Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Kuba. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove daleke destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Otvaram oči i kao da sad tek shvatam, jutro je a budi me neki alarm koji se nikada ne može naviti, budi me Havana, skida san sa očiju i milim glasom mi govori da će mi sve oprostiti ali nikako da sati provedeni u njoj prođu u snu. Zvuci starih Ševroleta polako najavljuju novi radni dan a nama turistima nude nova otkrivanja čudesne Havane. U svakoj cigli, u svakom pokretu ovde je utkan duh Revolucije, uspavani duh evropskih naroda koji je uvek gledao i divio se pravdoljubivom duhu Latinske Amerike, davno zaboravljenom na našem kontinentu. Danas je dan kada ga moram u sebi razdrmati, kada krećem na Trg Revolucije, na večnu stražu slobode, što bi rekli da se pogledam u oči sa Čeom, Kamilom i Martijem. Put vodi prvo da autobuske stanice za strance, u Havani ih ima dve: za domaće i nas. Kupujemo autobuske karte od Trinidada do Santiaga De Cube, pa od njega do Santa Clare, pa do Varadera. Iljadu nas a jedna radi. Ode dva sata začas. I onda nazad na Trg. Taksi, a da navatali divljaka na ulici, a majstor ne da engleski nego ni španski ne govori. Odveze nas na njihovu autobusku da popijemo po kaficu i pravac Trg. Kakva energija. Kakav stres za svo kapitalističko u meni, kakva nada za malog gerilca u mojim snovima. Prvo kod Čea. Vadim srpsko kubansku zastavu i eto atrakcije. Ne dozvaljavaju da se slika sa bilo čim ali kada su videli panduri sa osmehom uzimaju telefon da me slikaju. Kažem odakle sam i shvatim, Srbijo koliko god mala si poznata si, i to po dobru. Naravno i do Kamila na fotku i onda u muzej posvećen Hose Martiju. Podosta pročitah o njemu i realno bio je vrhunski borac za slobodu, koji je i tako završio. Iskrcavši se krenuše u bitku i on u prve redove i dade život za slobodu Kube. Mnogo ljudi je ovde dalo svoje živote za slobodu jer jednostavno takav su narod. Čim osete nepravdu odmah na oružje. Prelepih 3 sata koje nastavljam pešačkom turom. Prvo do groblja, da da kolonijalnog groblja De Colon. Ulaz 5cuca tj 500 kinti. Kakva su oni ludila pravili mi smo za njih malo dete, ali malo dete. Ima i jedan specijalan posvećen poginulim vatrogascima. Fantastično kako jedan grad brine o svojima, a mi...Drugi oko koga je gužva, stara priča: ljubav neviđena, pa ona trudna umrla, on dolazio 5 godina svaki dan donosio cveće i uvek do kapije išao unazad, i onda nešto otkopavali i nađu nju sa detetom u naručju. E sad svi koji ne mogu da imaju decu mole se tu i kome uspe on na kraju zalepi mermernu pločicu u znak zahvalnosti. Kažem ja pa de da se vraćju ponovo iz Evrope kad ona mi pokaza dosta pločica iz Evrope. Odatle na Nacionalni stadion, naravno za bejzbol, ovde je on no1. Realno onakakav kakav sam očekivao. Ruiniran al bre sa dušom. Nažalost sad je play off a Industriales igra tek 9og kući. Uđem, nekoliko fotki i jednu sa bronzanom statuom na tribinama posvećenoj navijačima. Čikica sa dresom broj 1 na leđima Amandido el Tintorero "perač veša". Kod nas bi bio bilder neki iz "Vidimo se u čitulji"!! Ponovo u centar na klopu i tu se svi nalazimo.
Naravno La Vitorola na plaza Vieja je najbolji restoran, vrh klopa, uživo muzika a cene onako. Dobra klopa sa 3 pića oko 18 evra, tj 20 cuca. Ostali odoše do hotela a ja ostadoh da cunjam po gradu i zabijam u lokale gde je muzika. Kad eto Dragana i Miše, ipak Badnje je veče. Naletesmo na jedan lokal gde je vrh muzika i smestiše nas za sto baš ispred muzike, a lokal ko 2 Geta. Prvi red. E sad kreče haos, napravismo ludilo. Kad priđoše neki momci isto Srbi iz Dohe, i onda cirkus. Pevačica me diže i postavi pored nje, red je da kubanci upoznaju šumadijskog kralja salse, rumbe, trbušnog plesa ... tu snimaju stranci, tu se pridružuju, jedno pola sata onoga zbog čega sam i došao, i naravno Chan Chan omiljena stvar. U ponoć naručujemo pesmu o Cheu i uz El Komadantea isčestitasmo se svi. Znači jedno 4 sata vrhunskog provoda pa u diskoteku.
Jedna zatvorena, mi upadosmo u jednu pored, gužva, haos, na bini trojica na play back i svi ih kite lovom za farmerke. Mi kod šanka, jedva se probismo, naručujemo piće kad vidim Dragan stoji pored neke 2 reko bi žene a nisu žene. Pogledam malo bolje kad trandže. Okrenem se okolo kad ono ludilo. Gay diskoteka, a čitao sam da je jedan sin od Raula Kastra gej i da je liberalnije prema njima. Auuu bato, pa to ludilo, izađe na binu trandža, ja sam mala maca za nju, tj njega. Crnac kao od brega odvaljen, kao da je sam veslo iz Afrike. Crna duga uvrćkana kosa, ljubičasta šljašteća haljina, izrez do bubrega...napravi haos. Totalno Ludilo. Kite ga lovom na podvezice samo puca. Kad zapeva neku baladu, kuku majko, kad se svi povataše, kad krenuše da se ljube...pogledam u Mišu i razmišljam, bolje njega da poljubim inače ako nas dovate ovde, zbogom rodna grudo. Paljba na vrata i napolju vrištimo od smeha. Da to je to...totalno ludilo. Inače već su počeli po ulicama da nude kanabis, kokain, žene nama turistima i to je strašan udarac za mene. Da, žene startuju po ulici da se nude, da ako izađeš u neku diskoteku odmah se zalepe... realno ogledalo sirotinjskog društva. Boli i to jako.
Posetiti Havanu a ne obići muzej Revolicije je kao ići u Pariz a ne videti Luvr. Pre njega skočismo do muzeja kubanske umetnosti koji je super i iz njega pravac u muzej Revolucije. Naravno najimpozantnija zgrada i ogroman trg prema moru kome dominira spomenik Hose Martinu. Gužva na ulazu pa mora da se uđe na izlaz. Stara zgrada totalno ne našminkana iznutra, što samo dokazuje da se ovde ne baca lova na ekskluzivu. Postavka klasična ali vrhhhhunska, prati revoluciju još iz doba borbe protiv kolonijalne vlasti španaca. Naravno sve to onako na brzaka pregledam i, realno, zaigra malo srce kad sam ušao u deo posvećen Revoluciji, onoj Revoluciji koja je bila deo svih naših odrastanja, prema kojoj smo izgrađivali svaki naš bunt prema svemu zašta smo mislili da stoji na putu odbrane slobode koju stičemo rođenjem. Lik Chea koji postaje ikona borbe protiv imperijalizma i svih njegovih devijantnih oblika, koji dokazuje da ne postoji veća čovekova misija nego se žrtvovati za, ne samo svoju, slobodu. Gledam slike iz rata, lične predmete najvećih boraca, zverstava režima, karte bitki za oslobođenje...Ponosno je gledati u njih a kako li je biti neposredni učesnik ne mogu ni da zamislim. Koliko ovakvi događaji prave adrenalinske šokove u organizmu, koliko bude usnulog revolucionara u nama, koliko hrane bes prema svim nepravdama koje svakodnevno doživljavamo. Više je nego jasno koliki smo mi pioni u rukama malog broja ljudi, koji zarad sticanja bogatstva koje mnoge generacije iza njih ne mogu da potroše, prave od nas jednu bezličnu, bez karakternu masu. A sve pod plaštom demokratije. Jadni su oni koji misle da je svrha postojanja duše ovozemaljska stanica.
Izlazim iz muzeja i noge nose u siritinjski deo Havane, gde deca igraju klikere, stariji domine sa toliko žestinom da je oko njih skupljeno dosta ljudi koji kibicuju i navijaju, gde dadoh jednom klincu pola karamelizovane kugle sa mlevenim kokosom a on odmah ode i podeli sa drugarima, gde za 7 dana ne videh nijednu svađu već samo galamu razgovora ljudi kojima internet nije uništio socijnu stranu. Oseti čovek neku teskobu, nepravdu što ti ljudi žive tako ali onda izmeriš sa našim životima, večite jurnjave naše pohlepe za još bilo čega..ne znam..ni približno nisam video bezbrižnije ljude a putovao sam. Pravac Božićni ručak, kolenica, da se omrsim nakon posta i česnica koju donese kuvar ozarenog lica, jer mu ranije dadoh jedan cuc i objasni šta da uradi, a on iseko kiflu i ubacio paru nju. Milica izvuče paricu a Suza i ja odigrasmo neku pesmu uz realno vrh orkestar. Opet svi u hotel a Ja u moju Havanu. Već poznajem sve uličice, već sam svoj na svome i već imam lokal gde me prepoznaju. Još 2-3 mojita i pravac nazad jer se sutra u 8 putuje za Trinidad. Jedan korak napred dva nazad...razum napred srce nazad...Adios Habana, prelepa si...prečudna si..adios i ostaj mi uvek ovako nasmejana i gostoprimljiva...čuvaj nadu da može drugačije i opominji nas da je problem u nama, u našim grehovima a ne u sudbini u kojoj svi alibi nađemo.
