Simović: U Kragujevcu sam vratio želju za igrom

Slobodan Simović, jedan od najboljih fudbalera Radničkog 1923, dolaskom na „Čika Daču” ponovo osetio čar fudbala, piše sportski žurnal.

Izuzetno borbenim duhom, Slobodan Simović je čini se na prečac pobrao simpatije pristalica Radničkog 1923. U svakoj njegovoj igri vidi se da mu je izuzetno stalo do uspeha, da želi da pruži i poslednji atom snage pokazavši time i da je i te kako svestan tradicije i vrednosti kluba čije boje brani. A stigao je letos iz Kolubare, dok je pre lazarevačkog kluba igrao je za RFK Novi Sad, subotički Spartak, Dinamo iz Minska, Slovan iz Bratislave, Hapoel Kfarsaba, kazhastanski Aktobe, BATE Borisov i mađarsku Kišvardu.

"Sa nepunih 17 godina debitovao sam za Kanarince sa Detelinare, u tadašnjoj Drugoj ligi, u ekipi sa Ljubišom Dunđerskim i Zoranom Govedaricom. Bio sam standardan i ubrzo postao omladinski reprezentativac u generaciji koju je kao selektor predvodio Zoran Krmpotić. Prethodno, kao rođeni Čačanin prošao sam omladinske selekcije Borca, igrao sam u mladosti i za Vojvodinu, da bi Novi Sad napustio 2009. godine, preselivši se ne toliko daleko, u Suboticu. Bio sam deo ekipe koja je napravila istorijski uspeh Spartaka, plasiravši se u kvalifikacije za Ligu Evrope", osvrnuo se Simović na period prethodne karijere.

Na međunarodnoj sceni proveo je ukupno 11 godina i to u kontinuitetu, a još mu je veoma drago sećanje na igranje grupne i nokaut faze Lige Evrope, odnosno, uspesi u mečevima sa gigantima kakavi su Arsenal i Fiorentina.

"Moj tadašnji klub, BATE Borisov je u prvoj utakmici na domaćem terenu slavio sa 1:0 nad tada izuzetno jakim Tobdžijama. U dresu Dinama iz Minska radovao sam se trijumfu na Friuliju nad Fjorentinom, kad je bilo 2:1. Uz ta istorijska ostvarenja klubova u kojima sam igrao, plasman u Evropu sa Spartakom, zatim grupna faza sa Dinamom iz Minska, izuzetno mi je draga i vicešampionska titula u Mađarskoj sa Kišvardom, baš kao i dupla kruna sa BATE Borisovim u Belorusiji".

S druge strane, bilans uspeha bio bi znatno bolji, da Simovićeve ekipe čak pet puta nisu poražene u odlučujućim mečevima kup takmičenja.

"Sport je takav, sastavljen je od uspeha i poraza. Najvažnije je da ti gubici nisu ostavili prevelikog traga, uvek sam se trudio da idem napred, ne osvrćući se da li je nešto moglo da bude i drugačije. U tim nekim momentima pružio sam maksimum i radio onako kako sam se osećao".

Ostalo je upamćeno da je sa 23 godine postao najmlađi kapiten u istoriji Dinama iz Minska, pritom još kao stranac čime mu je ukazano izuzetno poštovanje.

"Nisam očekivao traku, jer su u to vreme sa mnom u ekipi bili igrači koji su imali znatno veći staž, a igrali su takođe i u prilično ozbiljnim i kvalitetnim sredinama. Trener Robert Maskant mi je saopštio odluku, malo je reći da sam bio iznenađen, ali sam znao i bio svestan zbog čega mi je poverenje ukazano. To mi je bio dodatni motiv da budem još bolji i težim ka još većim uspesima".

Splet okolnosti koje nisu bile pod kontrolom Simovića su uticale na to da se vrati u Srbiju, na to su upućivala i dešavanja ne samo na terenu. Otišao je najpre u Kolubaru, za koju je igrao polusezonu, do poziva koji je stigao iz Kragujevca.

"Zapravo, pre Lazarevca je trebalo da dođem u Radnički 1923. Bio sam pomalo neodlučan u nekim sferama, pa čak i dotle da li ću uopšte nastaviti karijeru. Imao sam razgovore sa Slavkom Perovićem, sportskim direktorom kragujevačkog kluba, ali nedugo potom sam došao na „Čika Daču”. Ispostavilo se kao dobra odluka, osetio sam ponovo veliku želju za igrom, kakvu sam imao nekada i posle godinu dana pauze. Poznavao sam jedino Milana Mitrovića sa kojim sam ranije zajedno igrao u univerzitetskoj reprezentaciji naše zemlje. Ipak, nije mi trebalo dugo da se uklopim, dobro sam prihvaćen od novih saigrača, baš kao i navijača i ljudi koji dolaze na utakmice".

Posle slabijeg starta, Radnički 1923 je počeo da pruža igre i beleži rezultate, koji su se očekivali posle sezone u kojoj je izboren plasman u plej–of. Međutim, nije sve krenulo u željenom pravcu, da bi se ekipa vratila na pravi kolosek. Mnogi sada smatraju da kragujevačkim tim igra možda i najlepši fudbal u Super ligi.

"Imali smo pripreme tokom kojih smo, uz dobre igre, pobedili sve protivnike i naspram toga sa velikim optimizmom ušli u takmičarsku sezonu. Rezultati nisu ispratili ta vedra očekivanja, nismo zaslužili da budemo bez bodova posle prvih pet utakmica. Igra je bila znatno kvalitetnija nego što se to moglo zaključiti na osnovu ishoda mečeva. Posle takvog starta bilo je teško vratiti se na pravi put. Dobili smo novu energiju, dolaskom Feđe Dudića promenila se atmosfera u ekipi, rezultati su počeli da bivaju sve bolji, za kratko vreme došli smo u situaciju da možemo da se ravnopravno nosimo i sa najboljima u zemlji".

Kragujevčani su na pauzu otišli sa desetog mesta, žaleći za još kojim bodom, koji bi ih odveo i među osam prvoplasiranih.

"Od onih sam koji igraju da bi pobeđivali i ne vidim svrhu bavljenja sportom ako ne verujem u najviša ostvarenja. I saigrači imaju sličnu svest i veruju da možemo u preostalim mečevima da ponovimo plasman u plej–of. Imamo još prostora za napretkom i to je ono što sve izuzetno raduje. Odgovara nam napadačka igra, što mi je posebno drago, sa takvim pristupom možemo da napravimo dosta toga dobrog. Izuzetno je bila naporna  polusezona, sa dobrim i lošim stvarima, ali na kraju sa zadovoljstvom kad podvučemo crtu".

Simović je kategoričan u mišljenju da je porodica izuzetno značajna i ključ svega u postizanju ciljeva. Sa suprugom, Oliverom je već deceniju zajedno, od toga sedam leta u bračnoj povezanosti, a plod te veze je i kćerkica Sofija, koja sada ima šest godina. Sadašnji život u šumadijskoj prestonici je izuzetno dobar i sadržajan, iako su im i Čačak i Novi Sad ne toliko daleko, znatno ređe nego ranije se odlučuju da napuste, u ovom slučaju Kragujevac, koga smatraju odličnom sredinom.

"Porodica je stub generalno gledano za život, zajednica koja pruža stabilnost i sigurnost. Ona je mirna luka kad dođe do poraza. Zajedništvo vraća nadu i donosi nove motive. Isto tako treba sa druge strane imati sa kim podeliti radost pobeda i uspeha, koji onda postaju mnogo veći od puka tri boda ili trofeja. Izuzetno mi je drago što sam provodio svaki slobodan trenutak sa suprugom i kćerkicom i tokom igranja u inostranstvu, jako sam zahvalan na podršci porodice".

ISTINSKA SNAGA LjUBAVI

Kolika je snaga ljubavi može se videti i iz Simovićevog primera. Kako bi bar na kratko video tadašnju devojku, a sadašnju suprugu Oliveru, nije mu bilo teško da prevali veliku razdaljinu i isto učini kako bi na vreme izvršio profesionalne obaveze.

"Zaista nije bilo teško odlučiti se na takvu „ludost” .... Krenuo sam iz Antalije do Istanbula, gde sam oko sedam sati čekao na let za Beograd, kako bih kasnije u Novom Sadu, uz Oliveru, proveo možda i manje od 12 sati. Posle toga me je sačekao i duži put, jer sam iz Beograda najpre morao za Beč, a zatim za Minsk, gde sam imao trening na koji nisam smeo da zakasnim, bez obzira što sam dobio odobrenje trenera za ovu moju avanturu. Najvažnije da je Olivera bila iznenađena i još više srećna, čime je anulirala sav napor koji je proistekao iz takvog putovanja".

DUDIĆ: DA SAM SIMOVIĆA IMAO RANIJE...

Šef stručnog štaba Radničkog 1923 Feđa Dudić i sam za vrlo kratko vreme postao je ljubimac kragujevačke javnosti. Jasno se vidi da je Simović okosnica ekipe koju predvodi sa klupe i da o njemu ima izuzetno mišljenje.

"Simović je pre svega veliki profesionalac i žao mi je što nisam trenirao takvog igrača i ranije. Jednom prilikom rekao sam mom pomoćniku Adnanu Jahiću,  onda kad sam trenirao Velež i sezonu završili na trećem mestu da smo tada imali Simovića u svojim redovima sigurno bismo sa njim bili prvaci. Njegove ljudske karakteristike su na najvišem mogućem nivou i sigurno da u svlačionici predstavlja uzor za mlade igrače. Krasi ga odlična igra sa loptom, idealan je za izgradnju napada. Predviđa igru i jako dobro se postavlja, što su njegove prednosti u odnosu na protivničke napadače", jasan je Dudić.

Izvor: sportski žurnal