Stanovi su skupi, kirije rastu, a plate često ne prate troškove života, pa se nekada jasno definisana granica između mladosti i samostalnosti polako briše.
U domovima gde su se nekada vodili jasni porodični ciklusi: deca odlaze, prostor se oslobađa, život se deli na „pre i posle“ – taj redosled se sve češće odlaže.
U istim domovima žive ljudi koji rade, imaju obaveze, primanja i svakodnevicu, ali ne i odvojeno domaćinstvo; ne zato što ne žele promenu, već zato što se ona više ne uklapa lako u mesečnu računicu.
„Ne mogu da kažem da sam ostao kod kuće iz komfora. Više je to kombinacija posla, troškova i toga da nema smisla ulaziti u nešto što ne može da se izdrži“, kaže Kragujevčanin, sa stalnim zaposlenje, koji se ni nakon 33. nije odvojio od života u zajednici.
„Ranije je bilo podrazumevano da se u nekom trenutku ide dalje. Sada to dalje nema jasnu tačku“, kaže naša sagovornica. ,,Besmisleno je plaćati toliko visoku kiriju, kredit ne mogu da podignem. Ne živim sama, jer ne bih mogla da podnesem toliko visoke troškove, onda bih preživljava, ne bih živela.“
U razgovorima sa ljudima koji žive u ovakvom modelu, ponavlja se isti obrazac: život se ne menja naglo, već se postepeno prilagođava onome što je moguće.
U Kragujevcu se često ne govori o „nevoljnosti da se ode“, već o prostoru i troškovima koji dolaze s tim korakom.
Kirije, depoziti, računi, osnovni troškovi života, sabrani zajedno, često prevazilaze ono što pojedinac može da izdvoji bez ozbiljnog opterećenja.
„Nije problem da živiš sam jednom kad uđeš u to. Problem je ući“, kaže jedan Kragujevčanin. ,,Teško je dobiti stalno zaposlenje, a plate teško da mogu da pokriju samostalni život pojedinca. Gde je onda tu i izdržavanje porodice...?“
Zanimljivo je da ovaj oblik zajedničkog života u mnogim slučajevima više nije „privremeno rešenje“, već dogovor koji funkcioniše: računi se dele, obaveze raspoređuju, ritam domaćinstva se usklađuje.
„Mi to ne doživljavamo kao problem. Svi doprinosimo koliko možemo i to je to“, kaže Kragujevčanka, koja je prihvatila život u zajednici sa mužem i njegovim roditeljima.
,,Imamo dogovor, po kom funkcionišemo. Danas mnogi beže od zajedničkog života, ali kada se sve preračuna, od troškova, mira, osećaja da si svoj na svome, da imaš svoje dvorište i ne plaćaš kiriju novcem koji kao da si bacio u vetar, život u zajednici je zapravo privilegija“.
Ono što ovu temu čini specifičnom nije samo gde ljudi žive, već kako se menja definicija odraslog života. Nekada je postojala jasna linija između „živim sa roditeljima“ i „živim sam“. Danas ta linija postaje sve nevidljivija; samostalnost se više ne meri adresom, već sposobnošću da se funkcioniše u okviru uslova koji postoje.
Van kirije, nestabilnih poslova i niskih plata, jedan od razloga zbog kog mladi ne pristaju na samostalni život, jeste briga o preostalim članovima porodice ili domaćinstvu.
,,Živimo zajedno otac i ja“, kaže mlađi Kragujevčanin. ,,Nisam nikada otišao od kuće, jer već 10 godina mi održavamo domaćinstvo, ostali smo sami.“
,,Brigu o dva seoska domaćinstva sam preuzeo na sebe“, dodaje drugi. ,,Ne bih mogao majku da ostavim samu, niti bi ona mogla da sve poslove preuzme na sebe.“
Ipak, u nekim savremenim okolnostima, čini se da ovakvi potezi sa sobom vuku određenu žrtvu, pa samostalnost nije samo pitanje izbora, već odluka doneta od strane života.
Ostajanje u roditeljskom domu nakon tridesete u Kragujevcu više nije ni izuzetak ni tema koja traži opravdanje u jednoj rečenici. To je deo šire slike u kojoj se životne odluke ne donose prema planu, već prema mogućnostima.
U takvom okviru odlazak od kuće prestaje da bude prelomni trenutak, a postaje odluka koja zavisi od ekonomije, stabilnosti i prioriteta koji se stalno pomeraju.
