Radio uživo
Početkom 20. veka, mnogo pre pametnih telefona, autonomnih vozila i brzih vozova, ljudi su već maštali o tome kako će izgledati gradovi budućnosti. Jedna od najzanimljivijih ideja tog vremena bili su pokretni trotoari — ogromne platforme koje bi građane prevozile kroz grad bez potrebe da naprave ijedan korak.
Vizionari tog doba verovali su da će užurbani gradski život zahtevati nova rešenja za kretanje. Umesto pešačenja, zamišljali su široke trake koje se neprekidno kreću, nalik današnjim pokretnim stazama na aerodromima, ali mnogo duže i raspoređene kroz čitave gradske četvrti.
Ideja je bila jednostavna, ali za to vreme gotovo revolucionarna: čovek bi izašao iz zgrade, stao na pokretni trotoar i on bi ga odvezao do posla, tržnog centra, železničke stanice ili drugog dela grada. Sve to bez automobila, gužve i zamora.
Ovakve futurističke vizije često su se pojavljivale u starim ilustracijama i časopisima koji su pokušavali da prikažu život u 21. veku. U njima su gradovi izgledali kao mreža uzdignutih platformi, lebdećih puteva i mehaničkih staza koje stanovnicima štede vreme i energiju.
Iako se ova zamisao nikada nije u potpunosti ostvarila na nivou čitavih gradova, njeni tragovi postoje i danas. Pokretne staze na aerodromima, u velikim tržnim centrima i pojedinim urbanim kompleksima zapravo su mali deo te stare vizije budućnosti.
Zanimljivo je da su ljudi pre više od jednog veka verovali da će tehnologija u budućnosti prvenstveno služiti da nam olakša svakodnevno kretanje. Danas, kada govorimo o pametnim gradovima, autonomnim vozilima i metrou bez vozača, jasno je da ta maštanja nisu bila toliko daleko od istine.
Možda gradovi sa pokretnim trotoarima još nisu postali stvarnost, ali ideja da nas tehnologija „nosi kroz život“ nastala je mnogo ranije nego što mislimo.
