaja i bezbednost, nažalost, padaju u drugi plan pred potrebom da se izgura dnevna norma.
Navike koje smo sami stvorili
U čitavoj priči postoji i momenat ogledala za sve nas. Dostavljači nisu pali s neba - stvorila ih je naša potreba za komforom. Postalo nam je sasvim prirodno da iz fotelje naručujemo kafu, pljeskavicu ili ručak iz restorana koji se često nalazi i na svega 500 metara od naše kuće.
Kada nam dostava kasni pet minuta, ljutito osvežavamo aplikaciju. Kada stigne vruća i na vreme, ne razmišljamo o tome kroz koliko je crvenih svetala ili pešačkih zona taj dvotočkaš morao da prođe da bi stigao do naših vrata.
Gde je rešenje?
Dostava na kućni prag neće nestati - to je stil života koji je pustio korenje i u našem gradu i dobro se ukorenio. Ali stanje u kom su pešaci i vozači uplašeni, a dostavljači pod stalnim stresom i u prekršaju, dugoročno je neodrživo i opasno.
Kragujevcu su hitno potrebna jasnija pravila igre - veća saobraćajna kultura sa obe strane, ali i razumne norme koje aplikacije postavljaju pred svoje radnike. Jer nijedna pljeskavica ne valja toliko da bi se zbog nje rizikovao bilo čiji život.
