Može li premijer biti predsednički kandidat?

Dinamičan politički život zahuktava se iz dana u dan. Otvaraju se nova pitanja, koja traže odgovore, a za ovu priliku izdvojio bih jedno, koje se ističe u redovima političke i stručne javnosti. Ima li pravo predsednik Vlade da bude kandidat za šefa države? Principijelan odgovor insistira na objektivnom pristupu, te je neophodno pravilno rastumačiti važeći pravni okvir. Osim toga, zgodno je uspostaviti paralelu sa drugim kandidatima – predsednikom Republike i Zaštitnikom gradjana. A ne treba zaboraviti ni istorijat predsedničkih izbora, pa bih krenuo retroaktivnim pogledom, ukazujući na one predsedničke kandidate, koji su već obavljali odredjene državne funkcije.

Pre 25 godina, tačnije 1992. u predsedničku trku ušao je i tadašnji predsednik Vlade SRJ, Milan Panić. 2002. Miroljub Labus, potpredsednik Vlade SRJ, bio je na listi predsedničkih kandidata, pored Vojislava Koštunice, predsednika SRJ. Milan Milutinović šefovao je jugoslovenskom diplomatijom u vreme dok je bio kandidat za šefa države. 2008. Boris Tadić je sa funkcijom predsednika Republike ušao u borbu za novi mandat.

Ovaj kratak faktografski memoar nas podseća da srpska izborna scena nije imuna na situacije kandidovanja za državnog poglavara i lica, koja već obavljaju značajnu funkciju državne vlasti.

Uporedimo sada, za aktuelni trenutak, tri interesantne javne funkcije u odnosu prema predsedničkoj kandidaturi: predsednika, premijera i Zaštitnika gradjana. Predsednik i premijer su na pozicijama izvršne vlasti, te pripadaju domenu klasične političke vlasti. Zaštitnik gradjana je nezavisna institucija, a po konceptu nadležnosti, nosilac je politički neutralne vlasti. Izvršna je vlast strasti, a Zaštitnik gradjana treba da egzekutivu umiruje i smiruje; da je vraća u propisani kolosek čim počne da vredja gradjane i njihova prava. Za Zaštitnika gradjana može biti izabrano lice sa posebnim svojstvima (diplomirani pravnik, decenija iskustva, posebno u oblasti zaštite prava gradjana i visoki moralni i stručni kvaliteti). Za razliku od toga, uslovi za šefa države i predsednika Vlade su opšteg tipa.

U kontekstu razmatrane predsedničke kandidature, Saša Janković je ostavkom ispravno postupio. Onako kako bi morao postupiti da se kandidovao, na primer, predsednik sudske ili ustavno-sudske vlasti. A šef države i premijer ne nalaze se u istoj situaciji. Oni su političari, što, naravno, ne znači da se pred njih ne postavljaju odredjena ograničenja povodom kandidature. Ova ograničenja podrazumevaju da se obezbedi poštovanje fer-plej pravila izborne utakmice. Očekuje se demokratski oprez, kako se ne bi zloupotrebljavala državna funkcija za sticanje predizbornih poena. Odnosno, kako se ne bi državni resursi koristili za partijsku kampanju na način, kojim se briše tanana i opasna linija izmedju pravne i partijske države, čime se stvara partokratska vlast. A kako se to čini? Tako što odjednom, u jeku predizborne kampanje, naprasno prorade gradjevinske mašine, porastu penzije i dečji dodaci, presecaju se svečane vrpce, pred kamerama drže sveće i celiva patrijarhova ruka, miluju telići po štalama, hapse krupne zverke...). Kultura poštovanja države i gradjana podrazumeva da medijsko izveštavanje tim povodima bude ukusno, pa novinari snose veliku odgovornost.

Ustav garantuje da je pravo svakog lica da bude kandidat za predsednika Srbije, kao što je i pravo svakog birača da bude objektivno, pravovremeno, istinito i potpuno informisan, dok su mediji dužni da obezbede ravnopravnost u obaveštavanju o svim kandidatima. Ustavom su utvrdjeni uslovi za ostvarivanje izbornog prava, koje obuhvata i pasivno biračko pravo za predsednika Republike: punoletstvo, poslovna sposobnost i srpsko državljanstvo. A nespojivost funkcije odnosi se na zabranu za predsednika Republike (ne i za kandidata za predsednika Republike).

Podnošenje ostavke na premijersku i predsedničku funkciju usled kandidovanja za šefa države, bilo bi suprotno političkoj logici funkcionisanja državne vlasti. Takvi potezi doveli bi do destabilizacije u odnosima izmedju centralnih institucija, jer bi se otvorio prostor za tzv. vd stanjem na nivou dve visokorangirane pozicije u strukturi državnog mehanizma, što podrazumeva i sniženi stepen u obavljanju propisanih nadležnosti. A ne bi bilo iznenadjenje ni da se stvori institucionalna kriza. Naravno, ukoliko bi se desilo da aktuelni premijer ne bude izabran za šefa države, to bi neminovno osporilo legitimitet njegove politike, čime bi se izazvali vanredni parlamentarni izbori. Ovakav scenario bio bi neočekivano iznenadjenje, ali je njegovo iznošenje argument u prilog tezi da je Vučićeva kandidatura istovremeno test Vladine politike i posebna forma plebiscitarnog izjašnjavanja gradjana.

Konačno, privodeći kraju ovu kratku analizu, ponovio bih da se, u pravnom pogledu, ne mogu smatrati spornima predsedničke kandidature aktuelnog šefa države i aktuelnog premijera. Isti stav primenjiv je i primenom političkog pogleda na isto pitanje. Očekivani problemi mogu se pojaviti usled konkretnog ponašanja kandidata u toku kampanje, što bi, na žalost, u slučaju Srbije bilo u skladu sa stečenim lošim navikama.

Autor: Srdjan Djordjević