Nekada se život u zajednici podrazumevao u gotovo svim srpskim domaćinstvima. Danas sve više mladih kaže da je upravo zajednički život sa roditeljima jedna od prvih stvari o kojoj razmišljaju kada planiraju zajednički život. Razgovarali smo sa Kragujevčanima različitih generacija o tome zašto se odnos prema životu u zajednici toliko promenio.
Za mnoge porodice u Šumadiji zajednica je decenijama bila uobičajen način života. U jednoj kući živeli su roditelji, sinovi, snaje i unuci. Delili su troškove, obrađivali imanje, pomagali jedni drugima oko dece i svakodnevnih obaveza. Malo ko je tada postavljao pitanje da li želi da živi sa roditeljima – to je jednostavno bio način na koji su porodice funkcionisale.
Danas se o tome razgovara mnogo ranije.
„Prvo pitanje nije više čime se bavi, nego gde živi. Kada čujem da planira da ostane sa roditeljima, iskreno, odmah znam da to nije život koji želim“, kaže dvadesetdevetogodišnja Kragujevčanka.
Ona dodaje da problem nisu njegovi roditelji, već činjenica da želi prostor u kojem će sama donositi odluke.
„Ne želim da razmišljam kada ću uključiti veš-mašinu, ko će sedeti u dnevnoj sobi ili da li će neko ući bez kucanja. To nije pitanje svađe, nego privatnosti.“
Cene stanova i kirija poslednjih godina značajno su porasle, ali mnogi mladi ipak kažu da bi radije plaćali ratu kredita ili kiriju nego živeli sa roditeljima.
„Naravno da je lakše kada ne plaćaš kiriju, ali mir nema cenu. Lakše mi je da se odreknem letovanja nego da svakodnevno živim u zajednici“, kaže jedan tridesetdvogodišnji Kragujevčanin.
Njegova supruga smatra da zajednica često funkcioniše dobro dok se svi slažu, ali da problemi nastaju kada dođe do različitih navika.
„Svako ima svoj način života. Jedni rano ustaju, drugi kasno ležu, neko voli goste, neko mir. Kada sve to spojite pod jednim krovom, nije uvek jednostavno.“
Sa druge strane, mnogi priznaju da bez pomoći roditelja danas ne bi mogli da reše stambeno pitanje.
Bračni par iz Kragujevca kaže da su prve četiri godine braka živeli sa njegovim roditeljima.
„Da smo odmah otišli u kiriju, teško da bismo uspeli da uštedimo za učešće za stan. Ovako smo plaćali manje troškove i uspeli da kupimo svoj stan. Nije uvek bilo lako, ali nam je tada to bilo jedino realno rešenje.“
Dodaju da su jasno postavili pravila od samog početka.
„Svako ima svoj deo kuće, svoje obaveze i svoj mir. Mislim da bez toga zajednica teško može da funkcioniše.“
Za starije Kragujevčane promena je očigledna.
„Mi smo živeli sa mojim svekrom i svekrvom skoro dvadeset godina. Nije bilo idealno, ali niko nije razmišljao da ode posle mesec dana. Danas mladi mnogo više cene svoju privatnost“, kaže penzionerka.
Ona ipak razume da su se vremena promenila.
„Danas ljudi drugačije rade, drugačije žive. Nekada su žene uglavnom bile kod kuće, danas svi rade, imaju svoje obaveze i drugačiji tempo života.“
Sagovornici ističu da problem često nije sama činjenica da više generacija živi zajedno, već način na koji je zajednički život organizovan.
„Neko može odlično da funkcioniše sa roditeljima, a neko ne može ni mesec dana. Sve zavisi od toga da li postoji međusobno poštovanje i jasne granice“, kaže jedna Kragujevčanka.
Sličnog mišljenja je i mladić koji trenutno živi sa roditeljima.
„Da mogu sutra da kupim stan, odselio bih se. Ne zato što se ne slažemo, nego zato što mislim da svaka porodica treba da ima svoj prostor.“
Iako mnogi kažu da ne žele život sa roditeljima, finansijska računica često izgleda drugačije.
Visoke kirije, cene stanova i krediti doveli su do toga da deo mladih parova ipak ostane u zajednici nekoliko godina, makar dok ne stekne uslove za samostalan život.
„Mi smo planirali da odemo odmah posle venčanja. Kada smo izračunali kiriju, račune i ostale troškove, shvatili smo da to trenutno nije moguće“, kaže mlada majka iz Kragujevca.
Odnos prema životu u zajednici značajno promenio. Dok su starije generacije zajednički život doživljavale kao prirodan deo porodične organizacije, mlađi mnogo češće ističu potrebu za privatnošću i samostalnošću. Ipak, visoke cene stanova i kirija znače da zajednica za mnoge nije pitanje želje, već finansijske mogućnosti. Zbog toga danas u Kragujevcu postoje oba modela – oni koji po svaku cenu žele svoj dom i oni koji, uprkos drugačijim očekivanjima, u zajednici vide najrealniji put do rešavanja stambenog pitanja.
