Izložba "Unutrašnje dileme" Marina Kostić u SKC-u

Izložba pod nazivom "Unutrašnje dileme" Marina Kostić biće otvorena sutra od 20 časova u Galeriji SKC-a.

Izložbu će otvoriti Daliborka Đurić, magistar umetnosti tapiserije i vizuelna umetnica.

Na izložbi "Unutrašnje dileme" predstavljeni su crteži i tekstilne instalacije iz serije “Disappearing into motherhood”. Radovi su nastali tokom proteklih nekoliko godina, paralelno sa pandemijom covid 19 i odraz su značajnog perioda u mom životu. Oni predstavljaju vizuelni dnevnik, intimne zabeleške, sagledavaju jedan od najsloženijih međuljudskih odnosa, odnos majke i deteta.

Iako često definišemo majčinstvo kao nešto što postoji u privatnom, ličnom svetu, smatram da je majčinstvo takođe neodvojivo od javnog zivota.

Ova serija radova je moj pokušaj da pomirim tenziju koja postoji između dve vitalne uloge, majke i umetnice i premostim jaz između kreativnih težnji i fizičke stvarnosti. To nije jednostavan proces. Biti umetnica zahteva kontinuitet –  vreme bez prekida. A, biti majka zahteva strpljenje koje se stalno prekida. Kombinovanje roditeljstva sa kreativnom praksom menja sve – ne samo način na koji pronalazim prostor i vreme da pristupim svom radu, već i način na koji  razmišljam o samom delu.

Uloga žene, odnosno majke je često romantizovana, kroz istoriju prikazana kao čin apsolutne nesebičnosti i predanosti, koji odražava očekivanja, a ne stvarnost.  Odupirem se takvoj predstavi  i u svojim radovima simbolizujem osećaj zarobljenosti koji se istovremeno odvija sa osećajem zadovoljstva davanja života i otvaram pitanja o ograničenjima koja se nameću  ženama nakon rađanja i ideje da umetnice moraju da biraju između umetnosti i odgajanja dece.

Na crtežima i tekstiima nalaze se ženske figure bez lica koje pričaju priču pokretima, egzistiraju u međusobnim dijalozima i stvaraju duhovite, emotivne i napete odnose. Linijom koja postaje nit u prostoru, izlazim iz okvira crteža. Želim da  istaknem važnost tekstila kao primarnog medija i pored niti kojima gradim crtež, koristim tekstil, odnosno odeću i njene delove tretiram kao površinu. Tekstile koje koristim, svojim dezenima podsećaju me na detinjstvo na moj odnos sa majkom, neki od njih potiču iz tog perioda. U tom smislu tekstil predstavlja sentiment koji povezuje lično i umetničko, prošlo i sadašnje.
Tekstil, u svom intimnom odnosu sa našim telom, nosi obeležje našeg bića, koje je utkano kroz niti strukture. Nabori, mrlje i mirisi predstavljaju tragove koje ostavljamo na tkanini, odeći, našoj drugoj koži i čine arhiv našeg najintimnijeg života. U isto vreme, odeća je i membrana kroz koju uspostavljamo osećaj „postojanja” i formalizujemo svoj odnos sa spoljnim svetom, dok sam tekstil nemilosrdno beleži dokaze tih interakcija. On čuva sećanje na naše vreme i povezuje nas sa sećanjima na druga vremena i druga mesta i diskretno upućuje posmatrača na razmišljanje o tekstilu kao svedoku vremena.

Kroz ovo istraživnje u proteklih nekoliko godina pokušala sam da na slojevit način obradim temu materinstva pružajući uvid u to šta bi ono moglo da znači, da kroz prizmu umetnosti predstavim radosti i izazove koje ono sa sobom nosi i artikulišem neizrečene aspekte ove univarzalne, a opet lične teme.

Marina Kostić je rođena 1986. godine. Završila je osnovne i master akademske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2013. godine, odsek dizajn tekstila. Izlagala je na više samostalnih i grupnih izložbi, kolonija, radionica u zemlji i nekoliko u inostranstvu.  Osvojila je nekoliko nagrada, među kojima se ističu plakete ULUPUDS-a, čiji je član od 2015. godine. 2017 stekla je stručno zvanje konzervator i bila saradnik na projektima konzervacije tekstila u Muzeju primenjene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu. NJen umetnički opus obuhvata produkciju radova iz oblasti savremene tekstilne umetnosti.

Živi i radi u Beogradu.