Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Indija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
E pa napokon krenusmo iz Pushkara za Džajpur i to kako. Prvo džipovima do Adžmera povelikog grada u blizini, jedno pola sata vožnje, a odatle jednom velikom atrakcijom Indije – železnicom. Prolazak kroz Adžmer je zanimljiv, imaju ogromno jezero oko koga je napravljena pešačka staza, uređeno i manje prljavo. Naletosmo na neki mini zabavni park u kome se nalaze skoro sve bitne svetske znamenitosti: piramida, trijumfalna kapija, krivi toranj u pizi, kup slobode... što bi rekli ne moraju nigde da idu a videše ceo svet. Stigosmo ranije na stanicu i onda malo zujanje oko nje. Čeka se voz. Još nismo u njihovom fazonu da bi sedeli na podu ali svi na stanici sede. Odoh do WCa kad tamo natpis na indijskom iznad oba, pa ti frajeru pogodi koji li je muški. Stoj tu i ćuti dok neko ne izađe iz nekog. I onda stiže polako, njegovo visočanstvo VOZ. i to kakav, baš onakav kakav sam zamišljao, star i prepun. Upozoriše nas da kad stane voz upadaj na brzinu jer tamo nema ono kao voz čeka dok svi ne uđu, nego ko ušo ušo. A unutra ludilo, dobro ajde sedišta ok ali najveće iznenađenje su ventilatori na krovu voza. E to nisam video do sad, premnogo ventilatora koji rade pun gas da bi imitirali klimu, a unutra ozbiljan neprijatan miris, da ne kažem nešto drugo. Prozor širom otvoren ali džaba. Kako krenusmo tako krenuše sve živo da prodaju, a kreću i zabavljači i tako cirkus što bi rekli. Napokon Džajpur, doduše lepo iskustvo i nije dugo trajalo. Od železničke vrh bus do hotela. Hotel odličan, tako da samo se malo sredismo, odradismo ručak i odmah u bus da obiđemo Monkey temple iliti Hram majmuna. Vožnja do njega je kroz, za sad nepoznate ulice Džajpura, ali matrica ista. Odlična infrastruktura: putevi, raskrsnice, prelazi, signalizacija.. ali i dalje razbacano đubre „bode“ oči. Stigosmo u odmah upozorenje da ne slikamo u prvom delu, tj na samom ulazu ali pošto, realno, nema nikakve kontrole svi telefon u ruke. Tako lepe, ali kao da su napuštene zgrade, ajde bolje rečeno, zapuštene a ne napuštene, i naravno kolonija majmuna koja se igra po njima ali i ozbiljno stado krava kojim dominira jedna bikčina, koja kad bi se zaletela na nas, odbacila bi nas nazad u Delhi. Malo fotkanja kod prvih zgrada, naravno uz veliku opreznost da nas majmuni ne opljačkaju i polako penjanje uz stepenice koje zaguši jedna krava za koju bi se reklo „ne zna dal je pošla ili došla“. Jedno malo jezerce, koje, aj već postajem dosadan, ali toliko prljavo da čak ni majmuni ne piju vodu iz njega. Dalje stepenicama do dela jednog od hramova sa koga se pruža prelep pogled na donji manastir. Onda ponovo uz brdo i to baš jak i malo duži uspon na čijem kraju je još jedan hindu hram, koga nazivaju Sunčani hram, sa koga se pruža fantastičan pogled na ceo Džajpur. I to kako fantastičan, bukvalno Grad na dlanu. Jedino što taj nekakav stalni oblak koji se ovde nad Indijom pravi, dal od smoga, dal od nekih razlika u pritiscima ne znam ali on skida onu trešnju sa šlaga na torti. Dok silazimo nizbrdo, pošto je sumrak, izbacili majmunima klopu, pa ih ima koliko hoćeš. Zadubljeni u svoj obrok ne obraćaju pažnju na nas.
Svi se vraćamo u hotel, mada se meni ne da u sobu, već polako na tuk tuk i pravac centar Džajpura do ćuvene Have Mahal. Odra me tuk tuk sa 70 dinara, tako da za nekih 15 minuta uzbudljive vožnje eto me ispred Have Mahal, jedne od najvećih turističkih atrakcija Džajpura a vala i Indije cele. Noć je a na spoljnom zidu upaljena svetla, koja šalju zrake kroz šarene prozore kojih ima toliko da od one zaslepljenosti ovom lepotom, pomislih da su oni zvezde sa neba. E kakav je ovo osećaj, pa bukvalno kao, šta znam, kao kada dobiješ prvu slikovnicu i ti gledaš u onu neobojenu stranu pa nikako da ti inspiracija krene za bojenje a ti okreneš da vidiš kako treba da se oboji i zabezekneš se. E to je taj prvi osećaj, prvi spoj sa Hava Mahal. Mnogo ljudi se tiska da se slika pored zida, ali nekako slikaju se i odu, ostave ovu lepotu zarobljenu u svom telefonu a ne ostanu dovoljno dugo i ostave je zarobljenu u nekoj moždanoj memoriji. Što više vremena prolazi sve je manje ljudi pa tako moj pogled sa zidića pored dobija sve veću i širu dimenaziju. Šta reći osim čudo.
Hava Mahal je izgrađen 1799. godine po nalogu Savajskog maharadže Pratapa Singa, unuka Savajskog maharađe Džej Singa, koji je bio osnivač Džajpura. On je bio toliko inspirisan jedinstvenom strukturom Ketri Mahala da je sagradio ovu veliku i istorijsku palatu. Dizajnirao ga je Lal Čand Ustad. E sad ja stojim ispred zida za koga svi misle da je ulaz u palatu, pa naravno, i ja sam kad sam video ovo čudo, međutim to je zadnji zid od palate. Njegov petospratni eksterijer nalikuje na saće sa svojih 953 malih prozora zvanih džaroke ukrašenih složenim rešetkama, koje toliko lepo „leže“ na fasadi od crvenog džajpurskog peščanika. Prvobitna namera rešetkastog dizajna bila je da kraljevskim damama omogući da posmatraju svakodnevni život i festivale koji se slave na ulici ispod, bez da budu viđene, jer su morale da poštuju stroga pravila „purdaha“, koja su im zabranjivala da se pojavljuju u javnosti bez pokrivača lica. Ova arhitektonska karakteristika takođe je omogućila prolazak hladnog vazduha izloženog Venturijevom efektu, čineći tako čitavo područje prijatnijim za vreme visokih letnjih temperatura.
Vreme prolazi, pogled se ne odvaja, a mora se dalje. Hvatamo ponovo tuk tuk i pravac Patrika gate pored koje se nalazi muzička fontana. Ozbiljna vožnja tuk tukom od 15km do destinacije, sa prolazom pored Albert hall muzeja i stajanjem da se malo slika. E Petrika gate, kakvo je to iznenađenje kad smo stigli do nje, jer nismo bili pripremljeni za nju, tj nekako mi izletela iz vidokruga kad sam sastavljao šta sve treba da vidim. Fascionirani njom, koja je inače na kružnom toku, jedva se odvojismo da požurimo da stignemo u sred tog kružnog toka da pogledamo predstavu muzičke fontane, kad ćorak, ne radi, ali ne večeras, nego se vidi po zapuštenom stanju da već dugo ne radi. Nazad kroz park do kapije a oko nas pune klupice golupčića, homoseksualaca koji se ljubakaju. Od skora je dozvoljeno u Indiji da se javno pojavljuju, pa muškaraca ima koliko hoćeš ali žene još nemaju tu slobodu. Šta reći a ne zaplakati.
Patrika kapija definitivno ostavlja bez daha, jer građenjem od ovih materijala sve zgrade dobijaju neku istorijsku vrednost jer su to isti materijali kao što se gradilo pre mnogo vekova. Nešto slično Lime stone sa Malte. A u stvari ona je izgrađena 2016 godine i izgradila je lokalna novinska kompanija Patrika. Kapije ima bezbroj lukova koji su tako dobro oslikani da ostavljaju bez daha. Na unutrašnjim delovima, na svakom luku, su islikane neke istorijske scene života ljudi na ovim podnebljima, tj iz Radžastana. Igra svetlosti i prelepe koloritne slike, daju onaj osećaj bogatstva, moći, raskoša, koji su imali vladaqri ovog naroda. Na spoljoj strani su figure životinja i ratnika u tradicionalnim nošnjama. E sad, da bi napravio vrh slčiku moraju svi da napuste unutrašnjost kapije pa tako lovismo jedno pola sata trenutak kada se može napraviti dobra slika. Dok se šetamo i gledamo slike naiđe neka porodica otac majka i tri deteta, pa me otac zamoli da se slikam sa decom. Eto šta sve nisam pokušao da ostanem anoniman ali se nije dalo.
Sve je to lepo ali mora se polako u tuk tuk do hotela, jer je ujutru obilazak jednog od najvećih čuda Indije, palate Amber.
