Stigli su praznici. Oni dani kada se kuća sređuje više nego što se mi same sredimo, kada se stolovi pune, a očekivanja još više. Oni dani kada ženska leđa nose teret veći od njih samih. To su žene – majke, bake, strine, tetke, supruge i naravno, domaćice.
Znaš onaj osećaj kad želiš da sve bude savršeno? Da jaja budu najlepše ofarbana, kolači kao iz kataloga, izgled kao da nisi ustala u 7 ujutru da mesiš, kuvaš i razmišljaš da li si nešto zaboravila i posvađala se sa svima
Međutim, negde između šunke, ruske salate i "da li imamo još hleba", izgubila se ona verzija tebe koja ume da sedne, da se nasmeje i da kaže: "Baš mi je lepo."
Praznici nisu takmičenje. Ili bar ne bi trebalo da budu. Nisu ni Instagram. Nisu ni dokazivanje ko ima lepši sto, bolju tortu ili skladniju porodicu. Praznici su ono kad deda prepričava istu priču peti put, otac prevrće očima, zagorela je pogača i tetka opet kasni. Kad se jede više nego što treba, voli više nego inače i svađa, jer je bitan balans.
Ne moraš da budeš savršena domaćica, savršena ćerka, savršena verzija sebe. Dovoljno je da si tu, takva kakva jesi. Sa malo umora, malo smeha i puno duše.
Jer ljudi ne pamte da li je pogača zagorela, ali pamte čemu su se smejali.
Ove subote od 18 časova na www.rsg.rs i 104.3 MhZ u emisiji "Na štiklama sa Nevenom" pričamo o malim, običnim, toplim prazničnim trenucima. O smehu koji ne može da se isplanira, o ljubavi koja ne traži savršenstvo i o tome zašto je nekad najvažnije samo – biti; i koliko je teško biti savršena. Biti žena. Ako nisi ofarbala jaja savršeno, mi nećemo zameriti.
