Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Meksiko. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Na rubu slamnatog sombrera najbržeg miša na svetu, jednog od mojih omiljenih crtanih likova iz detinjstva koji je personifikovao borbu ugnjetavanih meksičkih seljaka za život dostojan čoveka - Brzog Gonzalesa, ispred oblaka prašine kroz koji se naziru krila turkiš erlajnsa, prolećem kroz još jednu vremensku kapiju koja me vodi u nastavak upoznavanja sa jednim od najmoćnijih svetskih civilizacije Olmeka, Tolteka, Teotivakana, Zapoteka, Asteka i Maya, koji je prekinut suludim eksperimentom moćnika u poslednje dve godine.
Civilizacija koje su imale sve ono što moćna Civilizacija treba da ima, jake horizontalne i vertikalne veze sa Univerzumom.
Civilizacija koje su morale biti satrte od naših evropskih opijenih ludačkom pohlepom za iskorišćavanjem drugih do mere njihovog nestanka. Ne da se nemože dokučiti kakav bi progres svet imao da su one opstale nego se ni dan danas ne mogu razaznati njihova dostignuća. Toliko od naših, po sopstvenim pričama zaluđicama, najmoćnijih evropskih Civilizacija.
Na, kakvim korenima počiva ova država, korenima koji vuku skroz do utrobe majke, Zemlje, iz kojih su izrasli izdanci koji su se vinuli put vasione. Vasione iz koje su, nesumnjivo, "putnici prolaznici", prepoznali vrednost ovog naroda i izabrali ga da kroz njega ostave jednu enigmu čijiim bi rešenjem spoznali da smo prešli prvi nivo igrice i prebacili bi nas na viši nivo. Ali, realno, uzaludan je to trud jer ćemo se mi na ovom nivou istrebiti tako da tu igricu bolje da sačuvaju za neku drugu civilizaciju.
Već sam prestao da gledam u monitor koliko vremena ima do sletanja jer letimo iznad Meksiko Sitija dobrih 20 min. Let od 14 sati se završava mogu reći lepo jer je avion poluprazan pa sam se rasprostro na 3 sedišta. Aerodromi u beogradu i Istanbulu totalno prazni. A da prvo sletanje na Istanbul ski novi aerodrom. Lep, preogroman ali ništa dalje od toga.
Pogled kroz prozor je fascinantna, nepregledna brda i doline načičkanih kuća, zgrada, ma svakojakih građevina. Fascinantno. Dugo čekano, melem za uši i dušu, upozorenje pilota da slećemo, kakav majstor, bukvalno osetili nismo. Stidljivi aplauz iiiiiiiiiii.MEXICOOOOOO.
Jato leptira u stomaku, jedinstven osećaj koji preplavljuje celo telo, najlepša "droga" na koju se čovek navuče i nema nazad.
Stalna je jurnjava za ovim osećajem..
Pasoška kontrola sa 100 pitanja, naravno na svako "papirnati" odgovor tako da opet mili zvuk pečata "zvc" i gotovo. Primećujem da je većina radnika hendikepirana, zanimljivo a i korisno. Nekako carinici a bismo sumljivi pa ajde torba na pregled. Ali onaj uvek dobri "širok osmeh i zlatan zub" ubrza proceduru. U avionu smo sreli Zorana iz Novog Sada, i on za Meksiko tako da nam dade dosta korisnih saveta. Prvi da odmah zamenimo kintu a na aerodromu cela ulica sa menhačnicama. Završimo i pravac metro. Poslali su mi iz hotela kako da dođemo metroom. Naravno zamoli smo čoveka, dadosmo mu kintu za, 2 karte i on bas ukuca. Preskupa vožnja 20 dinara. E sad u metrou prvo pravo upoznavanje sa Meksiko Sitijem, jednim od najnebezbednijih gradova na svetu, tako kažu. Pažnja na stvari kao da smo na nekoj "čeki". Menjamo 2 puta liniju i primećujem baš baš dosta policije po metrou. Za nas vrh. Napokon Aljende stanica i pravo u grotlo. Ulica koja je, to shvatimo posle dva dana, centar zbivanja prepodnevnih sati jer desetine tezgi valjaju brzu hranu za doručak. Naravno tacosi dominiraju. Probismo se do glavne pešačke ulice Modero i odmah sa desne strane naš hotel Ritz. Onaj, baš onaj Ritz napravljen početkom 20 veka. Sjajan sa istorijom koju kada bi progovorio, ostali bi godinama u njemu. Preljubazni vratar koji nas šarmira svojom profesionalnošću, kupi nas Hezus za 5min. Pravac soba, ekstra brzo tuširanje i već tabanamo ka glavnom trgu Zocalo koji je na 100m od hotela. Ej Meksiko Siti, ej Meksiko si ti, Meksiko sam ja...
Meksikanci kada kažu Meksiko misle na Meksiko Siti, retko ko ga tako zove, osim u zvaničnim dokumentima, jer je i država dobila naziv po gradu. Oni svoju državu nazivaju La Republika ili La Patrua ( domovina). Okružen je planinom Sijera Nevada i vuljanom Popokateptl iliti Popo kako ga oni nazivaju. Smešten na jezerskom tlu na nešto više od 2000m je grad koji neprestano tone. O tome u zadnje vreme pišu skoro svi portali. Zanimljivo je kako je grad nastao.
Prema zapisima Asteka oni su osnovali grad 1325. pod imenom Tenočtitlan kad se grupa nomada sa severa naselila na ostrvu u jezeru Tekskoko. Prema njihovom predanju, od Uicilopočtlija su dobili zadatak da zasnuju grad tamo gde vide orla da sedi na kaktusu i jede zmiju. I našli su ga - na ostrvu usred jezera. Orao, zmija i kaktus su centralni motiv današnje Meksičke zastave, kao i 3 boje zelena, crvena i bela.
Prethodno je crvena boja predstavljala uniju Evropljana i Amerikanaca, bela je simbolizovala religiju, a zelena nezavisnost. Značenje ovih boja se promenilo tokom sekularizacije Meksika pod predsednikom Huarezom. Trenutno, crvena pruga označava krv njihovih heroja koji su izgubili živote dok su se borili za svoju nezavisnost, bela znači jedinstvo, a zelena nadu.
Ovakva zastava nastaje u doba nezavisnosti 1821 godina a konačan izgled 16 septembra 1968 godine.
Stvarna istorija naseljavanja je verovatno bila ipak malo drugačija. Mala ostrva na plitkom jezeru su bila na prvom mestu strateški dobro izabran položaj, a jezero ih je snabdevalo ribama. Kako nije bilo dovoljno zemlje za obrađivanje, gradili su splavove (čiji su kreatori bili susedni Sočimilko indijanci) na kojima su doneli zemlju i na tako napravljenim veštačkim ostrvima uzgajali su cveće i povrće. Ostrva i obalu povezali su nizom nasipa koji su korišteni za regulisanje vodostaja jezera, Osim toga, imali su i mostove koje su u slučaju napada mogli podići pa tako sprečiti neprijatelja da dođe do njih, ali i onemogućiti beg.
Grad na ostrvima je uskoro imao više od 13 km². Asteci su proširili svoje područje vlasti. Oni su uz pomoć oružja, intriga i menjanjem saveznika osvojili dolinu. Već 100 godina pre konkvesta Asteci su vladali ogromnim područjem, trgovina je bila dobro razvijena, a čak su im i vrlo udaljena područja plaćala danak. Koliko je to u tom trenutku bilo dobro ispostavi će se mnogo loše sa dolaskom španaca.
Na glavnom trg Zocalo iliti Plaza de la Constitucion, koji je onako, Južnoamerički ogroman, nije neka gužva osim nekih demonstracija ispred ministarstva kulture. Inače ovde se svakog 16 decembra slavi nezavisnost. Trgom dominira jarbol sa ogromnom meksičkoj zastavom, Katedrala Metropolitan i predsednička palata. Sa trga kru i sve ekskurzije kojih je MS prebogat pa tako krenusmo da se raspitam šta i kako. Kad ono, kao i u većini gradova ovog dela razni vidovnhaci i majstori za skidanje zlih čini. Popularno vala nema šta. Obučeni u odore drevnih Asteka skaču, mlate, sviraju, duvaju... ma skida sve zagarantivano, ima i garancija. Uplatio bi i ja neku kintu al ne verujem da mogu da skinu pustu srpsku pošast što nas ubi poslednju deceniju...
Izdogovarasmo ekskurzije i pravac katedrala.
Katedrala Metropolitan (Catedral Metropolitana) je najveća i najstarija katedrala Latinske Amerike. Izgradnja je počela u 16. veku. Katedrala je nastajala pod uticajem baroka i neoklasicizma. Nekada se na istom mestu nalazio hram posvećen astečkoj boginji rata.
Španci su za vreme kolonizacije Meksika uništavali stare astečke hramove i za potrebe svojih građevina su koristili materijal porušenih hramova, šta reći a ne zaplakati. Unutrašnjost katedrale klasika samo što imaju ogromne orgulje. Sve u svemu već viđeno. Napolje na tacos, tj ovde koštaju komad 15 kinti a daju po 3 ili 5bkpmada, tako da je sasvim dovoljno. Preukusno nema šta. A onda free walking tour, obaveza obilaska svakoga grada jer tu vidiš i naučiš nešto što se ne može svuda pročitati a i sevap je jer uvek to rade neki studenti.
Čuveni roze otvoren kišobran sa natpisom i devojka, dobro ne baš studentkinja, nas dočeka. Tu još neki amer, mali prečupavi akvaforac i kolumbijci, lepo američko društvo. Zaboravi joj ime kako ga je izgovorila. Puna energije, završila arheologiju, prezanimljivo priča pun pogodak. E sad, jedan Asteški vladar Kečalkoat, kraj 8 početak 9 veka je prvi krenuo da ide po državi i da se upoznaje sa svojim narodom i narod ga je zapamtio. Do tada to nije bio običaj i narod nije ni znao kako kralj izgleda. E onda naiđe neki prevrat i njega poteraju, on sedne na brod i ode, nikad se be vrati. Ali kad je odlazio prokune narod i obeća da će se vratiti. Onda 1519, se Ernan Kortes iskrcao sa samo nekoliko stotina ljudi na istočnoj obali i krenuo prema Tenočtitlanu. Niz okolnosti mu je išao na ruku: posedovanje vatrenog oružja i efekt šoka koji su na indijance imali, mitologija da će se Kelčakoat vratiti a Kortes je mnogo ličio na njega, ljudi na konjima (konj je do tada bio u tim krajevima nepoznat, pa su konja i jahača smatrali jednim bićem), ali i oklevanje njihovog vladara Montezuma II da im pruži otpor.
Vladar Asteka je bio duboko religiozan čovek, koji je u Kortesu vidio belog, bradatog boga Kecalkoatla koji se vratio da ispuni jedno staro proročanstvo. Dana 8. novembra 1519. je pustio Špance u grad; istina, sa strahom, ali uz veličanstvenu dobrodošlicu. Kortes i njegovi pratioci su bili zapanjeni pogledom na glavni grad Asteka. Grad na jezeru sa 300.000 stanovnika bio je u svakom pogledu sličan bilo kom evropskom velikom gradu tog vremena. Ali evropljani ko evropljani, odmah u pljačku. 1521 godine Španci su zarobili Montezumu, opljačkali hramove i pobili puno sveštenika. Uskoro je gradom zavladalo nezadovoljstvo zbog pasivnosti njihovog vladara i surovosti njegovih gostiju i pobili su deo Španaca zajedno sa svojim vladarom. Prema izveštajima Španaca, narod je kamenovanjem ubio Montezumu kad je pokušao da spreči pobunu protiv nezvanih gostiju. Španci su uz velike gubitke isterani iz grada.
Kortes je s nekolicinom svojih ljudi uspeo da pobegne, i da se skloni se kod saveznika u Tlaskali, pošto okolni narodi nisu voleli Asteke jer su ih ovi debeli iskorišćavaju i potčinhavali, gdje je sagradio nove brodove, reorganizovao svoje snage i nakon 3 meseca opsade uz pomoć savezničkih indijanaca slomio samoubilački otpor, Asteka tj isekao mostove i čekao da se predaju, i osvojio grad 13. avgusta 1521. Mada je to u suštini bio građanski rat jer je u Kortesovoj vojsci bilo 500 špabaca a 20 000 ostalih plemena.
Španci su pobedonosno uništavali svaki trag kulture Asteka i gradnjom crkvi i palata na mestima njihovih hramova i zgrada pokušali da unište i sećanje na nju. Utvrdili su se, isušili najveći deo jezera Tekskoko i odavde krenuli u osvajanja daleko na sever do područja današnjeg SAD i na jug do Srednje Amerike.
Grad Meksiko je 1535. postao glavni grad potkralja Nove Španije, koja je obuhvatala sve španske provincije u Americi severno od Kostarike, Karipska ostrva i Filipine. Španska kolonijalna vlast trajala je punih 300 godina. Prema popisu stanovništva Nove Španije, koji je po nalogu potkralja sproveden 1794. godine, u gradu je živelo 135 000 ljudi. Na mestu katedrale je bio
Templo mayor, mesto najveće piramide na kojoj su bila 2 hrama, jedan posvećen osnivaču grada Huitzilopochtli a drugi Bogu kiše Tlalocu, jer je grad na jezeru. Ispod grada postoji drugi grad, tj onaj nad kojim su Španci napravili ovaj. I to se zna ali se ne čačka. E samo što bi se reklo, ne lezi vraže, 1974 godine prave liniju metroa kroz centar i ovi iz elektrodistrubije kad su kopali za neke kablove nalete na ostatke Templa mayor. Ruta se pomeri i krenu iskopavanja ali ograničeno. Kreće istorija da izlazi ali i to ograničeno, i dalje Španci imaju veliki uticaj. Dođosmo do tog mesta koje je nažalost zatvoreno jer se obrušilo pre 2 meseca. Aj opet da ponovim. Meksiko siti je grad koji tone i koji će nestati. Na nekim mestima je već 1.5m potonuo. Svuda gde krenete su neravnine, kao da ga je pogodio neki zemljotres. Pijaća vodu iz jezera koja se nalaze ispod grada besomučno se troši i ostaju prazni bazeni. Strašno je kad vidite iskopine, steašno kad vidite kakvu su civilizacije uništili Španci.
Nastavljamo obilazak i nalećemo na ulični prodaju hrane, tj iz svakog ulaza viri po neki prodavac sa roštiljom na kojem dominiraju takosi. Miriše na sve strane. Stadosmo pored jednog koji pravi takose sa plavim kukuruzni brašnom. Brate skroz plave tortilje, pa kako da ne probaš. Lepo, top. E sad takosi su ako se ne zatvori tortilja do kraja a setiću se imena kada se zatvori. Sreća što jedosmo jer poče da nam objašnjava za supu Posole. Povrće, malo graška i svinjsko meso. E sad svinjsko od kad su Španci došli a do tada je bilo ljudsko. Smatra se da ju je Motesuma jeo sa ljudskim mesom i to se najviše spremali od lista. To je možda jedina dobra stvar koju su Španci doneli, iskoreniti su kanibalizam. Naravno najbolji restoran za supu je
Posoleria mutesuma.
Dolazimo do trga posvećenog Svetom Domingu koji je išao zajedno sa osvajačima, pokrštavao i za ranjiva veru domorodaca u svoje bogove. Smatra se da je ta inkvizicija bila surova i trajala je koliko i Španci, 300 godina. Na trgu pored njegovog spomenika je i muzej inkvizicija koji je nekada bio bolnica, ministarstvo obrazovanha, zgrada koja je nekada bila zgrada carine kroz koju je išao celokupan uvoz i izvoz Meksika i prekoputa zgrada u kojoj su radili ljudi koji su pisali zahteve, pisma i ostalo što je potrebno za nepismen narod koju je Dominiknotvorio. Ozbiljan sveštenik, nema šta. E sad verovali ili ne to su radili sve do 90tih godina prošlog veka. Kaže vodič kao mala se seća ljudi koji sede napolju i kucaju na pisaćim mašinama. Sad su tu razne kancelarije koje završavaju sve i svašta pa kaže vodič može i sad neko državljanstvo da se uradi.
Sledeće stajanje izlog sa prelepim balskim haljinama. E tu nam se vodič razne i, i krenu jedno pola sata da priča kako je velika podeljenost u društvu, kako ljudi rade za 5 dolara dnevno..da to sve vuče iz kolonijalnog perioda i onda u suštinu našeg stajanja. Devojke kad napune 15 godina prave svečanosti, kao kod nas popularni 18ti rođendani, i za te prilike štede ceo život porodice. E sad haljine koštaju i po 509 evra pa onda porodice traže sponzore, ko će da kupi haljinu, cipele, buket ili poklone koji na kraju dobijaju svi gosti da se sete tog dana. Svuda su okolo predavnice koje prodaju haljine, cipele, bukete, poklone..
Dolazimo u deo grada koji izglada evropski,
Promenio se 1900 godine kada je tadašnji vladar Porfirio Diaz, koga smatraju diktatorom rešio da modernizuje grad. Pošto je bio oduševljen Francuskom doveo je francuske arhitekte. Pored toga voleo je filmsku industriju pa je prva sove strane bare bila ovde a ne u USA... Itd. Posle on pokrade izbore pa Modera, protivkandidata strpa u zatvor, pa ovaj pobegne, pa skupovi vojsku, pa ga potera i ovaj umre u Francuskoj 1919. A onda klasika srednje-južnoameričkih zemalja, građanski ratovi, pa prevrat, pa ubiju Zapatu, pa Pančo Vilju... Pa građanski rat u kome pogine 900 000 ljudi od 15 miliona.. Strašan 20ti vek za Meksiko. Elem, Ima nešto dobro i od najbogatijeg meksikanxa, koga kad pomeneš skaču 2 metra u vis. On je otkupio deo grada, onaj moderan francuski, koji je bio zapušen skroz i stecište beskućnika a tik uz suvi centar,, od države, sredio sve zgrade i sad ih iznajmljuje državi. Genijalno zar ne. Dal da pišem o ovome, oće ovi naši da pročitaju pa da i oni krenu. Mada je kod nas drugi recept "strani investitor iz Emirata"... Tu stadosmo ispred opere čija je unutrašnjost kopija Milanske skale, čak je i mermer iz Venecije.
Tempo je jak, vodič nas kida ali ni mi se ne damo. Sledeća stanica trg na kome je Nacionalni muzej umetnosti. Ijaooo kad se raspriča, te konjanika koji je tu je kralj Španije koji je bio u doba sticanja nezavisnosti i pošto nikada nijedan kralj Španije nije posetio Meksiko on naredi da naprave njega na konju da bi znali meksikanci kako izgleda. A onda dođe nezavisnost pa ga slome, pa ga pomerali sa glavnog trga gde je sada zastava Zocalo iliti Comstuticion trga na trg dokle ga skroz nisu sklonili. Pa ga našli u nekom magacinu pred proslavu nezavisnosti. A on bio od mrsinga pa matirao. Pa ga čistili na brzinu i zeznuli picrneo im, pa na proslavi ga prekrili. Pa ga lepo očistili al se nije svideo ljudima, pa ga opet prekrili i ofarbali, pa.., pa.. Ko bre sve da povata. E sad su tu bili beskućnici pa ih oterali zbog proslave i sredili zrg koji je sad i više nego ok. A prekoputa zgrada pošte, puca kakva je, vrhhhhh. Najmoderniha tada a sada prelepa retro zgrada. Naravno sav glamur unutra je uvežen.
A da frka sa spomenikom je bila 2010 kada su slavili dva jubileja, 200 godina nezavisnosti i 100 godina revolucije. Inače na trgu je snimana čuvena scena, parada mrtvih iz Bondovog filma Spektrum, i što je vrh, oni su tu foru pravili za filn, to nije tradicija ovde, već oni to kući slave, ali onda nagrnu turisti pa je oni uvedu svake godine mislim 12og decembra
No da se vratimo na poštu. Totalni raskoš, mesing, mermer, sve iz inostranstvu. Ludilo. I što je najjače i dalje radi kao pošta.
Odatle malo dijagonalno do zgrade gde je muzej lepih umetnosti. Još jedno da ne kažem šta diktatora Diaza. Nije ni završio, pobegao pa ga pisle završavali još 10 godina. Unutra totalni raskoš, u operslom delu luster je pravio. Tifani, najveći ikada. Dovoljno da ne objašnjavam dalje. Pošto je sva u mermeru već je potonula 1.5m..svuda je sve ispucano oko nje. Na vrhu je orao ali ne kao sa meksičke zastave nego napravljen, naravno, kako ga je zamislio Porfirio Dijjaz.
Da od ludih ideja ima luđih jje odluka vlade 1960 godine da se tu gde sve tome napravi nova zgrada sa 46 spratova, ali sa novom tehnomogijpm da bi se dokazalo da može da zida a da ne tone. Palata južna amerika i što je najjače, ne tone.
Meksiko siti su zvali i Grad palata jer je u kolonihalno vreme imao mnogo palata. Onaj fazon, Imaš lovu pravi palatu..
I onda nalete smo na jednu, na udarnom mestu koja je obleplhena pločicama, portugalsko tajlandski fazon. A zašto? Jer se sin posvađao sa kevom pa da joj dokaže da je bogat i da mu ona ne treba.
Inače grad Puebla je ceo uvkeramičkim pločicama. Kažu a mi ćemo da proverimo. Zadnja stanica je crkva iz 16 veka. Prva završena u Novoj Španiji posvećena Svetom Francisko. Ne samo što je potonula nego se i uvila samo tako.
Napokon kraj. Svi se raziđoše a ja i Branko ostasmo na stepenicama bez trunke energije. Za zadnjih 48 sati skoro se nije ni spavalo. Ali ajde na jedno pivo Modelo pa u hotel da, se zakucamo. Mi pored pivnice Giaconda kad eto ti maše naša kako bi rekli vodičica da svratimo. 18 je sati pa aj da sednemo da ubijemo jedno. Kad ono marijači, uvali se i neki nemac, pa pivo, pa meskala, pa tekila..
2 je ujutru, policija blokirala glavnu ne znam zašto pa moramo okolo. O kako nas dočeka Meksiko Siti, toliko raširenih ruku a mi se spremali ko na ratište da idemo!!!
