Aleksandar Petković dve decenije uz Radnički

U modernom sportu vrhunski dometi su satkani od niza faktora koji ga čine i utiču na krajnji rezultat. Selekcija igrača, spremnost, trenerske taktike su osnovna premisa, ali su tu i ljudi koji su celim srcem i bićem uz tim, a nisu pozicionirani u prvom planu. Jedan od takvih je i fizioterapeut Radničkog Aleksandar Petković koji ovih dana slavi redak jubilej – 20 godina u rukometu. Nije pretenciozno reći da rukometna javnost u Srbiji, a i šire zna šta za svaku ekipu u kojoj je radio znači popularni Sale fizio, čovek majstor svog posla, a ujedno i duša tima.

Razgovor povodom njegovog jubileja započinjemo pitanjem da li mu je na početku studija motiv i želja bila rad u nekom sportskom kolektivu.

"Studije na Višoj medicinskoj školi u Zemunu sam upisao i završio upravo zbog tog poziva, da budem jednog dana fizoterapeut u nekom sportskom klubu i ta želja mi se ostvarila".

Kako je došlo do toga da uđeš u rukomet, koliko si ga pratio do tad i da li se nisi pokajao?

"Tog dana kada me je prijatelj i kolega Vlada Šarenac koji je u to vreme bio šampion Srbije sa odbojkašima Radničkog,  pozvao u ime tadašnjeg direktora ženskog rukometnog kluba Radnički Gorana Stanišića, moj život se promenio i okrenuo kurs ka hali Jezero. Nisam se nikad pokajao, rukomet koji sam do tad pratio preko malih ekrana je ušao vrlo brzo u krv, a prijateljstvo i saradnja sa Rodoljubom Kurandićem, Stavrom Raškovićem ,Marijanom Ilić, Sašom Jančićem i ostalima traju i dan danas".

Šta ti je rukomet dao, da li ti je nešto uzeo i kako porodica gleda na to?

"Rukomet mi je dao mnogo, bezbroj srećnih trenutaka, radosti, putovanja od Norveške do Egipta, od Portugalije do Rusije, ali i ono najbitnije, prijatelje širom Srbije kao i van nje, gde znam da su mi vrata uvek otvorena kao i moja za njih. Doneo je i poraze, tuge, suze, povrede. Dežurajući na jednoj utakmici gde su rukometašice Radničkog ostvarile uspeh u poslednjim sekundama utakmice sa aktuelnim šampionom Jagodine, od siline radosti dok sam sa igračicama skakao od sreće, pukla mi je Ahilova tetiva, koja je jedna od najtežih povreda koju sportista može da doživi. Porodica je uvek bila uz mene, nesebično me podržavala, rođena sestra inače klupska doktorka Jelena Petković i mnogo puta pomagala, supruga Ivana i ćerka Dunja sa puno razumevanja su mi olakšale godine rada u voljenom klubu, mojoj drugoj porodici".

Izvor: SPD Radnički