Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Meksiko. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
E sad praksa koju već dugo godina, i na raznim putovanjima, primenjujem je trčanje u svitanje, kada se mesto budi, jer tako mogu najlakše i najlepše da ga upoznam. Prazne ulice ti dozvoljavaju da trčiš opušteno čak i po njima a ne samo po trotoaru. Pogled na grad iz te perspektive je jedinstven i uvek prelep. Pošto nam je top topova mesto hotela, suvi centar, krećem ka trgu Zocalo, oko predsedniče palate i katedrale Metropolitan, pa zalomim na San Domingov trg, pa na Latino Amerika zgradu, muzej lepih umetnosti, pa izađem na bulevar, koji ima traku za metro bus i biciklističku stazu, pa može tuda da se trči, i njime do Anđela,. Anđeo nezavisnosti ili samo Anđeo je trijumfalni spomenik sagrađen 1910.godine za vreme vladavine predsednika Diaza.
Ovaj spomenik je simbol pobede i nezavisnosti Meksika od kolonizatora Španaca. Statua na vrhu je napravljena od bronze i zapravo predstavlja krilatu verziju rimske boginje pravde. U jednoj ruci drži venac, u drugoj razbijeni okov.
Original statua se srušila i polomila 1957. godine kada je Meksiko Siti pogodio strašan zemljotres.
Ispod njene baze se nalazi maleni mauzolej posvećen generalima koji su poginuli u borbi za nezavisnost Meksika između ostalog i Pančo Vile, tu okrenem i nazad. Dobrih 10tak kilometara, oko sat vremena, kroz prelepe ulice i parkove.
Meksiko je 2 000tih godina doneo odluku da se ozeleni. Gradski oci seli i doneli plan. Sad je CDMX jedan od najzelenijih gradova na svetu. Kao da je u šumi. Ovde je drvo živo biće i grad se upravlja prema njemu, a kod nas drveta se setimo samo kad neko sa pepelom upali kontejner.
Ispred hotela fantastični Jesuz sa kafom i sokom na čekanju. Strašan dasa. Brzo tuširanje, napad na doručak sa svih strana i pravac, pešice, do sledeće ogromne destinacije ovog putovanja: Antropološki muzej Meksika. Bogami dobrih sat vremena ali uživanja u bulevarima Meksika. Prvo naletesmo na spomenik Cuktlahuacu, asteškom vladaru, pa ponovo na Anđela gde napravismo fotke sa policijom i našom zastavom koja svuda otvara vrata, i onda pravac ka muzeju. U parku ispred njega, na jednoj livadi, ogroman jarbol, i neki obučeni u staru meksičku odoru, nešto idu u krug i igraju. Na vrhu jarbola neki pravougaonik sa koga vise 4 konopca. Vala daj da vidimo šta je a i da malo odmorimo pred muzej. Kad krenuše da se penju tek tada shvatih da je jarbol dobri 20tak metara visok. Popeše se četvorica, povukoše konopce i počeše da ih namotavaju oko jarbola. Drma se jarbol meni muka da gledam a kamoli da se popnem na njega. Na zemlji ostala dvojica koja idu u krug sviraju i udaraju, prave ritam. Sve utihnu kad se odozgo poče čuti ista melodija koja i sama utihnu posle minut. I kretoše... Vezani za noge naglavačke vrte se u krug i polako "odvijaju" od jarbola. Prestrašno prelepa scena. Još od te četvorice jedan svira i udara u mali vašarski bubanj. Vala aplaudirao sam im 5 minuta.
Ispred muzeja nije gužva ali COVID procedura sačuvaj Bože. Te ti mere temperaturu, te poprskaju celog, te gel za ruke, te 1.5m....alo rođaci.. Ali ajde..
Ulaz 80 pezosa, oko 4 dolara, tj 380 dinara.
Ozbiljno organizovano sa mnoštvom radnika, kako im se isplati na ovako jeftin ulaz ne znam ali za nas je top. Dosta eksponata je kupio Karlos Slim i "poklonio" muzeju, onaj fazon otmeš od naroda pa mu kao vraćaš. Ili onaj naš, srpski, daješ državne pare a pričaš da su tvoje. Ogroman stub kao pečurka na ulazu s koga pada voda, isklesan znakovima Asteka. Prelep početak. Stadosmo da se slikama kad krenuše da duvaju u pištallke kad da sam sa pijukom gađao stub a ne sa megapikselima. Kreće se sa desna pa aj da krenemo, ali početak ko početak, nastanak zemlje, faktički početak života, kenozoik, mezozoik, paleozoik.. I tu malo ono, već viđeno. Kad na jednom mestu umal da se srušim. Ogromna karta na kojoj su nacrtana prva naselja na Zemlji i na mestu broj jedan, naravno, njegovo veličanstvo "Lepenski vir". I Bože koliko nas ovo učini ponosnim i razmišljam koliku bi atrakciju napravili neki narodi, koliko bi izdigli sebe iznad drugih, a mi, mi kao da se stidimo toga. Gde je tu Akademija nauka, gde su intelektualci da podignu glas, kad su nezainteresovani ljudi na vlasti, jer tu da bi se drpalo mora mnogo i da se uloži, a trenutno nije takvo raspoloženja. Setih se kad sam kod Valjka bio ns kampu u Lepenskom viru, vrhunski organizovana kamp " Mamut" kako smo zajedno obilazili lokalitet i bili oduševljeni, ali nekako ni ja nisam bio svestan njegove vrednosti do danas. Malo i da mr bude sramota, rekli bi ljudi pocrveneo malo, ali nažalost nisam, rumen sam od rođenja. Nastavljamo dalje ali ovaj deo je posvećen Meksiku pre Asteka, a na spratu posle Asteka, tako da ga prođosmo relativno brzo jer magnetizam kojim privlače postavke Asteka kao da čiste misli sa svega drugoga, kao da hoće da ukaže kolika je moć te civilizacije bila. Još kad dodamo utiske iz Teotivakana onda, realno, sve drugo pada u vodu.
Ulazak u centralni deo muzeja, gde su ornamenti iz Teotivakana i carstva Teotihuacana je bukvalno kao kad promeniš stanicu na tv, do sad bio crtani a ti prebaciš na Nacionalnu geografiju. Premoćna, preogromna sala čijim centrom dominira, njegovo veličanstva, ogromni Asteški kalendar. Krećemo da obilazimo i tu zastaje dah. Kakvih sve ornamenata ima, kakvih sve rukotvorina, pa to je neverovatno. Drugačije od Inki a kamoli od drugih civilizacija. Mnoštvo, mnoštvo eksponata, ali primećujem "jeftinih", nema bogatstva koje je imao taj narod za koje se smatra da je bilo jedno od najvećih u istoriji čovečanstva jer je ovde bilo zlata i srevra koliko ti duša poželi. Kako su ih samo opljačkali, ej pa gde će vam duša, zar se toliko Boga "ne bojite"?
Strašno šta je pohlepa belog čoveka uradila na ovaj planeti. Strašno. U desnom delu ogromna maketa Meksiko Sitija iz početka 16 veka i slika na zidu koja nam prikaza sve ono što smo slušali o gradu napravljenom na jezeru iz koga izlazi nekoliko mostova koji ga spajaju sa obalom. Kao oktopod. Gde god se okreneš su kameni ornamenti i to ogromni. Kad se ovo carstvo pljačkalo skidale su se i figure sa zidova. Bolesno i strašno. Pošto je u muzeju zabranjeno slikanje, a svi slikaju, čuvari opominju ali vrlo brzo dignu ruke jer niko ih ne sluša. A i dalje ovi napolju pište ko da neko krade a ne da se slika u dvorištu. Stati ispred ogromnog, u steni isklesanog, Asteškog kalendara je jedinstven osećaj, gledati u sve te simbole koji su toliko moćni a toliko žovotvorni za njih je čudo, ali bukvalno čudo. Tih nekih 3-4 sekunde koje moraš da iskoristiš za sliku se projektuju poput sna koji sangaš sekundama, a kada se probudiš misliš da si sanjao danima, tako i ovih nekoliko sekundi dok telo upija moć ornamenta. Što bi rekli, nema dalje. To je to, tačka, kraj... poštovana osećanja molim vas da napustite prostoriju i povedite telo dalje, a telo kao jedan tren u vekovima osećanja koja su ga upila.
Dalje? Kako i kuda? Naspram kalendara klupica. Nekako se dovukoh do nje i osta na njoj poduže zarobljen moći koju ornamenti poseduje. Zarobljen scenama doba kojim se civilizacije Asteka pozicionirala u jedne od najmoćnijih u razvoju Zemlje.
Prelepih 4 sata u vremenskoj kapsuli zakačenoj za periodu Asteka, u predkolumbijskom vremenu, u vremenu ta koje će neko reći da je bilo vreme koje je "gurano" od ove civilizacije, a pljačkaši da je bilo vreme "varvara", kanibala.. Poseta se završava u suvenirnici muzeja jer se mora uzeti nešto što će me ceo život vraćati njemu.
Strašan utisak, jedan od najmoćnijih muzeja. Čudo, bukvalno, tako da muzej mora biti sam u priči.
