Radio uživo
Duboko u planinama južnog Sulavesija u Indoneziji živi narod Toradža – zajednica koja na život i smrt gleda potpuno drugačije od ostatka sveta. Za njih, smrt nije kraj, već samo prelazno stanje, a pokojnik ostaje deo porodice još mesecima, pa čak i godinama nakon što preminu.
Život među mrtvima – sasvim normalna pojava
Kada neko umre, Toradža ga ne smatraju odmah mrtvim. Naprotiv – pokojnik se čuva u kući, neguje, dobija hranu, vodu i obraća mu se kao živom članu porodice. Smatra se da je osoba samo „bolesna“ i da još nije prešla u svet predaka. Tek kada porodica sakupi dovoljno novca za grandioznu sahranu, preminuli „kreće na svoje poslednje putovanje“.
Sahrana kao najveći događaj u životu
Sahrane Toradža naroda traju danima, a u njih može biti uključeno i nekoliko stotina ljudi. Sve je propraćeno tradicionalnom muzikom, ritualnim plesovima i – žrtvovanjem bivola. Veruje se da će broj žrtvovanih životinja odrediti kojom brzinom pokojnik stiže do zagrobnog sveta. Što više bivola – brže putovanje.
Kuće koje liče na brodove
Njihove tradicionalne kuće, tongkonan, imaju zakrivljene krovove koji izgledaju kao obrnuti brodovi. Prema legendi, preci Toradža stigli su morem, pa kuće simbolično podsećaju na plovila koja ih vraćaju u svet predaka.
Mrtvi se „vraćaju kući“
Jedan od najupečatljivijih običaja zove se Ma’nene – ritual tokom kojeg porodice svake godine vade tela svojih preminulih predaka iz grobnica, pažljivo ih čiste, presvlače u novu odeću i vode u šetnju kroz selo. Ovaj čin predstavlja poštovanje i povezanost živih sa precima, koji se smatraju zaštitnicima porodice.
Za Toradža narod, smrt nije kraj, već nastavak života u drugoj formi – uz poštovanje, ceremonije i duboko ukorenjenu veru da su preci uvek prisutni. Upravo zato, njihova kultura važi za jednu od najfascinantnijih i najneobičnijih na svetu.
