Ćuretove pustolovine po SVETOJ ZEMLJI (Osmi deo)

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Sveta zemlja. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije. 

U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.

Probudiše me bolovi, tj sve vreme je san kao da sam na straži, al ipak ga uhvatih malo. Napolju krenula neka kiša i već polako mrak hvata. Vreme je da se krene da se proba da se iskuka da se ostane u crkvi Hristovog groba nakon zatvaranja vrata u 19:30 časova, do 23 sata kada se ponovo otvaraju za ponoćnu liturgiju. Župac i Veljko nisu raspoloženi, tj umorni su, a i nešto nisu sigurni da će da nam dozvole, tako da krenuh sam. Polako po kiši, trudeći se da nađem neki položaj tela gde su najmanji bolovi. Ulica pusta tako da idem skoro po sredini. Poneki tramvaj prođe i to je to. Već sa vrha jednog dela ulice se nazire Stari Grad, jedno od najsvetijih mesta na Planeti. Pogled kao da se stopio sa njim i napravio neku tako jaku vezu, koja te vuče nekom nevidljivom ali moćnom silom, kiša pada ali je ne osećam, čak šta više svemu daje neku posebnu crtu, jer ulaskom u Stari grad uviđam da turista više nema, uličice su puste, nekako kao da su ostavljene samo za mene, da me prihvate i pokažu mi svu lepotu Grada.

 Ulazim u dvorište crkve i prilazim ulaznim vratima na kome stoje monasi, prilazim jednom od njih i pitam da li mogu da ostanem do ponoćne liturgije. Odgovori mi da je za to nadležan starešina crkve i odvede me do njegove prostorije. Pozva ga na grčkom jeziku i razmeniše nekoliko rečenica pre nego što s on pojavi na vratima, a kao provalih ključna reč je bila da sam Srbin. Odmeri me od glave do pete i upita na engleskom šta želim. Objasnih mu da bi voleo da ostanem kada se crkva zaključa do ponoćne liturgije. On ćuti i gleda me, a ja nastavih da mu objašnjavam koliko sam puta bio na Svetoj gori, koje sam sve pravoslavne svetinje obišao, kako po Grčkoj, tako i svuda po svetu, ide moj monolog ali nikakve reakcije. U tišini me još malo odmerka i upita kako se zovem. Rekoh mu Dušan a on na na to da sam dobro došao da ostanem u crkvi. Sreća, sreća, radost. Bi moja volja i bi ispunjena. 

Jerusalimski Patrijarh sa svojim bratstvom, episkopima, sveštenstvom, monasima i dr. vodi Bratstvo Svetog groba. Ovo bratstvo ima zadatak da čuva pravoslavnu veru i sveta mesta u Svetoj zemlji, i da se zalažu za pravoslavlje. U okviru bratstva postoji i podgrupa koji se zovu “stražari”, odnosno posebna grupa monaha iz manastira Sv. Konstantina i Jelene. Ovi monasi imaju zadatak da čuvaju kapelu Groba Hristovog i ostala sveta mesta, i da brane veru. Uvek je najmanje jedan “stražar” kod Eudikule. Ta tradicija je uspostavljena još od posete Svete Jelene 326 godina.

Vratih se do ulaznih vrata gde poče ceremonija zaključavanja vrata. Na vratima je gospodin Vajih Nuseibeh koji je sadašnji ključar bazilike i njegova je briga održavanje crkve. Članovi ove porodice svakog dana, dva sata nakon sumraka, zaključavaju hrišćanske monahe u crkvi i puštaju ih uoči svanuća, samo subotom to rade dva puta, u pola osam i nakon ponoćne liturgije. Njegova porodica to radi još od doba kad su muslimani prvi put osvojili Jerusalim, u sedmom veku, a taj „posao“ se prenosi sa oca na sina. Faktički njegova porodica to radi već 1.300 godina, ali je postojala rupa, period od 88 godina kad su Krstaši vladali Jerusalimom u 12. veku. Glava porodice čuva crkvu, a najstariji sin mora da čeka dok mu ne pripadne ta čast. Dok nije preuzeo dužnost, Vajih je prodavao električne aparate, a i njegov sin i budući ključar, živi kao frizer.  Kad dođe njihov red da preuzmu odgovornost, od njih se očekuje savesnost. Moraju da ustanu veoma rano kako bi na vreme otključali crkvu.

U jednom intervjuu koji je dao sam pročitao: „ Ponekad ustajem i pre pola četiri ujutro. Vidimo da su ljudi srećni i onda smo i mi zadovoljni. I naravno, Isus nije živeo samo za hrišćane, nego za sve ljude. I muslimani veruju kako je on bio jedan od najsvetijih proroka“.

Stojim u unutrašnjosti crkve kada ceremonija poče. pored samih vrata stoje po jedan predstavnik Jerusalimske patrijaršije, franjevaca i Jermenske apostolske crkve. Oni zatvaraju vrata a gospodin Vajihu se nalazi spolja, penje se na merdevine, zaključava vrata i vraća kroz malo prozorče na vratima merdevine u unutrašnjost.

Ima više objašnjenja zašto muslimani čuvaju ključeve od najsvetijeg hrišćanskog mesta ali dva koja dominiraju su da su time muslimani hteli da pokažu nadmoć islama nad hrišćanstvom jer nadziru jedina vrata najvažnije crkve hrišćanstva a onaj drugi, meni bliži, je zato što je Crkva svetog groba jedina crkva u kojoj žive predstavnici šest hrišćanskih crkava – grčka pravoslavna crkva jerusalimske patrijaršije, jermenska istočna pravoslavna crkva, koptska, etiopska, sirijska i katolička, pa među njima često dolazi do trvenja i gotovo ih je nemoguće usaglasiti. Zato je postojala ozbiljna pretnja da davanjem ključeva jednoj od tih crkava bi došlo do problema jer oni onda možda ne bi puštali ostale pa je pronađeno idealno rešenje. Kakva čast i odgovornost za porodicu Nuseibeh, čuvare najveće svetinje druge vere.

 Kakva čast i za mene koji sam dobio blagoslov da ostanem u crkvi. Kada prođe ceremonija krenuh da obilazim crkvu. Odmah sa desne strane od ulaznih vrata su stepenice koje vode na Golgotu.

Faktički mesto na kome je hram Vaskrsenja Hristovog, je na brdu Golgota (Kalvarija), na kome je razapet, pogreben, a zatim i vaskrsao Isus Hristos.
Konstantin Veliki svojim Milanskim ediktom 313. godine zaustavio je progon hrišćanstva. Godine 324. Konstantin pobeđuje Likinija, kada je u snu imao proviđenje, tj u snu mu se javio Gospod i rekao da na štitove nacrta krst koji će ga voditi do pobede, što se i desilo i on postaje samodržac Rimskog carstva. Dvadesetog maja 324. godine počinje sa radom Prvi vaseljenski sabor u Nikeji. Na ovom saboru učestvovao je i jerusalimski episkop Makarije, koji je nekoliko puta razgovarao sa Konstantinom o svetim mestima na Golgoti, gde je stradao Isus Hristos, koje je bilo mesto hrišćanskih hodočašća.. U to vreme je sveta Jelena majka cara Konstantina pohodila je oblast Golgotu, sa zadatkom da nađe Časni krst. Tada je na Golgoti car Hadrijan postavio paganske statue sa namerom da spreči hodočašća hrišćana. Međutim sveta Jelena je u jednoj pećini našla Časni krst koji je kasnije položen na jednu upokojenu ženu, koja je vaskrsla, i time je pokazana sila Časnog krsta. Posle ovog divnog čuda, mesto Raspeća i pogrebenja Isusa Hrista postalo je dostupno svima. Prema svedočenju Jevsevija Kesarijskog, navodi se pismo koje je Konstantin Veliki uputio Episkopu jerusalimskom Makariju, kome je dao nacrt crkve Vaskrsenja na Golgoti i veliku slobodu Makariju prilikom izgradnje. Po Teodoritu Kirskom, sveta Jelena je predala Konstantinovo pismo episkopu Makariju. Sokrat u svojoj Crkvenoj istoriji svedoči da je crkva podignuta po planu arhitekte Zinovija. Elementi ovog projekta sačuvani su i u kasnijim rekonstrukcijama.

Radovi na crkvi Vaskrsenja su završeni 325. godine, a osvećenje je bilo 13. septembra 336. godine u vreme Sabora u Tiru. Prva crkva Vaskrsenja poznata je kao Konstantinova bazilika, a delimičan opis o njenom nastanku zapisan je u delu „Život svetog Konstantina od Jevsevija Kesarijskog“.

Godine 614. persijski kralj Hozroj II osvojio je Jerusalim. Tom prilikom Jerusalim je doživeo strašna razaranja. Brojni hrišćani stradali su od Persijanaca i njihovih saradnika Judeja. Tada je razrušeno više od trista manastira u Jerusalimu i okolini. Istu sudbinu doživele su i crkve u gradu - crkva Presvete Bogorodice na svetom Sionu, izgrađena u vreme cara Justinijana u spomen Uspenja Presvete Bogorodice na Maslinskoj gori.

Crkva Vaskrsenja Hristovog je takođe bila meta mržnje zoroastrijanaca, pa je bila spaljena. Persijanci su iz crkve pokrali sve najvrednije darove starije od trista godina, koje su crkvi Vaskrsenja darovali Konstantin Veliki i carica Jelena, a i carica Evdokija. Najvrednija ukradena dragocenost bio je Časni Krst, koji se nalazio na zlatnom postolju na Golgoti i bio je zapečaćen patrijarškim pečatom. Ovaj događaj je uzdrmao hrišćanski svet. Časni Krst je sa svim drugim dragocenostima, odnesen u glavni grad Persijskog carstva, a jerusalimski patrijarh Zaharija odveden je u ropstvo.

U ovo vreme, Modest iguman manastira svetog Teodosija, uz pomoć aleksandrijskog patrijarha Jovana Milostivog, činio je sve da pomogne i uteši palestinske hrišćane. Sam je mnoge zarobljenike otkupio iz ropstva i brinuo se da prehrani mnoštvo sirotinje, a monaštvo da vrati u manastire. Ponovnu izgradnju crkve Vaskrsenja, Modest je počeo sa monahom Antiohom, sakupljajući pomoć na čitavom Istoku. U tom velikom podvigu pomagao im je sveti Jovan Milostivi, šaljući ne samo novac, već i mnoge radnike i potrebne materijale za izgradnju crkve Vaskrsenja.

Radovi na crkvi Vaskrsenja završeni su 626. godine. Međutim, zbog velikog siromaštva koje je vladalo u čitavoj oblasti, crkva nije obnovljena u istom sjaju kao prvi put. Predanje kaže da je prvi čovek koji se krstio u obnovljenoj crkvi Vaskrsenja bio jedan persijski vojnik, kasniji velikomučenik Anastasije Persijanac. Kada je vizantijski car Iraklije pobedio Persijance, oslobodio je patrijarha jerusalimskog Zahariju, a sam je uzeo Časni Krst i doneo ga u Konstantinopolj, a potom ga 630. godine vratio u Jerusalim. Taj događaj se praznuje kao Vozdviženje Časnoga Krsta i od tada se u svim pravoslavnim crkvama 14. septembra praznuje taj jedinstveni događaj. Nova crkva Vaskrsenja bila je izgrađena u vizantijskom stilu.

Dalja sudbina Crkve je zavisila od odnosa između jerusalimskih hrišćana i muslimanske vlasti tj od odnosa između Kalifata i vizantijskih careva. Tako da sledi veoma turbulentni period sve do  1099 godine kada dolaze hrišćani pred zidove Jerusalima. Pregovarajući sa muslimanima zaključen je sporazum o zaštiti hrišćanskih svetinja, a 16. jula iste godine Jerusalim pada u ruke Franaka i njihovog vođe Gotfrida. Njihova vlast će trajati osamdeset osam godina. Za ovo vreme Latini su pazili na crkvu i uz pomoć vizantijskih careva održavali je i čuvali od promena njenu građevinu. Godine 1187. Saladin progoni krstaše i postaje vladar Jerusalima. Saladin je u cilju obezbeđenja crkve zazidao sva vrata osim glavnih i postavio prozore na kupoli crkve. Uz to, Saladin je naredio da se uzme krst sa crkve Vaskrsenja, koji je krasio kupolu i dozvolio da on bude nošen ulicama grada. Štete na crkvi bi bile i veće da nije bilo pravovremene intervencije vizantijske diplomatije. Car Isakije Angel o svemu je obavestio i samog sultana, posle čega Saladin izdaje dekret, po kome sve crkve u svetim mestima ponovo postaju vlasništvo Romeja. Ovaj dekret će kasnije biti postavljen na samom ulazu u crkvu. Od tada pa sve do 1229. godine, pravoslavni hrišćani su imali vlast nad crkvom Vaskrsenja. Te 1229. godine, nemački car Fridrih II Barbarosa osvaja Palestinu i postaje vladar u Jerusalimu. Ponovo dolazi do povratka latinskog klira, a pravoslavnima će sve do 1244. godine biti ukinuta sva prava i oni će za to vreme trpeti velike strahote. Egipatski sultan Saleh Egijup, 1244. godine osvaja Svetu zemlju i vraća pravoslavnima vlast nad svetim mestima, predajući ključ crkve Vaskrsenja grčkom patrijarhu. Godine 1390. crkva Vaskrsenja biva potpuno obnovljena i renovirana uz pomoć grčkog cara Jovana Kantakuzina.

Posle pada Konstantinopolja nastaje teži period sve do 1517. kada dolazi otomanski sultan u Jerusalim i svojim hatišerifom garantuje prava i vraća vlast nad crkvama i svetim mestima jerusalimskom patrijarhu Doroteju. Međutim, nastaju trzavice oko toga ko će posedovati ključ crkve. Sultana Selima nasleđuje njegov sin Sulejman, koji će ključ crkve Vaskrsenja predati na čuvanje muslimanima i ta tradicija je sačuvana do danas.

Crkva Vaskrsenja je ponovo obnovljena 1720. godine, u vreme patrijarha Hrisanta, s tim što su predstavnici svake konfesije obnavljali deo crkve koji je pripadao njima, dok je Sveti Grob ostao kao što je i bio. Godine 1808. godine, nepažnjom jednog jermenskog mornara izbija požar na ikonostasu jermenske kapele. Požar se veoma brzo proširio, a u njegovom gašenju učestvovali su franciskanci i monasi bratstva Svetoga Groba. Međutim, plamen se toliko proširio da je uskoro stigao i do kupole. Od vatrene stihije u crkvi je sačuvan samo Grob Gospodnji. Patrijarh jerusalimski Polikarp zajedno sa vaseljenskim patrijarhom Kalinikom i drugima počinje obnovu crkve, uprkos teškoćama koji su činili nepravoslavni i nehrišćani, ponovno osvećenje je bilo 13. septembra 1810. A 1842 ponovo je crkvu obnovili Grci, uz delimičnu pomoć Francuza.

Posle Krimskog rata, Rusija, Francuska i Turska odlučuju da zajedno obnove crkvu, zadržavajući status quo po pitanju vlasništva crkve. Ovi radovi su počeli 1867. godine i trajali su ukupno dve godine. Time su zaključeni najznačajniji dosadašnji radovi na Hramu Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu.

Penjem se na Golgotu da celivam mesto na kome je Isus raspet. Crkva je prazna pa mogu više vremena provesti u traženju onoga zašta sam i krenuo na ovo hodočašće, da se otklonim od ovoga sveta i predam traženju vere u sebi, više jačanju ne ali i tako neophodnog mira koji nam život u ovom ludilo uzima svakoga dana.

Silazeći stepenicama sa golgote nailazi se na nalazi kamen-ploču Miropomazanja, na kojoj je bilo spušteno telo Hristovo nakon raspeća. Ona je mirotočiva i toliko jako izlazi miro iz nje da je to neverovatno. Ploča je sve vreme toliko vlažna od mirotočenja da moše neki odevni predmet da se natopi mirom. Od ploče se ide ka kapeli Groba Gospodnjeg, koja se nalazi u centru Rotonde zvane “Anastasis” – grč. „Vaskrsenje“, tu je i Kapela pronalaska Svetog Krsta, kao i Kapela Svete Jelene. 

U sredini Rotonde, najveće prostorije Crkve se nalazi mala kamena kapela, koja čini ostatak pećine u kojoj je bilo položeno telo Hristovo i zove se Edikule ili Kuvuklija i to je najsvetije hrišćansko mesto. U Kuvukliji je Hrist Vaskrsao. Kuvuklija-Edikule ili grob Gospodnji je prazan, jer je Hristos vaskrsao. Kada sam prvi put obišao Crkvu Hristovog groba, imao sam, kao i svi turisti samo desetine sekundi da se pomolim u njoj, tako je i za sve turiste i onda kada izađeš sa tog ili bilo kog svetog mesta uvek se prisetiš da si nešto „zaboravio“ da pomeneš. Toliko su jake emocije i toliko cepa adrenalin na tim mestima da si jednostavno zaokupljen tom energijom, to mesto te tako preuzme da vse što si zamislio zaboraviš. Ali večeras je drugačije, večeras imam svo vreme ovoga sveta da se posvetim ovom svetom mestu. Sedam na klupicu koja je prekoputa ulaza u Edikule, tj na ulazu u Katolikon glavnu crkvu u okviru hrama, vadim telefon i polako u molitvi pomenem imena svih prijatelja. Tako da ovaj put nikoga ne zaboravih, ovaj put se to desi zato što je trebalo tako da se desi.
Minuti i sati prolaze a ja na klupici, posvećen svemu onome što sam se potajno nadao da će mi se jednog dana desiti. 

Oko mene grupa monaha koja čisti crkvu pa im se ponudi da im pomognem. Upitaše me odakle sam pa kad rekoh da sam srbin odgovoriše mi da su oni jermeni i da je danas njihov dan za čišćenje Hrama i da niko osim njih ne može učestvovati u tome. U Hramu Postoje i posebna pravila ponašanja, koja svi poštuju i poznati su po nazivu Status quo, kojim je jasno definisano kojih dana ko čisti crkvu, kako se vrše Bogosluženja, gde itd, tj zbog velikih trvenja između crkava morala su da se usaglase pravila ponašanja koje sve zajednice poštuju. Ipak se ponekad dešavaju nesporazumi i konfliktne situacije između različitih konfesija, kad jedna od strana prekrši neko od pravila ponašanja, pa dođe i do nemilih scena.

Ostao je još jedan sat do otvaranja Hrama pa krenuh u njegov obilazak. Sam kao duh što bi rekli tumaram Hramom i obilazim njegove svetinje. Siđoh i u podrum gde je jermenska crkva. Oni su monofiziti i veruju samo u Isusa Hrista, pa su njihove freska i slike totalno drugačije od naših. Obiđoh i oltare svih crkava, takoreći lepo se stopih sa Hramo koji me je tako obuzeo da su svi ovi sati provedeni na njemu jednaki nekom letu kroz nebeske oblake.

Dođe vreme da se vrata otključaju jer treba da krene ponoćna liturgija. Dođoh do vrata da pogledam i taj obred. Ponovo pored samih vrata stoje po jedan predstavnik Jerusalimske patrijaršije, franjevaca i Jermenske apostolske crkve i svako od njih, jedan za drugim, uklanjaju oprugu i time otvaraju rešetku kroz koju potom dodaju merdevine Vajihu spolja. Oni merdevine naslanjaju na vrata, potom pripadnik porodice Džudeh daje ključ pripadniku porodice Nusejbeh koji se penje uz merdevine i otključava vrata. A onda stampedo hodočasnika, večeras dominiraju Rumuni jer su sa jeftinim letovima postali jedna od najmnogoljudnijih nacija koja posećuje Jerusalim. Eto su i Župac i Veljko tako da se popesmo na Golgotu da prisustvujemo ponoćnoj liturgiji. Još jedan nestvaran događaj koji daje onu trešnju na najlepšoj torti na svetu. Bolovi su sve jači, pa se izborih da sednem dok je liturgija koju drži moj „drugar“, tj starešina crkve koji mi je podario jedan od najlepših poklona u životu.

Nakon liturgije, negde oko pola tri, se vratismo u apartman na spavanje jer se mora rano ustajati, jer u 10 počinje jutarnja liturgija koju drži Jerusalimski patrijarh Teofil Drugi. Ležem u krevet, a misli negde ko zna gde, kroz glavu prolaze slike ove večeri, u glavi vrtlog emocija a u duši neverovatan mir.

Galerija slika