Ćuretove pustolovine po Meksiku - četvrti deo (FOTO)

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Meksiko. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije. 

U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama. 

Nakon izlaska iz antropološkog muzeja na platou naletesmo na masovno skidanje vradžbina dimom, prskanjem, pevanjem, ritualnim igranjem itd od jedne top organizovane, prikladno odevene, zabavno zaluđivačke grupe. A redovi ko da ovi ne maše već razvezuju dvoje na 5 minuta. Mada sačekaj, realno, da se uveri čovek mora u red da stane.. U red, pa da... 

Odatle krenusmo u Hochimilco, neku atrakciju, nit oni nama da objasne nit mi da preterano saslušamo al ajde svi je hvale. Koliko sam ukapiirao neko jezero po kome se vozi čamcima. Tako nešto. Očekujem dosadu al ajde. Od muzeja metroom do Tascenie a potom nekim vozom do tamo. Upadosmo u metro i aj polako. A mi na drugom kraju grada, a metro pun, baš špic. Taman pričamo kako nam ostalo u Sitiju da vidimo stadion Asteka, Kuća Fride Kalo i tako nešto još kad metro stanica stadion Asteka.. Opaa.. Idemo al u povratku. Ode metro do kraja, izađosmo i uhvatismo neki mali voz, tj malo veći tramvaj i on nas odveze do njegove poslednje stanice do Hochimilco. Svi napolje i kako izađosmo sa stanice tako buljuk prodavaca karata za vožnju na nas. Iskuliramo i udarismo pun gas do tog mesta. Usput da se pojačamo, pola litra ceđenog soka 1.5 dolar. Svaki dan po ceo dan što bi rekli. Stigosmo kad ono brdo parkiranih šarenih čamaca kojima dominiraju žuta i crvena boja. 600 pezosa je ceo čamac bez obzira koliko je ljudi na njemu, tako da dadosmo toliko, 30 dolara, i krenusmo. Početak nezanimljiv, kroz neke kanale, voda prljava, ništa specijalno. Malo opade entuzijazam al opet razmišljaš da mora da bude negde nešto čim toliko ljudi dolazi ovde. E a onda počinjemo da srećemo druge čamce i postaje zanimljivo. Puni čamci što kompletnih društava što porodica i svaki ima neku muziku, klopu i piće koje su poneli. Ja i Branko ko slepci mada idu okolo sa malim čamčićima i prodaju sve živo tako da nafoknafisno propušteno. E onda ulete smo na jednu veliku raskrsnicu kanala, tu je bukvalno opšte ludilo, na čamcima marijači, divljanje na sve strane. Boga mi još malo pa ko Drinska Regata. Opasno zezanje. Zakačismo se za jedan čamac sa marijačima tako da uz njega se vratimo na početno mesto. I više nego što smo očekivali. Brzo nazad da uhvatimo stadion Asteka pre mraka, nije nam baš svejedno da budemo na kraju grada po mraku. Ispred stadiona neke tezge i ljudi te saznamo da se sutra igra finale njihovog prvenstva. Karata nema a kod tapkaroša najeftinija 59 dolara. E sad dal je original za nas turiste veliko pitanje. Igra Cristal Azul protiv bekoga. Stadion je prvobitno sagrađen za potrebe Olimpijskih igara 1968. godine. Danas se koristi kao stadion fudbalske reprezentacije Meksika i fudbalskog kluba Amerika. Jedini je stadion na svetu na kojem su odigrana dva finala svetskog prvenstva u fudbalu, 1970. i 1986. Na ovom stadionu takođe je odigrano i četvrtfinale 1986. između Engleske i Argentine kada je Dijego Armando Maradona postigao čuveni gol rukom koji je argentince odveo u polufinale. Koliko sam samo puta video taj gol kojim je Dijego postao besmrtan. Kako im je vratio za svu patnju koju su naneli njegovom narodu. Koliko simbolike u tom potezu. Premoćno. Sa kapacitetom od 105.000 mesta, stadion Asteka je najveći stadion u Meksiku i peti najveći stadion na svetu. Slikanje sa zastavom svuda izaziva odobravanje meksikanaca i traženje da se i oni slikaju sa njom. Brzo u voz jer već kasnimo. Primetno je da dosta vole cveće i da ga mnogo poklanjaju svuda na ulici, pa i na semafor ima, dok ljudi čekaju na zeleno prolaze ljudi koji ga prodaju. Lepo nema šta. Pravac Tacostaqeria najbolji takos u gradu. E šta se sve tu jede bolje da se ne zna ali je vrhunski ukusno. Vrhunski. Obrazi, creva, njihova vrsta girosa.. sve je preukusno, ali baš sve. 

Novo svitanje, nova ruta za trčanje. Cepam drugi krug ali ovde su samo prelepe uličice, ništa mnogo bitno, tj ništa što vodiči pokazuju pa uživam uu lepoti starih kolonijalnih zgrada. Nazad i krećemo da obilazimo muzeje. Današnji pan muzeji i odlazak u Pueblo i Chololulu. Svuda piše da muzeju rade od 9bali ne otvaraju ono pre 10, tako da opet prošetasmo istorijski centrom. Grad je prečist, neverovatno je da nigde nema kante a da niko ne baca po ulici. A kod nas kanta na svakih 20 metara a ulice ko da je svaki dan pijačni. Što bi rekli nije stvar u kantama već u kulturi. Prvo muzej murala Dijega Riveire, najpoznatiji po njima i po tome što je bio muž Fride Kalo. Ceo muzej jedan mural ali top. Realno drugi bi smetali, mada se drugi nalaze u okviru predsedničke palate ali je sada zatvorena zbog kovida. Odatle u Muzej lepih umetnosti. I tu jedan njegov mural i još dosta vrhunskih kompozicija. Na kraju Nacionalni muzej umetnosti koji u početku razočaran ali kad uđosmo u jednu halu sa skulptura a tu sam zanemeo. Vrhunski radovi od mermera, ali vrhunski. A sad trk do južnog terminala da uhvatimo bus za Pueblu i Chololulu

Jezus nam je objasnio gde da hvatam gradski pa kako dalje ali to je problem meksikanaca. Nisu baš ono top za organizaciju. Znači išli smo na drugi kraj grada sat i po, lepo je što smo razgledati grad, a onda ukapira li da i sa te stanice idu busevi ali na svaka 2 sata, a da odmah pored našeg hotela, jedno kilometar ima druga stanica sa koje idu na svakih pola sata. Malo je reći da sam odlepio jer smo izgubili pola dana, a na ovakvim putovanjima i par sati izgubljenog vremena je isuviše. Pravac Puebla i pun gas sa autobuske, tj ulete smo u jedan kombi da nas prebaci do železničke jer postoji voz za turiste koji vozi u Chololulu. Ulećemo u poslednji minut na železničku kad ona prazna. Zaustavlja nas radnik i reče da nema voza u 16:45 i daje nam papir sa redom vožnje gde piše da ima. Znači da ga za davim kad mi reče da mi moramo da pozovemo železničku da se raspitamo da li ide taj voz. Nema vremena za čekanje, vatamo neki bus rapidno, metro bus, pa na neoj poludivljoj stanici uhvatimo bus za Chololulu. E taj ga je majstor vozi, za smrt je dobar. Na svakoj stanici neko uđe, da mu neku kintu i onda počne ili da valja nešto, da peva, da recituje, alo rođače pa išo bi u pozorište da mi to sad treba. Gas bato gas.. Napokon stigosmo i imamo bukvalno sat vremena. Naodmaralivse u busu, jer je 30 kilometara putovao sat vremena pa orni da ubrzano. Najstariji živeći grad u Americi, pominje se od 500 godina pre Hrista, a koliko je bio bitan govori da se tu nalaze ostaci najveće, ako gledamo temelje, piramide na svetu, 450x450 metara. Naravno odmah napadao nju i na putu do nje da odlepio koliko je to lep, onaj pravi meksički gradić, presladak. E vala Jezus kad se vratim, tj ako se vratimo jer smo u pucnju za sve poslednje prevoze ka Meksiko Sitiju. Nažalost piramidu i prelepu katedrali Bogorodice izlečenja. Kažu da je iznutra još lepša ali već duže vremena nije otvorena za goste. Trk nazad da uhvatimo zadnji voz za Pueblu i da nije kasnio neki minut ne bi uspeli. Sa stanice u Puebli do centra peške a poče i neka kišica. Katedrala, centralno mesto je zatvorena za turiste oa ušosmo kao vernici na misu. Doduše provališe nas pa izađosmo polako. Preozbiljno izgleda. Inače Puebla je poznata po bitci između meksikanaca i francuta gde su ih meksikanci pocepali, 5 maja 1862 godine i taj dan se slavi svake godine. Nešto pojedosmo i uzesmo taksi za glavnu autobusku pa za Meksiko Siti. Nalete neka mala Meksikankama kojoj pomogosmo da prenese torbu a ona iz zahvalnost nam i karte plati i isprati do naše stanice, inače metro je 9 dinara po našem, klasična kupovina socijalnog mira. Izađosmo na Zokalo i obiđosmo ga noću. I tada je prelep. I ponovo na klopu.. 

Svako jutro nova ruta, ali maksimalno 5km, jer je frka sa snagom. Padnem posle tokom dana pa moram pod ručnom. 

Obilazimo centar danas, kad demonstracije, ovde su izbori 7og juna, neće valjda ovaj naš i ovde da se kandiduje, pa su svuda okolo, danima, neke demonstracije. Tu smo brate da podržimo, uvek uz slobodarski narod Latino Amerike. Nakon toga odosmo da vidimo katedralu, najveća svetinja ovog dela sveta, naravno za katolike, posvećena Bogorodici. 

Ogroman kompleks na kome je centralna katedrala i naravno mesto prikazivanja Bogorodice Huanu Diegu. Ima ta priča, on krenuo do sveštenika da vidi šta da radi sa bolesnim stricem tog 12og decembra, nakon 3 dana obraćanja Bogorodice njemu da tu sagradi katedralu, Bogorodica mu se obratila i rekla da se vrati kući da će stric ok da bude i da ubere ruže tu i odnese svešteniku. On se vrati kući stric mu top, on odnese ruže i kad je prosuo ispred njega, Bogorodica se pojavi na tilmu, vrsti ponča u kome je nosio ruže, i tako se zavrti priča i nakon toga milioni Meksikanaca pređu u katolike i to strastveno kao što sve u životu i rade. Obiđosmo kompleks koji je napukao na milion mesta a zgrade iskrivljene kao da je zemljotres bio. Uleganje grada. Videsmo i originalna tilma sv. Huana Diega. Visi iznad oltara u Bazilici Svete Marije Guadalupske. Zaštićena je pancirnim staklom. Ovo je jedno od najposećenijih mesta katolika. 

Nazad u bus i u hotel i naravno na nekoliko modela i tacosa da "zaleče" ovaj turbulentni dan. Ritam žestok ali idemo dalje. Odmaraće se u Playa del Carmen. 

Svitanje poslednjeg dana u Meksiko Sitiju dočekujem trčeći po njemu, danas nekih 5-6 km, nesme se više jer će dan biti pun gas. Žurimo da završimo sa doručkom i ostavimo stvari na recepciji jer je plan da uzmemo hop of, hop on bus i da pogledamo grad "sa visine". Prvi jutarnji u 9 tako da smo sami. Odlična atrakcija i odlična sprdnja na fazon kako smo bogati i za kupili ceo bus. Zovem kuma i drugare, malo prenosim live malo se sprdamo. Stadosmo ispred nacionalno muzičkog auditorijuma, gde su na trotoaru postavljene ploče poznatih muzičara koji su imali koncerte u njemu. Eto i zabrenog pušenja sa Kusturicom. Dok ne dođosmo u Coyoacán najlepšu opštinu grada.

Coyoacán je ispresecan uskim kaldrmisanim ulicama i malim trgovima, koje su postavljene tokom kolonijalnog perioda, pa tako mu i dan danas daju prepoznatljiv boemski identitet. Svuda su uglavnom porodične kuće, nekadašnji dvorci pa je zato proglašavan za najbolji kvart za život u Severnoj Americi 2005. godine. Grad je ovu oblast 2011. označio kao „Barrio Magico“. Autobus stade u sam centar i dade nam 15vmin za razgledanje. Centar Kojoakana je relativno miran tokom nedelje, ali vikendom i praznicima je gužva. Posle Zocala, najposećenije mesto u Meksiko Sitiju je ovaj istorijski centar pa ga tako svakog vikenda poseti oko 70.000 ljudi. Ljudi dolaze da uživaju u donekle ruralnoj atmosferi područja kao i velikom broju restorana, kafića, kantina, muzeja, knjižara i drugih kulturnih atrakcija. Jedan poznati prodavac hrane, smešten u Mercado de Comida Coyoacan, Rogelio. Poznat je po tome što pravi palačinke u obliku životinja i ljudi. Obično se jedu kao međuobrok sa džemom, kajmakom i drugim dodacima, mi udarismo sa džemom. Interesantno. Prođosmo pored kuće u kojoj je živeo Kortes i još mnogo znamenitosti. Ozbiljan, ozbiljan kvart. Ponovo u bus i pravac kuća Fride Kalo. E tu se sad dešava istorijska scena. Pošto je kuća zatvorena ponedeljkom mi izađemo da se slikamo ispred kad majstor ode sa busom. Sad mi razmišljamo sigurno ode da okrene, ili da taj deo ture ponovo prolazi ovde itd, kad ništa. Majstor ode a da ne trepne.

Ništa, čekamo sledeći bus, rekoše na svakih pola sata. Kad ko u inat nema ga a mi trebamo na aerodrom za Kankun da letimo. Dok razmišljamo šta i kako ispred kuće se parkira blindirana vozilo turističke policije. Izađoše dva klinca i vidim da je ovaj stariji, a i po postavljanju pretpostavlji ovom drugom, napaljen. Kažem Branku gledaj i uči. Krenem da mu objašnjavam šta se desilo i da ćemo, zbog neozbiljnosti turističke agencije koja organizuje ture da propustimo avion. Oće na keca da pomogne al sve nešto nema rešenje. E tu mu ja objasnim da je najbolje da nas odveze do hotela. O Bože koliko je ponosan bio kad smo ušli a on dao pun gas. Pa ulete smo u gužvu on rotaciju.. Mi vrištim od smeha pozadi al to je to. Doveze nas do hotela i zamoli me da dam intervju za njihovog nadređenog i za šefa policije u gradu, tj da ih pohvalim koliko su mi pomogli. Zatraženo, rešeno. Oprostismo se i mi pravac u Đakondu, pošto smo stigli ranije na po pivo za sretan put. Đakona ne radi al zato Marakeš pored otvoren. Po dva komada, po stvari u hotel, na metro i pravac avion za Kankun.

Meksiko Siti... prelep, prečist, preljubazan, za nas prebezbedan...

Galerija slika