Radio uživo
Danijel Mošić do 2016. godine se profesionalno bavio košarkom i uporedo završio ekonomiju. Nakon završetka igračke karijere ostao je veran sportu započevši rad u SK FOKA gde je načinio prve korake u trenerskom poslu. Želja za usavršavanjem ga je odvela na DIF u Novom Sadu, gde je stekao zvanje košarkaškog trenera, a svoje obrazovanje dodatno je unapredio master studijama na Fakultetu za sport u Beogradu. Danas je član SPD Radnički gde radi kao trener kadetske selekcije.
Generaciju sa kojom trenutno radi opisuje pre svega kao izuzetno talentovanu – ne samo za košarku, već i za život. Prema njegovim rečima, glavni ciljevi rada su da se što veći broj talentovanih momaka osposobi za ulazak u seniorsku košarku na pravi način, kako bi na najvišem nivou mogli da pruže svoj maksimum. Pored individualnog razvoja igrača, jedan od ciljeva je i ostvarivanje što zapaženijeg ekipnog rezultata u najjačoj konkurenciji.
Kao najveću snagu ovog tima ističe karakter i zajedništvo, osobine koje ih prate još od najranijeg uzrasta, a koje sa godinama dolaze sve više do izražaja. U radu sa ekipom fokus nije isključivo na trenutnim rezultatima, već pre svega na dugoročnom razvoju igrača. Kako sam ističe, mnogo više se radi na tome da momci budu spremni za seniorsku košarku.
Većinu ovih momaka trenira nekoliko godina, tokom kojih su prošli kroz različite razvojne cikluse. Na početku svake sezone postavljaju se jasni ciljevi koji se zatim realizuju kroz pažljivo planirane mikrocikluse. Planski rad smatra izuzetno važnim, jer se izgubljeno vreme u razvoju mladih igrača ne može nadoknaditi. Ova selekcija, prema njegovim rečima, ima sve uslove za takav sistematičan rad.
Fizička priprema zauzima važno mesto u celokupnom procesu, naročito u savremenoj košarci. U tom segmentu timu pomaže atletski trener Željko Obradović, dugogodišnji stručnjak u svojoj oblasti, od koga Mošić ističe da i sam mnogo uči.
"Rad sa decom u tom uzrastu zahteva poseban oprez i konstantnu komunikaciju. Svako dete je drugačije, pa samim tim zahteva i individualan pristup. Veliku ulogu u tom procesu imaju i roditelji, ali trener mora da razume generaciju koja je potpuno drugačija od one kojoj je i sam pripadao, kako bi mogao da deluje u njihovom najboljem interesu.
Postoje različite metode rada i motivacije koje se značajno razlikuju od onih koje su primenjivali treneri u njegovoj generaciji. Ipak, u izazovnim situacijama do izražaja dolazi upravo zajedništvo ekipe, koje im pomaže da prevaziđu prepreke.
Sport u mlađim uzrastima donosi brojne benefite. Igrači su svesni da neće svi igrati košarku na visokom nivou, ali znaju da će im vrednosti i navike koje stiču kroz sport biti od velike koristi u životu, bez obzira na to čime će se baviti u budućnosti."
Kada je reč o saradnji sa roditeljima, Mošić smatra da je ona neophodna, ali da mora postojati i određena distanca. Roditelji, koliko god dobronamerni bili, ne mogu u potpunosti biti objektivni, što je i prirodno.
Obrazovanje, prema njegovom stavu, ima apsolutni prioritet. Škola obezbeđuje siguran život, dok sport može doneti lep život, ali samo uz mnogo rada i povoljnih okolnosti. Zato mladim igračima poručuje da cilj treba da im bude košarka, a ne novac – ako se maksimalno posvete sportu koji su izabrali, materijalni aspekt će doći kao posledica.
Govoreći o uspesima generacije, ističe da su godinama unazad osvajali regionalna takmičenja, ali da je najveći uspeh osvajanje Međuregionalne lige i plasman na finale Srbije za pionire pre dve godine.
