Radio uživo
II deo - Prepreke
Da li ste se nekada osećali obeshrabreno, kada na putu do cilja, naiđete na prepreke koje niste očekivali. Sve kockice ste složili, uradili sve što se od vas očekivalo, rešili i najteže zadatke, a onda "zataji" tamo gde sa najmanje nadate?
Upravo to se dogodilo i meni.
Mislila sam da je novac najveći problem. Sakupila sam potrebnu svotu i bila spremna na pokret... ali onda je nastupio novi „problem“ koji nisam uopšte očekivala. Trebalo je pronaći turističku agenciju koja organizuje putovanje na Kubu. Iskreno u svim mojim planovima ovo mi je delovalo kao najlakše. Pozvala sam prvu agenciju - rekli su mi da ne rade aranžmane za Kubu. Onda sam okrenula drugi broj telefona, pa treći... Nije mi bilo teško da pozovem sve agencije u Srbiji (ne samo u Kragujevcu). Odgovor je svuda bio isti - aranžmana za Kubu nije bilo. Čak je iz jedne agencije gospođa koja se javila sa setom u glasu rekla: „Kuba... to nam niko nije tražio već 20 godina...“ nastavila sam dalje. U drugom „naletu“ sam pokušala da pronađem samo let, pa ću se sama snaći. Opet u krug pozivanje svih agencija, ali ni letova nije bilo. Uljudne reči: „Pozvaćemo Vas ako bude...“ Opet moje pozivanje nakon određenog vremena i opet iste informacije... Jednoga dana, sasvim iznenada, ne bih volela da kažem da sam odustala jer je još uvek tinjala želja u meni da će se čudo dogoditi, pa se ono i desilo. Ni manje ni više nego iz kragujevačke TA Prestige Plus Tours pozvala me je vlasnica lično, (Olivera Đorđević) i rekla – Vi ste tražili povratnu kartu do Kube? Možete ići ovog oktobra, da li vam to odgovara? Tako sam kupila kartu, odmah dok se i oni ne predomisle :), na datum 27. oktobar 2003. Skakala sam od sreće. Preko prijateljice iz Havene, koju sam upoznala preko tada aktuelnog ICQ-a, uspela sam da pronađem privatni smeštaj i to u domu kod psihijatra. Kroz šalu sam kasnije komentarisala, da kada je saznala da sama dolazim, odmah je shvatila da mi je potreban psihijatar :)
Ništa nisam posebno tražila, ali sam sve dobila tačno onako kako sam želela. Kada uspete da dobijete ono što je samo pre par godina bilo “nemoguće” sve je premija, ali sam za nijansu bila srećnija što su se ostvarile i želje na kojima nisam insistirala. Potajno sam priželjkivala: mesto pored prozora, kako bih mogla da posmatram poletanje i sletanje ali i oblake. Želela sam da prozor ne bude pored krila aviona i sve to sam dobila. Kroz to putovanje ujedno sam i shvatila da možda nisam dobila premiju, jer su se ostali putnici koji su dobili, po meni to počasno mesto, prebacivali na druga slobodna u sredini aviona.
Presedanje je bilo u Parizu. Usled kašnjenja lata iz Beograda propustila sam let za Havanu. Ono što me je dodatno “iznenadilo” jeste da osoblje, koje valjda zbog vekovnih nesuglasica sa Englezima, nerado razgovara na engleskom, (iako sam verovala da je za zaposlene na aerodromima obavezno poznavanje engleskog jezika, svakako sam se prevarila), pa sam dobila i komentar: „Zašto ste došli u Francusku ako ne govorite francuski?“. Tu sam već bila “očajna”. Na svu sreću bilo je i onih koji su mi izašli u susret. Doveli su prevodioca, ali sam se pitala da li im je isplativije da angažuju prevodioca nego da komuniciraju na engleskom, ali izgleda da se dosledno drže svojih principa.
...U to vreme bilo je poprilično teško dobiti vizu, posebno za zemlje Evropske unije. Kada su u pitanju transfer letovi putnicima nije dozvoljeno napuštanje aerodroma. kontrole su ozbiljne, a ovo je za nijansu bilo nezgodnije za državljane Srbije koji su bili na “crnoj listi”. (Kuba je bila jedna od retkih zemalja za koju nije potrebna viza, što je podrazumevalo brzo presedanje iz jednog u drugi avion, na raspolaganju je bilo sega pola sata - satprema redu vožnje). Zaista sam se uplašila: Da li ću morati da spavam na aerodromu? Da li ću uopšte moći da spavam? Da li ću zbog nedostatka sna propustiti uživanje u letu?... Gomila pitanja prolazila je mojom “usijanom glavom”.
Ali inače, kako biva u životu, potrebno je samo se pokrenuti, a onda neke “više sile” same pomažu i dolazi do ostvarenja i rešenja se nekako sama pojavljuju. U svakom slučaju i ta prepreka je bila “preskočena”. Dobila sam smeštaj sa doručkom (što svakako nisam očekivala) o trošku aerodroma i privilegiju da malo prošetam Parizom, doduše ne onako kako ovaj grad to zaslužuje.
Kada se sve uzme u obzir, osim neopravdanog straha, sve što se dogodilo i nije bilo tako loše. Moglo bi se reći, da sam imala i sreće.
Usledio je novi let, koji je trajao znatno duže nego što sam očekivala i moj prvi susret sa Kubom
Čitamo se uskoro
Snežana Ivanović, autor knjiga iz edicije "Život je lep"
