Radio uživo
U Gradskoj galeriji “Mostovi Balkana“ sutra od 20 časova biće otvorena izložba profesora sa Akademije likovnih umjetnosti Trebinje - Radmile Lizdek, Sava Rupića i Branka Milanovića, pod nazivom "Transfiguracije vremena i prostora".
Umetnici Radmila Lizdek, Savo Rupić i Branko Milanović nam se predstavljaju zajedničkom izložbom koja predstavnja stvaralaštvo ovo troje profesora sa Fakulteta likovnih umetnosti u Trebinju u poslednje dve godina. Radmila Lizdek se predstavlja sa 7 radova rađenih kombinovanom tehnikom na papiru dimenzije 100x70 cm i jednim objektomu prostoru dimenzije 120x80 cm, a ova celina nosi naziv „Epiderme“. Savo Rupić izlaže 3 rada dimenzije 80x80cm i 8 radova 40x40cm rađenih tehnikom akril na platnu. Branko Milanović učestvuje sa 10 skulptura galerijskog formata.
Sublimacija vremena i prostora
Pitanja koja prodiru u samu srž suštine našeg postojanja u svetu prolaznosti i propadanja stavljaju umetničko stvaralaštvo kao neverbalnu komunikaciju između epoha i generacijsku sponu, u kontekst kreatora kontinuiteta života kao opšteg života, života čovečanstva a ne pojedinca. Uloga umetnosti u ovom procesu premošćavanja među životima, nad rekom smrti koja protiče ispod tog mosta čovečanstva, jeste božanskog karaktera. Umetnost predstavlja refleksiju nastanka sveta u svim kreativnim potencijalima. Život, održan neprikosnovenom voljom te sam po sebi predstavljen kao pozitivan potencijal sveta, u stvaralaštvu umetnika se otkriva u svim svojim i surovim i osiromašenim pojavama, ali i radostima i blagostima. Upornost i istrajnost, kontinuitet, povezanost, govore o moralnim kodovima koji određuju karakter čovečanstva ili ga i čvrsto drže suzdržanog.
Stvaralaštvo Radmile Lizdek podstaknuto je hermenautičkim pristupom umetnosti. Ona postavlja pitanja koja su stubovi ovozemaljskog života. U estetici njenog stvaralaštva oseća se jaka veza dva antipoda – života i smrti koji pripojeni jedan uz drugog čovečanstvu daju elemenat večnosti. Dajući značaj svakom detalju, stvara mrljama definisanu kožom. Radovi su prekriveni nijansama sivih mrlja koje daju stenovitu čvrstinu, dok zelenom poput mahovine ublažava,a oker žutim tonovima rađa. Sliku života , trajanja i prolaznosti smešta u okvir kocke kao simbola Zemnje. Čitave površine prekrivene nijansama sivih, plavičastih, maslinastih i belih mrlja stvorenih prskanjem koje u oku posmatrača deluju poput prirodne tvorevina nalik mikrokosmosu.
Slikarstvo Sava Rupića podseća nas na kompleksnu prirodu sveta. Na svojim platnima širokim nanosima oslikava dinamičnost pejzaža vrlo lično doživljavajući njegov kolorit nanoseći boju u dužim i kraćim potezima podjednake debljine i tačkama. Kroz poteze različitih vrednosti stvara treperavu atmosferu. NJegove slike gotovo da teže apstraktnom ekspresionizmu. Koloristički se odlučuje za intenzivne osnovne boje i njihove tonove sa naglašenim odnosom crvene i plave koje usled učestalosti punih linija na nekim slikama formiraju površine. Na taj način stvara osećaj prostora i kolorističkih nivoa gde najdublji deo slike predstavlja tamna pozadina dok bele linije kao da izlaze iz prostora slike pa kroz njih posmatrač posmatra igru plave i crvene boje. Boja naneta gustim namazom podstiče osećaj slojevitosti. Kolorit Sava Rupića pripada bojama koje su komponente Sunčeve svetlosti, te ovaj svet i njegov nastanak možemo kroz njegovo stvaralaštvo posmatrati sa pozicije nastanka života na Zemlji. U prilog tome govore i odnosi crvene i plave boje i njihovih nijansi. Dok jedne oživljavaju druge hlade i umiruju, slično danu i noći, životu i smrti. Rupićeve slike pune su dinamike i kretanja, prikazujući svet onakav kakav jest sam po sebi pre nego što mu je čovek dao red.
U skulpturamaBranka Milanovića osnovni nosioc ideje jesu geometrijski oblici koji se ostvaruju u kamenu. Kroz apstraktu formu Branko kreira svoju viziju prostora i vremena. Celu njegovih skulptura čine dve suprtstavljene forme koje u međusobnom dijaloga stvaraju strukturalno neraskidiv odnos. Te suprotnosti se ogledajau u teksturi i boji – dok jednu geometrijsku formu katakteriše beskrajno oglačana površina belog kamena, njoj parira rustika ili geometrijski izbrazdana površina kamena mrke ili oker boje. O okviru jedne skulpture zaobnjene forme oslanjaju se na geometrijske forme oštrih ivica i kvadratnih vrednosti. Brankove skulpture oslikavaju dualnost sveta i života iz koje proističe skladna celina. On prikazuje da veza superotnosti je nužna i da kao takva stvara jedinstvo. Samo dve forme kompaktne unutar samih sebe su u međusobnom spoju koji jednoj daje snagu i stabilnost a drugoj uzvišenost i nežnost poput zemlje i neba, čoveka i prirode, vemena i prostora.
Jelena Ivanović, kustos
