Premijerom predstave "NA TRAGU" počinju "JOAKIMOVI DANI"

Autor: Jovana Mladenović

12:00 | Sreda, 22 05 2024

„Joakimovi dani“, četrnaesti po redu, biće otvoreni sutra od 20 časova premijerom predstave "Na tragu", koja je nastala po tekstu Nikole Milojevića, u režiji Aleksandra Lukača, i koju je Knjaževsko-srpski teatar realizovao u koprodukciji sa Kraljevačkim teatrom.

Pozorišna revija u čast domaćeg pisca održava se svake godine u Knjaževsko-srpskom teatru i deo je kragujevačkih Majskih svečanosti. Revija promoviše dramsko stvaralaštvo domaćih pisaca, a publika će od 23. do 29. maja moći da pogleda sedam predstava nastalih po tekstovima domaćih autora.

„Joakimove dane“ otvoriće predstava "Na tragu", tekst Nikola Milojević, režija Aleksandar Lukač, koju je Knjaževsko-srpski teatar realizovao u koprodukciji sa Kraljevačkim teatrom. Tekst predstave napisao je glumac kragujevačkog pozorišta Nikola Milojević. Za ovaj tekst dobio je Nagradu Udruženja dramskih pisaca Srbije „Branislav Nušić“ 2016, a prvi put je tekst postavljen na scenu u Beogradskom dramskom pozorištu 2018. godine. Ovoga puta režiju potpisuje Aleksandar Lukač, reditelj i profesor iz Kanade, koga kragujevačka publika već zna po režijama veoma uspešnih predstava Uspomene na „Crvenu zastavu“, "Ruženje naroda"...

"Na tragu" je predstava koja govori o pozorišnom svetu iza scene, o svemu što publika ne vidi dok predstava nastaje.

U predstavi igraju: Miloš Krstović, Svetlana Milenković, Predrag Pavlović, Čedomir Štajn, Biljana Talić, Avram Cvetković, Zoran Milić, Milan Stolić. Režiju potpisuje Aleksandar Lukač, scenografiju Ana Kolbjanova, kostimografiju Jelena Janjatović, scenski pokret Miodrag Krčmarik, kompozitor je Nikola Dragović, a za dizajn svetla bio je zadužen Radomir Stamenković.

Reč autora

Ono što publika na kraju u pozorištu vidi je predstava, a ono što do nje dovodi, kroz šta se do nje prolazi, ko su ljudi koji iza nje stoje, ta ključaonica kroz koju se pojavljuje jedan uzavreli društveni, kulturološki, psihološki uzorak, zapravo je ambijent ove predstave, u kome se kroz pripremu Šekspirovog Hamleta, odvija klupko najdubljih frustracija, iščašenja u komunikaciji, u odnosima i što je najvažnije, muka jednog pročišćenog, predanog duha, o čiju glavu i dušu se sve to obija. Iza neshvaćenosti, bahatosti, podnošenja i vezanih ruku spram torture, krije se poziv ove predstave na promišljanja, i ako zajedno ostanemo na tragu onoga što bi ta promišljanja sobom donosila, onda ćemo, možda, iz pozorišne sale izaći za mrvicu osvešćeniji nego što smo bili kada smo u nju ulazili. Nikola Milojević

Reč reditelja

Viljem Šekspir je kroz Hamletov govor glumcima ostavio u amanet svim budućim pozorišnim poslenicima večni imperativ da budu ogledalo sveta. Bukvalno shvaćeno, ispunjenje tog Šekspirovog zadatka tera gledaoce da spoznaju istinu i o sebi i o svetu u kome žive. U sjajnom tekstu Nikole Milojevića, taj imperativ, taj zadatak se posmatra iz perspektive učesnika u samom pozorišnom činu. Mi, dakle učesnici, smo takođe ljudi (ponekad za čudo naše publike) i stvaranje Hamletovog ogledala nas suočava sa sopstvenim slabostima, strastima, opsesijama i nadahnućima. Pošto umetnost nije ni nauka a ni propaganda, naše ogledalo ponajbolje nastaje iz procesa igre koja po definiciji nema zacrtano ishodište. Znači, ne pretendujući da znamo istinu mi sa publikom delimo radost igre. A ako slučajno nabasamo i na istinu, bićemo zahvalni možda i više nego sama publika jer našoj egzistenciji daje barem neki smisao, jer se nismo zalud igrali. Aleksandar Saša Lukač