STEFAN ADAMOVIĆ: Od male crvene harmonike do preko 30 prvih nagrada

Stefan Adamović (28) je završio master studije harmonike i master studije kamerne muzike na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Trenutno je zaposlen kao šef tehničke službe na pomenutom fakultetu, a pored redovnih obaveza bavi se organizacijom kulturnih i raznih drugih dešavanja kao predsednik Muzičke omladine-Kragujevac i član udruženja Convivium Musicum.

Kako uspevaš da izbalansiraš svoj privatni i poslovni život?

Verujem da je dobra organizacija ključ uspeha. Tokom studija, a i nakon njih sam se između ostalog bavio organizacijom mnogih događaja počev od koncerata, izložbi, predstava, književnih večeri, festivala, preko studentskih putovanja i žurki i u sve te organizacije je bio uključen veliki broj ljudi koje je trebalo usmeravati (voditi) i organizovati. Vremenom sam, organizujući druge, naučio da organizujem i svoje vreme i time dobio dovoljno vremena kako za poslovne obaveze, tako i za privatan život, koji je podjednako važan kako bi čovek bio ispunjen.

Zašto baš muzika? Da li je za istu potreban talenat i da li može da se nauči da se svira ili peva bez talenta?

Harmoniku sam počeo da sviram zbog dede, kome je to bila neostvarena dečačka želja, ali je za to zaslužan i moj otac koji mi je kupio neku malu crvenu harmoniku kad sam imao 4 godine. Jednog leta me je najstariji brat od tetke, koji je takođe išao u muzičku školu, naučio da sviram jednu pesmicu, meni se to svidelo i odlučio sam da i ja krenem u nižu muzičku školu. Već od samog početka muzičkog školovanja sam krenuo da nastupam na takmičenjima i da osvajam nagrade, pa su srednja muzička škola, a kasnije i muzička akademija bili neki logični nastavci mog daljeg školovanja.

Što se tiče talenta, smatram da on jeste jako bitan pri bavljenju bilo kojim poslom, a posebnom muzikom, ili nekom drugom umetnošću, ali sam i stava da čak i bez talenta, uz veliki trud i rad može da se uspe. Ja sam imao sreću da mi je talenat pomagao tokom školovanja, pa nisam morao imati mnogo odricanja kako bih postigao određene uspehe.

S obzirom na to da imaš dve master diplome i više poslova, da li trpi tvoja socijalna strana? Na koji način si uspostavljao ravnotežu između učenja i posla; izlazaka i posla?

Nikad nisam imao problem sa organizacijom vremena i uklapanjem više obaveza sa izlascima, druženjima i ostalim aktivnostima van posla. Čak i dok sam radio dva posla u dva grada (kao nastavnik harmonike, kamerne muzike i čitanja s lista u Muzičkoj školi „Davorin Jenko“ u Beogradu i honorarno  angažovan na FILUM-u u Kragujevcu), a pored toga vodio organizaciju mnogih događaja u Kragujevcu, nisam osetio da mi fali slobodnog vremena. Baš tokom tog perioda, rada u dva grada na dva posla, sam i postigao jedan od većih uspeha. To je bilo 2021. godine, kada sam zajedno sa timom iz Kragujevca i Beograda osmislio, obezbedio finansije i realizovao prvo izdanje Internacionalnog festivala „Isidora Žebeljan“, posvećenog našoj prerano preminuloj kompozitorki. Bio je to jedan od medijski naispraćenijih događaja u regionu, mislim da nije bilo medija koji nisu izveštavali o onome što smo uspeli da uradimo. Tada smo u Kragujevcu, pored mnogih istaknutih umetnika, ugostili i naše poznate glumce Anicu Dobru i Svetozara Cvetkovića, kao i hrvatskog kompozitora, pravnika i univerzitetskog profesora Iva Josipovića (možda poznatijeg kao bivšeg predsednika Republike Hrvatske).

Da li si morao nečega da se odrekneš?

Uglavnom samo sna (smeh).

Tokom organizacije događaja u koje je bio uključen veliki broj ljudi nije bilo baš vremena za spavanje. Do početka korone smo organizovali manifestaciju „Dani kulutre“, koja je prvobitno zamišljena kao interna fakultetska manifestacija. Kada smo kolega Miloš Dašić i ja preuzeli organizaciju podigli smo je na viši nivo, napravili smo saradnju sa drugim visokoškolskim ustanovama, kao i institucijama kulture iz grada i regiona, proširili smo program, pa je tako jedne godine manifestacija trajala čak 15 dana, događaji su se organizovali doslovno po celom gradu (Svečana sala PMF-a, Kontakt galerija SKC-a, Veliki park, Univerzitetska galerija, Amidžin konak, Konak kneza Mihaila, Galeija narodnog muzeja Kragujevac, Stara skupština, Svečana sala Prve kragujevačke gimnazije, Knjaževsko-srpski teatar, KC UMMUS, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, pešačka zona, Svečana sala Druge kragujevačke gimnazije, plato ispred Rektorata...), bilo je preko 150 učesnika,  preko 20 događaja i veliki broj ljudi uključenih u organizaciju. Tad i u sličnim situacijama nije bilo baš vrmena za spavanje.

Ostalih odricanja je bilo povremeno, ali nekih manjih, imao sam sreću da nikad nisam morao da se odričem nekih velikih stvari zarad uspeha.

Koji je tvoj najveći uspeh?

Ne znam šta bih izdvojio kao svoj najveći uspeh. Možda preko 30 prvih nagrada i laureata koje sam osvojio na domaćim i međunarodnim takmičenjima tokom osnovne i srednje muzičke škole i solistički koncert koji sam odsvirao na kraju 4. razreda srednje škole uz višeminutne ovacije publike, kada sam proglašen za najuspešnijeg đaka vokalno-instrumentalnog odseka. Možda to što sam upisao studije harmonike kao jedan od ukupno tri studenta koji su te godine primljeni. Možda nekoliko izdanja manifestacije „Dani kulture“ koje sam zajedno sa kolegama organizovao tokom studentskih dana. Možda uspešno obavljanje funkcije studenta prodekana, a kasnije predsednika Studentskog parlamenta FILUM-a i predsednika odbora za kulturu SKONUS-a u više mandata tokom trajanja studija. Možda to što sam odmah po završetku studija dobio poziv za stalno zaposlenje u Muzičkoj školi „Davorin Jenko“ u Beogradu. Možda niz humanitarnih koncerata za Oliverov život i za Mihajla i Dimitrija, koje smo organizovali preko Muzičke omladine-Kragujevac u saradnji sa jednim od naših najboljih mladih violinista, Urošem Adamovićem, na kojima je prikupljeno i uplaćeno preko 120.000 dinara za njihovo lečenje. Možda to što sam osmislio ceo koncept festivala i međufestivala i realizovao prvo izdanje Internacionalnog festivala „Isidora Žebeljan“.

Neke uspehe sam verovatno i zaboravio, pa ne bih mogao da izdvojim jedan koji smatram najvećim.

Koja je tajna tvog uspeha: na koji način biti mlad, uspešan i socijalan? Šta bi poručio mladim ljudima koji tek treba da se izgrade?

Nakon svega što sam radio uveren sam da je za lični uspeh bitna disciplina, upornost i odlučnost da se stigne do postavljenog cilja. Takođe, rekao bih i da je tajna svakog uspeha dobar tim ljudi koji imate oko sebe. Kao pojedinac teško je bilo šta uraditi, ali sa pravim ljudima, koji su jednako motivisani i željni uspeha dostizanje bilo kog cilja je izvodljivo.

I upravo taj cilj bih izdvojio kao nešto najbitnije za svaku mladu osobu. U jednom govoru koji sam držao na prijemu nove generacije studenata FILUM-a sam baš pričao o tome koliko je bitno postaviti sebi cilj i ići ka njemu. Gete je rekao da s ciljem pred očima i najsporiji napreduju brže nego oni najbrži bez cilja. Zato bih mladima poručio da uvek postavljaju sebi ciljeve, kako one kratkoročne, poput polaganja nekog ispita, ili završetka studija, tako i dugoročne, pod koji bih svrstao cilj šta raditi nakon završetka studija. Siguran sam da će vam to pomoći da se lakše snađete u životu.

Šta bi promenio u svom životu da možeš?

Čak i da mogu mislim da ne bih promenio ništa u svom životu.

Imaš li slobodnog vremena i na šta ga trošiš?

Pored onih standardnih radnji na koje svi uglavnom troše slobodne vreme (provođenje vremena sa porodicom, druženje sa prijateljima, putovanja, izlasci) u poslednje vreme sam počeo da slušam podkaste u kojima gostuju uspešni i ostvreni pojedinci iz različitih društvenih kategorija. Trudim se da od njih steknem neka nova znanja, koja bih u budućnosti mogao da primenim u poslovima kojima se bavim.

Kako je raditi sa još mlađim ljudima? Ima li drastičnih razlika u ponašanju, vaspitanju, načinu provoda...?

Uglavnom se družim sa ljudima sličnim sebi, pa bez obzira na to koliko bili mlađi ne primećujem neke velike razlike u ponašanju i vaspitanju. Trudim se da svojim ponašanjem pozitivno utičem na njih, ali isto tako i da ja od njih učim. Najbitnije u svakom odnosu je imati korektan i otvoren stav, koji može da nadoknadi, ili eliminiše i neke eventualne razlike u vaspitanju, ili načinu ponašanja.

Imaju li ljudi sa kojima se družiš nekih ustručavanja u komunikaciji sa tobom s obzirom na to da radiš na fakultetu?

Vaspitan sam tako da ljude ne delim prema kategoriji društva kojoj pripadaju, na čemu sam jako zahvalan svojim roditeljima. Zahvaljući tome isto se ponašam kada pričam sa nekim direktorom, kao i kada pričam sa prodavcem u samoposluzi, isto se ponašam kada pričam sa nekim ko je student, kao i kada pričam sa nekim ko radi na fakultetu. Zbog takvog ponašanja i jednakog poštovanja prema svim ljudima mislim da ljudi nemaju ustručavanja u komunikaciji sa mnom, bez obzira kojoj društvenoj kategoriji pripadali.

Tvoji planovi za budućnost?

Budući da sam relativno skoro ostvario neke od dugoročnih planova, kada je u pitanju poslovni i privatni život, nisam još uvek stigao da postavim jasne i konkretne ciljeve za dalju budućnost. Aktivno razmišljam o pokretanju nekog sopstvenog biznisa sa članovima šire porodice, ali o tome nekom drugom prilikom.