Željko Milošević – Niko kao Željko kapiten!

Željko Milošević, navijačima Radničkog ostao je posebno upamćen po borbenosti i liderstvu tokom perioda od 2009. do 2012. godine. Milošević je  rođen u Sremskoj Mitrovici 1976. godine. Na mestu štopera ostavio je dubok trag u srpskom fudbalu. Kao jedan od nosilaca igre Radničkog, postao je figura poštovanja i primer mladima, a o karijeri, iskustvima i sećanjima koja je ostavio u Kragujevcu pričao je za klupski sajt.

Šta najviše pamtiš iz perioda kada si igrao za Radnički?

"Za Radnički sam igrao od avgusta 2009. pa do decembra 2012., ili od moje 34. pa do 37. godine, što znači na samom kraju moje igračke karijere. Sećanja su mi, ja to tako posmatram, još uvek „sveža“ pa veoma dobro pamtim kompletan taj period, sigurno i zbog toga što mi je bilo prelepo, a i za klub prilično uspešno. Pamtim leto 2009. kad sam došao, upoznavanje sa mladim saigračima, „Lestino“ proleće 2010. kada smo dobili bitku sa Šabačkom Mačvom i proslavili sa navijačima povratak u Prvu ligu Srbije. Sezona 2010/2011 je sigurno „najslađa“ u mojoj karijeri i pamtiću je zauvek, krunisana povratkom u Superligu. Ta borba sa Novim Pazarom mogla bi se istaći kao nešto čega se najradije sećam iz „mog“ vremena u Radničkom. Jesen 2011. u Superligi takođe je za nezaborav, prvih 13 kola bez poraza i plasman u Top 4 na kraju polusezone sa skorom 7-7-1 je nešto što ću sigurno zapamtiti. A za žaljenje će ostati jedino to što nisam mnogo ranije došao u Kragujevac".

Ko ti je bio omiljeni saigrač i zašto?

"Uh, jako teško pitanje, ne bih mogao nikoga posebno da izdvojim, velikoj većini saigrača sam mogao biti „ćale“ (ili Matori kako me je Čane zvao), a sva deca se podjednako vole. Ako bih morao nekoga da izdvojim neka to bude Joksa iz moje prve sezone, jer je moj „vršnjak“, i kompletna ekipa iz sezone 2010/2011".

Kakva je atmosfera bila u klubu tokom tih godina?

"Atmosfera u svlačionici je tih godina bila ključni faktor naših uspeha. Uspeli smo negde u proleće 2010. da pronađemo tu žicu, hemiju u svlačionici za koju će mnogi igrači reći da je najvažnija stvar za uspeh jednog kolektiva. Pevali smo nakon pobeda, najpre zajedno sa Đavolima na jugu, pa se pesma i „ludilo“ nastavljalo i u svlačionici, a znao je i Spale uveče da izađe u grad sa mlađim saigračima i tako se učvrstio jedan predivan ambijent koji nas je gurao napred".

Koji trenutak ti je ostao najdublje urezan u sećanju dok si nosio dres Radničkog?

"I ovo je teško pitanje, baš je mnogo trenutaka bilo za pamćenje. Ali ajde da izdvojim jedan razgovor sa navijačima, sa Đavolima, u Lajkovcu početkom aprila 2010. godine. Nakon ubedljivog poraza osetio sam potrebu i odgovornost da odem na tribinu i obavim razgovor sa ljudima koji iskreno obožavaju svoj klub. Nije to bio nimalo lak trenutak za sve nas, nakon jako bolnog poraza, ali svi koji su prisustvovali tom razgovoru mislim da se slažu da je bio jedan od prelomnih momenata te sezone. Nakon te utakmice vezali smo 8–9 pobeda i sve je krenulo u željenom smeru".

Kako bi opisao odnos sa navijačima, s obzirom na to da te i danas neretko možemo videti u kopu sa Crvenim Đavolima?

"Moj odnos sa navijačima Radničkog je nešto na šta ću biti ponosan celog života. Mislim da je zasnovan na iskrenosti. Imao sam tu sreću da je tih sezona Radnički beležio veoma dobre rezultate, usrećili smo ogromnu armiju navijača Radničkog, i svi smo, pa i ja, osećali tu ljubav koju nam pružaju. Verujte da smo se radovali pobedama jer smo jedva čekali da odemo do kopa i tamo desetak minuta pevamo sa Đavolima".

Postoji li rival ili tim protiv kog nisi voleo da igraš, i zbog čega?

"Ne, nisam gledao ni na jednog protivnika na taj način. Uvek je bilo inspirativno igrati protiv Zvezde ili Partizana, ali je na žalost uvek bio strah koliko će im se sudije „šlihtati“, pa jedino to može da se podvede pod to da protiv nekog nisam voleo da igram".

"Na ovo pitanje sam često odgovarao, i navodio Srđana Baljka iz neke 2001. godine, baš mi je bio nezgodan za čuvanje, ali već sledeće sezone mi je postao saigrač pa su i ti problemi rešeni. Iz perioda kada sam bio igrač Radničkog, ne bih mogao nikog da izdvojim, ajde možda Popaj Stojanović iz Jagodine".

Koji trener je ostavio najveći trag u tvom razvoju i zašto?

"Na moj razvoj kao igrača verovatno je najveći uticaj ostavio trener u mlađim kategorijama mog matičnog FK Srem Sremska Mitrovica Miodrag Vasić, on me je trenirao od moje 12. godine pa do ulaska u seniore. Iz perioda kada sam bio igrač Radničkog, sa Vladom Čapljićem sam imao sjajnu komunikaciju".

Kako vidiš današnji Radnički u odnosu na period kada si igrao?

"Današnji Radnički je mnogo napredovao u odnosu na taj period, moderniji je, prate se evropski trendovi pošto je i Radnički došao na evropski nivo. Stručni štab je značajno brojniji, uslovi za trening su kvalitetniji, igrački kadar je mnogo skuplji, imamo veliki broj inostranih igrača dok 2011–2013 smo bili u potpunosti domaći. Ali to je potpuno normalno, i neizmerno sam srećan što je Radnički u prethodne dve sezone izlazio na evropsku scenu. Sigurno da je sad najbitnije da očuvamo taj kontinuitet dobrih igara i rezultata, pa ne mora se svake godine baš igrati Evropa, mada bi bilo fenomenalno, ali plasman u prvih osam ekipa bih voleo da bude „obavezan“ uvek. A možda i omladinska škola da svake 3–4 godine izbaci ponekog Tučka…"

Postoji li utakmica ili pobeda koja je za tebe imala posebnu težinu?

"Dve bih utakmice izdvojio kao posebne, mada smo obe odigrali nerešeno, ali taj bod je imao težinu. Novi Pazar – Radnički 0:0, osvojen bod pred krcatim stadionom u Novom Pazaru, zapečaćen plasman u Superligu, i pesma sa Đavolima na kraju utakmice. Crvena zvezda – Radnički 1:1, Peđa daje gol u 92. minutu i erupcija oduševljenja u i ispred kaveza na Marakani".

Koja bi bila tvoja poruka za navijače Radničkog i mlađe igrače koji te danas gledaju kao uzor?

"Navijačima Radničkog bih poručio da ostanu ovakvi kakvi jesu, mnogo drugačiji od nekih drugih, jedinstveni, svoji… Mnogo sam ih zavoleo baš iz razloga što su posebni, poštuju druge ali ne daju na sebe i svoje. Kragujevac MORA da navija za Radnički. A mlađi igrači, podrazumeva se, moraju da rade i da budu uporni i da slušaju i poštuju trenere i starije saigrače, ali i da uče iz primera Filipa Kostića — ne mora se putovati za Beograd da bi postao uspešan igrač, čak naprotiv, iz omladinske škole Radničkog može se otisnuti i do Bundeslige i Serije A".

Izvor: FK Radnički 1923