Radio uživo
Otvaranje izložbe karikatura Vladimira Stevovića Beluge biće upriličeno sutra od 19 sati u Narodnoj biblioteci "Vuk Karadžić".
Kada bismo želeli jednom rečenicom, ma koliko bili svesni opasnosti tog poduhvata, da definišemo karikature Vladimira Stevovića, potaknuti činjenicom da se one i posle trideset i pet godina* drže na okupu kao celina, kao poglavlje jedne te iste priče, što je zaista retkost, onda bismo mogli reći sledeće: sve njih odlikuje neskrivena skrupuloznost, ali i obazriva dečija ljubopitljivost prema svemu što dolazi u centar umetnikovih zanimanja i opažanja. To poštovanje prema svemu što se u svetu zbiva ili sretne i istovremena, neodoljiva, potreba da se malkice zadžara, razmakne ili obeleži vlastitim prstićem, u osnovi je poriv deteta, tačnije: dečje ljubopitljivosti.
A, da se odmah razumemo, na toj ljubopitljivosti se i temelji vaskoliki itelektualni učinak ljudskog trajanja na ovoj planeti. Gubljenje veze sa njom, svako čovekovo preduzeće, ono umetničko ponajviše, odmah ispunjava svim onim što je suprotnost suštini umetničkog čina: zlovoljom, sujetom, tegobom i nedostatkom radosti stvaranja.
Možda zbog toga Vladimira Stevovića, Belog, mogu da zamislim kao ono seosko đače koga su naučili da se, na putu od kuće do škole i nazad, svima koje susretne sa poštovanjem javi i sa saosećajnošću upita za zdravlje. A on je to nastavio da čini i kada je produžio školovanje u gradu i kada je bezuspešno imitirao šmekere ili mangaše, na onaj isti način, danima i neprekidno se javljao svim ljudima u gradu koje susretne, iako zbog toga crpi poslednju energiju koju pribira za oskudne i jednolične đačke porcije. Iako se ovaj grad za poslednjih tridesetak godina neprestano menjao, čak nekoliko puta i promenio. Iako se udesetostručio, iako je V. S. Beluga imao prilike u mnogo navrata da oseti njegovu nenaklonost, on i dalje radi svoje karikature sa onim istim refleksom nekoga ko će svakome da se javi i poželi sve najbolje; nekoga ko će, uprkos tome što mu se ona porcija nije povećala, u svetu i svima nama uporno tražiti lepšu stranu. E, to u njegovim godinama, danas, prerasta iz vaspitnog refleksa u ozbiljan etički stav, čak u jedno specifično vjeruju (a ono je uvek i tvrdoglavo) koje život, svet, ljubav i međupovezanost svega sa svačime, smatra najvećim vrednostima. To Stevovićevo vjeruju lebdi nad svim odrednicama koje bi mogle razvrstati njegovo delo na antiratne, ekološke, bajkolike ili ko zna kakve cikluse. I to ga upravo čini čvrstim i povezanim. On voli sve ljudske osobine i ume da im pronađe smisao i svrhu i kada su na nižoj ceni. Tako, u karikaturi sa Don Kihotom i vetrenjačom, on španskog viteza multiplicira u četiri jahača zablude, koji zajedno svoju energiju (a energija zablude, upozoravao je Šklovski, nije mala) udružuju u genijalnu ideju o mlinu, o korisnoj energiji koja nas može ne samo namejati, nego i prehraniti. Da li je brašno i hleb koji ispada iz tog mlina, onaj osmeh koji će nas održati u životu, ostaje na uvid pronicljivim posmatračima. Tako jedna sarkastična pikarska drama, srednjovekovna literaturna razbibriga, postaje suština hrišćanskog zahteva o potrebi žrtvovanja za druge. A onda se sve to vraća u karikaturu, u kategoriju smešnog. Metakontekst koji uozbilji i zabrine, začas se povuče pred okom
posmatrača i opet svemu pokaže vedriju stranu.
Kakva je to onda karikatura?
Pa s obzirom na svoje početne premise iza kojih uvek stoji začudnost, ako ne baš zabrinutost nečim u pojavama što ostavlja ukus tragične uzvišenosti koja se nastavlja i u onome što je smešno, forma crteža ostaje nužno svedena, pročišćena, nenametljiva, a po duhu uvek pre vedra negoli podsmešljiva ili zajedljiva. Nikada gruba ili sračunata na uvredu, kakve karikature često umeju da budu. Beluga svojom umetnošću transponuje ono što vidi i oseća, i ona nikada nije sračunata na spoljne efekte koje bi mogla da proizvodi. U njima nema direktne akcije, niti dnevnog komentarisanja društvenih ili političkih mena. Ako ima ikakve angažovanosti, ona se iscrpljuje u predočavanju efemernog i svima neuočljivog aspekta življenja, koji često imaju nemerljivo veći značaj i duže trajanje od dnevnog odgovora na lokalne izazove. Beluga se raduje svom nadahnuću, svojim idejama. To se jasno vidi. Nikada ne žuri da ih realizuje i nikada to ne čini u jednom pokušaju. Za njega je nadahnuće, splin u kojem se dobro oseća i za koje, kao i Grci, veruje da je „dar bogova”. On zna da je jednostavnost ono sredstvo kojim taj susret čoveka i tvorca može biti najdirektnije prenet i najmanje oštećen, i da je to zaista pravi praznik. Umetničko delo, karikatura, u Stevovićevom slučaju, samo je instrument, obrazina, kostim u kojem će se ova, najveća procesija na svetu, obaviti. A taj kostim šije svako prema svojoj meri.
Stevovića zanimaju male stvari, skriveni odnosi među njima, ono što svako sa lakoćom može da primeti, ali upravo zato što nam je pred očima, ostaje u uglovima naše pažnje. Međutim, kada se iz tih uglova pomeri u fokus, postaje očigledno i svima pristupačno na način klasičnih dela za koje odmah pomislimo da su tako bliska i jednostavna da smo mogli i sami da ih ostvarimo. I sve to postiže kroz svojevrsne igre:
Igre kulturom kroz prikaz mačke čiji brkovi predstavljaju razlistane stranice knjige koja negde nestaje, kao da predu, odnosno ispredaju priče i šalju umirujuću poruku svima koji se boje tehnoloških čudesa koja najavljuju smrt pismenosti. Ili igre modernim vremenima gde žirafe pasu zrake sunce, ribe koje gutaju manje ribe i izbacuju gotove sardine, kao da je industrijska era već apsolvirana i prevaziđena najpresnijim biološkim odnosima...
Zatim igrice, civilizacijske, u kojima urbani limeni i ruralno prigradski petao više nemaju gde da se sretnu izuzev u karikaturi. Jer prvi nikada nije potpuno zapaćen na selu, a drugi je iz grada, pa i sa periferije, davno proteran...
Ili igre prirodnim zakonima u kojima Stevović pušta cirkuskog žonglera s biciklom na žici, koji pobeđuje zakone gravitacije tako što nama podmeće nešto što liči na podvalu, odnosno, da neobično produži osovinu svojih točkova do samog poda, tako da ta sama prevara još više dovodi u pitanje te iste zakonitosti...
Napokon, ali ne i konačno, autor se igra i dimenzijama: vertikale jonskog stuba razlaže tako da se na njegovom vrhu najzad dobiju dva jarca koja se ljube, a koji bi se, po svačijem iskustvu i na svakom lokalnom brvnu, valjda samo zato što je, za razliku od jonskog primera, horizontalno, odmah poboli rogovima...
Kada se sve sabere, Stevović je već ozbiljno uzdrmao naše predstave o stvarnosti, koje sada i liče na onaj skrhani antički stub. I to je pravo vreme i dobra scenografija da se prozbori štogod i o prirodi ovih radova.
Sve rečeno, na prvi pogled, upućuje na bajkovitost ovih radova. A ona se nalazi na samoj njihovoj površini i neskrivena je. Jer bajke, od svih ljudskih priča, imaju najizrazitiju likovnost, sugestibilnost i priču koja, ma koliko bila jednostavna, vrvi od čudnih situacija, neočekivanih odnosa, vratolomnih obrta i takvih entiteta koji se nikada ne ostvaruju u zbilji. Ali bajke skrivaju mudrost, poduku, koja nije didaktična, niti poučna, već se u umu i srcu nosi čitavog života, zatvorena i konzervirana kao lek i rešenje, za slučaj da nas nekada život u teškom času prozove. Te priče su sama poleđina arhetipova koje svaka kultura nosi u gotovo neizmenjenom obliku.
Bajka, kao ni ove karikature, ne kritikuje, ona pokazuje tajne dimenzije sveta. Ona ne odriče stvarnost, ali u njoj otkriva jedan svet mogućih odnosa, koji se usred njene profanosti i okoštalosti za poimanje drugog i drugačijeg, doživljavaju kao čuda. E, za tim čudima je krenuo Stevović, čini se još kao dečak i, čini se, ni do danas nije prestao da tapka onako bosonog, po vrelom avgustovskom pesku na koji padaju upravo otkosi sunčevih zraka koje jednoj žirafi ispadaju iz usta.
Možda je šteta što više nije radio na ilustraciji literature za decu.
Karikature Vladimira Stevovića Beluge imaju asocijativnost koja nije nikada direktna, već predstavlja podtekst sa vrlo čitkim metaznačenjima. One nude uvek nešto iza, nešto značenjski skriveno, što otvara jednu novu, neuobičajenu, neoveštalu i često kontroverznu priču. Vidimo detlića koji sebi kleše kavez na brzinu, jer ga, izgleda, samo ropstvo i sudbina kućnog ljubimca može spasiti u prirodi podivljačenoj otvaranjem sezone lova i to postiže onim istim čukanjem koje ga odaje i možda spasava. I upravo to kontekstualiziranje predstavlja pravu vrednost ovih karikatura, tim pre što su u ovoj oblasti mnogi motivi i objekti došli do opštih mesta i esnafskih zakona, gotovo aksioma, koji se u čitanju savremene karikature ne dovode u pitanje, niti dalje istražuju. Ta nehajnost za klišee koji standardizuju jezik savremene karikature, predstavlja i najveću vrednost stvaralaštva Vladimira Stevovića.
Zoran Petrović
