Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Kuba. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove daleke destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Odlazak iz Havane zakazan za 7 se pomera na 8 jer htedoše da nam uvale oldtajmera i još stvari stoje na krovu, a putovanje je oko 350km, tj oko 5 sati. Skoči Suza i eto ti ga moderan taksi. Isprača nas sunce koga nije bilo isuviše ovih dana jer je na Floridi strašno nevreme, bukvalno iguane padaju sa drveća a ajkule zaleđene spašavaju iz okeana. Putovanje od 5 sati do Trinidada vodi kroz predele koji definitivno oslikavaju karibsku zemlju. Vegetacija slična brazilskoj prebujna. Vreme se smenjuje na svakih pola sata. Vozač surovi profesionalac, sređen, uglađen, znači da je u Meksiku bio bi zvezda neke serije. Stižemo u Trinidad i prvo ostavljamo Vesiče u Brisas del Mare, hotel na poluostrvu Ancon, 14km udaljenom od grada sa najlepšom plažom u ovom delu Kube koja je dugačka 20km. Nas vozač baci na naš smeštaj i naravno sve moramo da objasnimo na španskom jer ovde retko ko priča engleski. Gazda Grisel preljubazan ubacuje nas u prelepu sobu sa kupatilom i velikom terasom. Sunce ubija i stiže poziv za plažu ali danas preskačemo odmaramo. Međutim odmarao bih ja da nema tog pustolova koji rasterava i veće umore od ovog. Krećem u upoznavanje grada koji je osnovan 23 decembra 1514 god od strane Diego Velazguez de Cuellar pod imenom Villa da la Santisima Trinidad. Inače istorijski deo grada koji je ostao u fazonu kada se na celim karibima secer iz trske izvozio i kada je ovo bio jedan od razvijenih područja. Ulice kaldrmisane ali ne onako kako mi zamišljamo kaldrmu nego nabacano kamenje koje je verovatno u 17 veku bilo ravno i prijatno za hodanje.
Svi putevi vode ka Plazi Mayor koja je definitivno otvoreni muzej spanske kolonijalne arhitekture. Na samom ulazu startuju me konobari nude mojito za 1.5 cuca, kakvo osveženje za havanskih od 4 do 6. Što se mora nije teško, muzmem jedan i parče pice koja je dalekooo od naše i pravac da sednem na stepenice pored katedrale koje su inače zaštitni znak Trinidada. Na stepenicama gomila ljudi i muzika, koja nestaje što je ogromna razlika za viđeno. Naruči još jedan mojito i pustih misli, da vidim gde će, da vidim kuda ih ovaj ambijent vodi. A one ni sada neće same već sačekaše Quantanameru i na njenim notama i na graji oko mene me odvedoše u kolonijalni Trinidad, u "zlatno" vreme kada su ovu graju pravile gomile ljudi koji su došli da trgovinom šećerom lronađu svoj put ka bogatstvu, ka sticanju poštovanja količinom novca, na uštrb svega, na uštrb patnji robova koji su umirali radeći bez predaha za malo vode i poneki zalogaj hrane. Gde je ljudski život druge rase bezvredan, gde se razmišlja o njegovom gubitku samo preko novca koji mora biti potrošen za kupovinu drugog. Gde je i najmanja posekotina vlastodržaca bol koji ne može da se meri sa ranama stotine udaranja biča. Isto kao u današnje vreme kada se na hiljade žrtvi terorističkih napada na bliskom istoku gleda preko statistike a na evropske kao najveću bol. Užasan put istorijske nepravde je, nažalost, jedino sigurno da će trajati dok je sveta i veka. Zvuk metalnih obruča na drvenik kočijama koje kruže centrom još više stvara dojam prisutnosti prošlih vremena. U stvarnost vraća konobar koji donosi mojito i pokazuje mi da je tompus pri kraju i tek onda ukapira koliko je trajalo ovo "putovanje".
A da na trgu i stepenicama već mnogo ljudi koji pokušavaju da nađu svoj trenutak sreće na Kubi kačeći se na internet. E sad na Kubi nema neta kakvog ga mi poznajemo. Ovde samo u hotelima ima intermeta za turiste a za nas ostale, moraš da kupiš karticu koja košta 1 cuc al su redovi ogromni pa je kupuješ od meštana za 2 cuca i onda na određenim mestima u gradu, u Trinidadu ih ima 2, nakačiš se tako što ukucaš broj i šifru sa kartice. Međutim na tim mestima je tolika gužva da ti treba nekada i više sati da se nakačiš. Tako da mi koristimo internet u hotelima gde su Vesići i to dovijajući se preko štapa i kanapa, jer njima daju šifri koliko ih ima. Nazad u sobu da pokupim Dragana i ponovo na trg. Sada je već noć i gužva je ogromna. Ono što se da primetiti je da su ovde norme ponašanja mnogo kulturnije nego u Havani. Mnogo prirodnije tako da prođe jedna Ali bukvalno da naša snajka Lima može da se pakuje. Popismo po neko pićence i izuživasmo se u muzici. Nazad na gajbu i taman što sam legao već nas Grisel budi za doručak. Znači 7 sati spavanja a da nisam mrdnuo. Kajgana i pravac kod Vesića na plažu. Dok idemo ka taksiju gužva ispred pekare a oni znači totalno nejasni. Ispeku malo hleba i nekih kolača i to prodaju i onda sledeća dva sata nema ništa u rafovima. I opet tako ponove. Kupiti nešto je prava lutrija. Inače u prodavnicama u rafovima kao kod nas za vreme sankcija. Jedan proizvod 5 metra, pa drugi i eventualno treći. Na ćošku prodaju brašno i opet red, kroz prozor proture kesu, onaj im sipa kilo, dva i to je to. Kasapnica na sred uluce, meso isečeno i stoji na stolu napolju. Baš razočaravajuće ali tek u ovakvim malim mestima stičemo pravu sliku Kube. Hvatamo Ševroleta i pravac na Ancon.
Sunce te oće te neće al ulećem u vodu, Karibsko more evo me, e sad i ti možeš da se hvališ da sam se u tebi okupao. Ležaljke dođu kao krevet za masažu nakon ovog osmodnevnog ritma. Nakupovao domaće tompuse 4 za 1 cuc pa ih cepam. Kokteli i neko pivce, sponzor all inclusive hotel. I opet ista greška poneo pitz buin i ne namaza se i izgore ko licna. Vreme krenu da se pogoršava mada je već kraj dana i zapalismo kod nas na gajbu. Malo kuliranja i pravac stepenice. Popismo po koktel i taman da krenemo do "Ayyala" diskoteke u pećini koja je jedinstvena atrakcija ovde kad poče takav pljusak kao monsun koji me strefio u Kambodži. Pa to potoci vode kuljaju ulicama, naravno ovde kišna kanalizacija funkcioniše na nizbrdo. Onaj najniži u gradu mora da se već iselio il je otvorio vrata da projuri kroz kuću. Ne pušta jedno sat vremena. Mi ispod neke nastrešnice al i vetar duva pa nanosi a pade temperatura za čas. Nekako malo oslabi i mi krenusmo, prođosmo pored 2 restorana gde zakiva muzika al džaba kad smo skroz mokri. Celu noć je padala kiša sve do oko 9 ujutru. Zahladnelo lepo. I onda zagreja Sunce i poče da prži. Ubija na mestu. Vesići zovu na plažu ali džaba, "zovu" i stepenice. Na njima vrh orkestar, sunce peče kao da kiše nije godinama bilo, mojito, cohibica i vremeplomobil...Sat, dva....četiri...sedenje sečeno hiruški preciznim ustajanjima na igru pri prepoznavanju meni dragih pesama. Vrhhh. Zbog toga se dolazi ovde. Na vrhu platoa je salsa klub pa su malo izašli da igrom privuku turiste na ubrzani kurs, igraju kao da im je najbitnije takmičenje od koga zavisi opstanak kluba i egzistencije. Mada za mene koji sam tanak u tome je fascinantno a najverovatnije bi i oni pomislili za mene da povedem kolce niz stepenice. Vreme za ručak, taverna La Botija ili tako nešto, red ispred al bila neka grupa pa uletesmo brzo. Klopa vrhunska, jagnjetina na kubanski način, mada realno malo im izgleda žao da ubiju mlado jagnjence...eh da je Pera kasapin ovde bio bi red do Cienfuegasa.
Malo u nabavku cigara, samo Esplendidos u ponudi a u suštini te su i klasa iznad svih. Nazad u apartman, pakovanje i taksijem prebacujemo torbe do Vesića jer oni ujutru pale za Varadero a mi 13 sati busem za Santiago de Cuba da odamo počast Fidelu, Paisu, Martiju, Marijani Grahales - majci Kube...Stižemo u hotel i pravac more, jedno dobrih sat dok Sunce totalno ne krenu prema novim predelima darujući i njima života. Ponovo na stepenice i do još jednog lokala i pravac "Ayyala" diskoteka u pećini koja je za vreme Revolucije služila kao bolnica. Cepamo peške, užasno propalom kaldrmom, uzbrdo kroz naselje kao favela. Svuda nude koktele usput za 1.5 cuc ali večeras bez alkohola. Iako se otvara u 23h mi stigosmo na vreme al već 50tak ljudi čeka ispred. Poslovično uređeni kubanci otvoriše u 23:20. Uđosmo unutra i fenomenalno neobično. Silaziš jedno 20 metara u dubinu i pojavljuju se prostorije, prvo 2 manje i onda ogromna u kojo staje oko 300 ljudi u sred pećine. Fascinantno. Video bimovi, led tv-i, moderna rasveta...znači kad bi te ubacili ovde ne bi verovao da si na Kubi. Svi igraju...mada doduše mlađa klijentela ali baš veseli tako da početni plan ostajanja sat vremena nestade kao da ga bilo nije..Muzika moderna ali sa španskog govornog područja gde dominira portorikanska. I tako sat za satom ... u krevet upadam naglavačke...
