Stojadinovićeva analiza: Postizborna depresija

Za razliku od prvog čoveka grada, ostale članice vladajuće koalicije tihuju. 

Ovim naslovom se najbolje može opisati trenutno stanje stvari na političkom nebu Kragujevca. Prošlo je više od mesec dana kako je za gradonačelnika Kragujevca izabran Nikola Dašić iz Srpske napredne stranke, a u vladajuću koaliciju ušli svi akteri izbornog ciklusa koji su prešli cenzus sem liste „Svi na ovu stranu“ i „Alternativa“, koji čine ubedljivu manjinu u gradskom parlamentu sa svega petnaest odbornika, nasuprot sedamdeset i dva sa koliko će raspolagati vladajuća većina. 

Gradonačelnik Dašić se u ovih mesec i kusur dana svojski trudi da napravi diskontinuitet sa vlašću Radomira Nikolića. To se pre svega odnosi na redovan dolazak na posao u ranim jutarnjim časovima, za razliku od svog prethodnika, uveo je praksu da jednom nedeljno prima građane, koji su na to zaboravili još od odlaska sa vlasti Veroljuba Stevanovića. Takođe novi gradonačelnik pokušava da ispravi brljotinu oko vođenja matične evidencije Javnog stambenog preduzeća, zbog koje su građani Kragujevca godinama unazad imali uvećane račune za 50 dinara, još ako uspe da odoli najavama Energetike oko povećanja cene grejanja, možemo reći da se prilično uspešno snašao u ulozi. Ovome treba dodati potpuno drugačiji pristup medijima od svog prethodnika, jer je još i u izbornoj kampanji komunicirao sa svim medijima, te je pre neki dan posetio Medijsko sklonište koje su osnovali novinari kojima je nepoštovanjem zakona od strane gradske uprave i bivšeg rukovodstva grada ugroženo delovanje. Tada im je u prijatnom razgovoru (kako sam čuo) obećao ravnopravan tretman i skoro raspisivanje konkursa za sufinansiranje medijskih projekata. Uz sve ove aktivnosti, moram da pohvalim i diplomatske, jer se u poslednjih nekoliko dana susreo sa ambasadorima Austrije i Nemačke, i time pokazao da ipak želi da se karijerno uzdiže i da nije jednokratno rešenje svoje partije. Prvi test će biti koliko će moći da se odupre finansijsko – političkom lobiju oko dodele velikih poslova i tendera u Kragujevcu. 

I sad se verovatno pitate gde vidim depresiju? 

Za razliku od prvog čoveka grada, ostale članice vladajuće koalicije tihuju. Jeste li za ovih trideset i pet dana od kako je formirana vlast videli da je neka partija ili pokret održala konferenciju za novinare? Naravno da nije, jer šta bi na toj konferenciji jedino mogli da kažu? Otprilike, hvala vam građani Kragujevca što ste podržali naše liste i omogućili nam da uđemo u valst, ali nećemo moći da ispunimo skoro ništa iz našeg programa koji ste podržali na izborima, već ćemo morati da sprovodimo politiku vladajuće stranke i da ne talasamo. Zauzvrat smo dobili po jedno mesto u izvršnoj vlasti, doduše glupo, sa kog tek nećemo moći nikome da pomognemo. Nadamo se da ćete sve ovo brzo zaboraviti, pa se vidimo opet za četiri godine. Ne bih se ja za njih preterano sekirao, politika je veština mogućeg, i imaće priliku u narednom periodu da osmisle svoje aktivnosti ukoliko i dalje žele da se bave ovim poslom.
Iskreno mene kao glasača više zanimaju aktivnosti na opozicionom polju koje se kako sam to već rekao deli na parlamentarnu i vanparlamentarnu opoziciju. Ovi prvi su održali konferenciju za novinare, mislim na listu ZZŠ –SPO i obelodanili da i posle izbora nastavljaju da sarađuju pod imenom „Kragujevačka opozicija“ formalno kroz dva odbornička kluba. O političkoj budućnosti Veroljuba Stevanovića sam već pisao i tu se ništa nije promenilo, dok će Milan Urošević imati težak zadatak da se kao pozicioni narodni poslanik pozicionira na opozicionom vrhu u Kragujevcu, što nije nemoguće imajući u vidu njegove godine, energiju i iskustvo na marketinško – informacionom polju, i normalno na prednost poslaničkog mandata, ukoliko ovaj saziv potraje duže od predviđanja.

Opozicija oličena u partijama koje su bojkotovale izbore, na sebi svojstven način se i u Kragujevcu trudi da osigura „pravovernost“, to jest da su oni jedina i prava opozicija, iako i u njihovim redovima ima ljudi koji su u bliskoj prošlosti sarađivali sa SNS-om, te se više bave Verkom i Milanom nego onime što bi opozicija trebala da radi, da  oštricu svog delovanja usmeri na vlast i da ojačava infrastrukturno. Čini mi se da se taj neki imaginarni prostor u kome se opozicija na državnom nivou nalazi, spustio i na lokal. Sedi se, čeka se da neko sa strane obori Vučića i onda će svakako po dubini njegovi početi da padaju, a mi samo treba da budemo tu, uz uslov da se ne posvađamo oko toga ko će šta da bude. Žao mi je, to se neće desiti. Kao što se vlast ne ruši tako što se pišu saopštenja kada se stvari već dogode, da li je to urušavanje potpornog zida gradske Tržnice ili požar u kući Dr Ilije Kolovića. Potrebno je otvarati teme koje tek dolaze na dnevni red, obaveštavati građane o budućim lošim potezima vlasti, pokušavati da te poteze aktivizmom spreči, a uporedo sa ojačavanjem infrastrukture potrebno je izraditi lokalne programe sa kojim bi se građani permanentno upoznavali. Prosto, da kažu, mi bi to tako i tako radili. I svako ko misli da je četiri godine dug period za to, zapravo je kratak, a da ne govorim o zanošenjima da će novi lokalni izbori biti za godinu ili godinu ipo dana. 

Ovo bi bio poslednji tekst iz ciklusa lokalne politike, i od naredne nedelje ćete imati priliku da čitate neke druge stvari, opet vezane za politiku, ali i za spoljno – političko kretanje Srbije i kakve će sve to reperkusije imati na politički sistem, kako na republičkom tako i na lokalnom nivou.

Do čitanja!