Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je bila Kuba.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Santa Clara je zaokružila fantastičnu četvorku putovanja: magična Havana, raspevano šareni Trinidad, Santiago i Santa Clara. E sad je vreme da na plažama karipskog Varadera, u hladu palminog lišća pokušaju da se srede utisci koji su kao uragan protutnjali mojim istraživačko- emotivnim sadržajem bića. Pakovanje u bus i laganih 4 sata do Varadera, noćne vožnje. Na stanici nas čekaju naši domaćini tako da pravac na spavanje. E sad iaoko su došli kolima mi moramo taksijem jer je zabranjeno da se turisti voze privatnim automobilima. Porodična kuća i naravno naša soba na kraju nje, tj moramo da prođemo kroz sve sobe da bi stigli do naše. Porodica intelektualaca, ona zubar sa platom od 65 dolara a domaćin batalio posao u bolnici i posvetio se izdavanju. 30 dolara je noć a oni po sobi plaćaju porez 60 dolara za mesec dana. Smestismo se al odlučismo da napravimo jedan krug po mestu. Bas čudno, gradić se "razvio" oko glavne ulice koja prolazi kroz kopneni deo širini 200 metara. Bukvalno sa ulice i desno i levo vidiš more. Mali krug i spavanje.
Budi poruka od Suze da nas čekaju u hotelu na doručku. Ogladnelo se i izlećemo na put gde hvatamo "leptiriča" otvoreni bus koji radi po principu "iskoči - uskoči", tj kupiš jednodnevnu kartu za 5$ i ceo dan možeš da se vozikaš sa njim. Suza nas čeka ispred Ocean Varadero El Patriarca hotela sa vrhunskim poklonom. Dve narukvice za all inclusive. E sad počinje buđenje malog Duce hedoniste. Što bi rekli ko loptica i fliperu, od šanka do šanka...od koktela do koktela...od ležaljke do ležaljke...od bazena do mora...od mora do bazena..pa i ko me ne zna ukapirao bi da trčim polumaratone! Smrče se, na večeru i pravac u smeštaj. Leže se ranije jer sada je napokon vreme za odmor i malo akumuliranja energije za povratak. Sledeći dan preslikan samo što je sada na redu izležavanje i teško opuštanje. Naravno da se okrenu jedno 2 ture svih mogućih koktela i sitnih specijaliteta, koje se preseku sa ručkom. E tu ima, što bi rekli "od tice mleko"! Mada polako postajem prijatelj sa roštiljdžijom koji sprema ribu. Kontakt uspostavljen i sa jednim ulivanjem samopouzdanja u njega sprema mi uvek neku tibu po njegovoj preporuci. Roštilj da poližeš. E sad pošto uhvatili zamah krećemo do grada u klub The Beatles gde je svako veče uživo rock and roll. Vrhunska svirka i atmosfera u publici, ali stvarno vrhunska. E sad tu se pogubismo tako da Miša i Đraganče na jednu a ja na drugu stranu. Oni dalje a ja u sobu. Ustajem ujutru i vidim Dragana nema što znači da su izginuli negde. A ja u džepu samo 1cuc što znači da moram peške fo hotela jer mi telefon ne radi zbog ko zna čega. Ispešačim uz obalu dobrih 10km, al upeklo Sunce i posustanem malo. Hotel je na nekih 18km pa sedoh na klupu neke stanice da iskuliram. Kad staje Loko koji vozi radnike. Ja tuc muc sa vozačem i objasnim mu gde ću te me on ubaci pozadi. E sad tu nastaje haos. Unutra sve radnici na klupama jer je to najjeftiniji prevoz a sedam ja koji imam all inclusive narukvicu hotela sa 5*. Počinje smeh i svi upiru prstom u mene i u narukvicu a ja im pokazujem kao teška noć ne pitajte ništa. Slatko sam ih nasmejao. Opet ceo dan kuliranja. Uveče u hotelu na više mesta ima živa svirka tako da može da sr bira koja god muzika. Odlično je organizovan zabavni program. Plaža u Varaderu je san snova. Predugačka karipska. Baš baš ona zbog kojih se ide na ovakva daleka putovanja. Živa, puna ljudi i što je bitno da deo plaže koji je u gradiću je čak možda i lepša od one pored resorta.
Za zadnji dan ostavljena najveća atrakcija. Odlazak brzim čamcem do delfinarijuma, koji se nalazi u Atlantskom okeanu ne jedno 45 min vožnje od Marine u Varaderu.
Autobus kupi Mišu, Milicu, Luku i mene ispred hotela i pravac Marina. Dan i pored loše prognoze je sunčan. Ukrcavamo se u gliser i krećemo ka pučini. Gliser brz ko metak, kao oni što su špartali Jadranom za vreme šverccigara turizma. Stižemo i penjemo se na obode delfinarijuma. Stavljamo prsluke i uz instrukcije dresera ulazimo u bazen. Mica i ja smo u grupi sa bratom i sestrom rusima. Prvi kontakt sa delfinom je čudesan, nestvaran.. bukvalno kao što sam zamišljao. Premoćna i preumiljata životinja. Okrene se na leđa i uvidiš i sam da uživa dok ga miluješ. Naravno da je ipak svaki njihov pokret uslovljen naredbom dresera. Ono što me je u momentu fasciniralo je njegova brzina. Samo praćakne pored nas, zaroni i bukvalno u sekundi izleti na 20tak metara od nas. Milica u početku najslobodnija, doduše nju čovek može u Amazon da baci ona bi se sa piranama sprijateljila da je dovezu do Kube. Moj drugar ali da priznam i moja mezimica. Radimo razne akrobacije sa njima u vodi a možda najfascinantnija je kad legne na leđa, uhvatim ga za peraja i on me provoza tako lagano kao da sam perce, kao da su uspele sve one dijete decenijama držane. E sada za kraj, što bi rekli "spektakl", doplivaš ispred platforme i onda ti priđu dva delfina i "poljube" u isto vreme. Znači totalno ludilo. Neverovatan, neverovatan osećaj. U telu totalni haos. Vrhhhhhh. Nazad u čamac i povratak nazad. Stojim i gledam marinu kojoj prilazimo. To je to. Nazad u hotel i paljba za Havanu. Tu ugrabim još malo vremena da obiđem spomenik Isusu, sličan ali mnogo manji od onog u Riu, tvrđavu u kojoj je Če Gevara bio komandant nakon revolucije, gde su izloženi njegovi lični predmeti...i pravac aerodrom. Malo da se prepakuju Cohibice u torbe i u avion.
Kuba, najčudnija zemlja koju sam obišao, zemlja totalnih paradoksa, generalno siromašna a sretna. Za 20 provedenih dana nisam video nikoga da povisi ton a kamoli da se svađa. Ljude koji žive na ivici egzistencije a žele dobro jednu drugima. Ostaće mi urezana scena iz Havane kada sam kupio šećerno zapečen krug od mlevenog kokosa, nalik našim šećernim jabukama, i pošto je bilo baš slatko pojeo sam pola a pola dao jednom klincu na ulici. On uze i otrča do drugara sa kojima se igra i podeli sa njima. Neverocatna scena koju teško da možemo bilo gde da vidimo. Mnogo srećne dece na ulici koji uživaju u najobičnijim igrama. Gde nisu farmaceutske kuće ušle pa se ljudi još leče penicilinom. Ne znam...ne znam ni sam šta je bolje, taj život "bez ičega" ali izuzetno društven ili ovaj naš "bogat" u kome svega napretek imamo osim osećanja, gde o ljubavi možemo samo da čitamo i slušamo u pesmama. Gde nas činjenje dobrog dela izvrgava ruglu.
I Kuba će, nažalist najverovatnije, posle odlaska Raula u aprilu, krenuti našim "zvezdanim" putem, putem "najrazvijenih" svetskih civilizacija, gde smo našu "razvijenost" sveli na ogromne prazne kuće, prepune ormane skupih stvari koje nikada nošene nisu, na debljinu koju alavost stvara... Ali dok ne dođe do toga, ostaj mi takva nasmejana, prelepa i puna života.
