PREDRAG ŠĆEKIĆ: Osećam ponos jer učestvujem u priči koju zovemo američki fudbal

U sezoni kada Klub američkog fudbala "Divlji veprovi" obeležava 20 godina postojanja, ekipu kao glavni trener predvodi Predrag Šćekić, koji se timu kao igrač, priključio još nakon osvajanja prve zvanične titule 2004. godine. Uz sebe ima iskusan stručni štab, te će zajedničkim snagama dati maksimum na dve scene - u domaćem prvoligaškom takmičenju i CEFL Kupu. Sa Šćekićem smo razgovarali o izazovima trenerskog posla, ambicijama tima i američkom fudbalu generalno, te o tome kako je graditi sebe kao igrača i ličnost kroz ovaj sport. 

Za početak, predstavi nam stručni štab, koji ove sezone uglavnom čini domaći kadar.

- Za odbranu su zaduženi Danilo Mijušković (defanzivni koordinator i trener defanzivne linije), Boris Živadinović (trener defanzivnih bekova), Mihailo Petrović (S&C trener i trener kornerbekova). Ulogu trenera napada sam prihvatio kao novi izazov, a u tome mi pomažu Aleksandar Ristić (trkači), Đorđe Timotijević (ofanzivna linija). Strahinja Stepović kao prekaljeni internacionalac se trudi da što više znanja prenese hvatačima. Tu su i Ajzeja Grin i Ešton Hrd, koji uz igranje na svojim pozicijama pomažu i kao treneri.  

Kao igrač si postigao veliki uspeh u klubu i reprezentaciji. Koliko godina si igrao američki fudbal, na kojoj poziciji i zašto je baš američki fudbal bio tvoj odabir, šta te je privuklo ovom sportu?

- "Divljim Veprovima" sam se priključio krajem 2004. godine, nakon osvajanja prve zvanične titule u istoriji kluba. To finale je ostavilo jak utisak na mene i rodila se želja da se oprobam u američkom fudbalu. Od malih nogu sam se bavio sportom (fudbal i košarka) i želeo sam da ostanem u sportu. U tom trenutku nisam ni sanjao da ću odigrati 15 sezona i biti trener "Divljih veprova". Igračku karijeru sam počeo na poziciji trkača (running back). Pošto smo u sezoni 2007. bili ograničeni u igračkom kadru, oprobao sam se sa druge strane lopte i pred narednu sezonu treneri su me prekomandovali u odbranu na poziciju lajnbekera. Na toj poziciji sam se potpuno pronašao i ostao do 2019. godine, kada sam završio sa igranjem zbog manjih zdravstvenih problema.

Uloga glavnog trenera došla je nakon dosta trenerskog iskustva. Kako je došlo do toga da se okreneš trenerskom poslu? 

- Trenersko iskustvo sam sticao još od 2010. godine kada sam dobio ulogu defanzivnog koordinatora, nakon što sam nasledio tadašnjeg glavnog trenera i defanzivnog koordinatora Vladimira Lazića. U ulozi trenera i igrača sam bio do trenutka kada sam prestao sa igranjem, osim u sezonama kada smo odlučili da za tu poziciju angažujemo američke trenere. Uvek sam se trudio sam se da od svakog naučim nešto novo i da proširim svoje znanje o američkom fudbalu. Iako je mnogima zvučalo čudno kada sam prihvatio i poziciju trenera napada, na tome sam radio godinama, jer sam smatrao da trener odbrane treba da poznaje i osnovne principe na kojima se bazira igra napada.

Ko je inicirao ideju da budeš glavni trener "Veprova" i kako ti je to "na prvu loptu" zvučalo - da li si se premišljao ili si odmah prihvatio?

- Na ovu ideju je došao predsednik UO Marko Vujanac. Dugogodišnji igrač i trener tima i moj prijatelj Aleksandar Ristić Alf je nekoliko sezona obavljao funkciju glavnog trenera. U tom periodu smo bili najbliži saradnici u vođenju tima. Pošto sam završio sa igranjem, Marko je smatrao da treba da preuzmem ulogu glavnog trenera. Ova ideja se rodila pre pandemije Korona virusa, ali sam tu Covid sezonu završio pre vremena i otišao na prinudnu pauzu. Ovaj sport je uvek bio moja strast i to sam shvatio u toku pauze. Inače, smatram da u ovom sportu ne možeš biti uspešan ako ne osećaš tu strast. Imao sam određene uslove, ali smo se Marko i ja relativno lako dogovorili.

U Americi u ovom sportu postoji jasna podela između igrača i trenera, dok u Srbiji postoji dosta trenera-igrača. Šta misliš o tome?

- Mislim da je to bio prirodan razvoj, jer smo uz igranje i uz svakog trenera učili. Prilično je teško prekinuti sa igranjem i potpuno se posvetiti trenerskom pozivu. Neki igrači iz moje generacije su i dalje aktivni jer osećaju strast prema igri. Svakako, dosta je ozbiljnije i bolje za tim kada je trener fokusiran samo na svoj posao i ne mora da igra i trenira. 

Ko ti je bio uzor kao igraču, a koga najviše ceniš od trenera?

- Mislim da nikada nisam imao neki konkretan uzor. Voleo sam da gledam Patrika Vilisa i Rej Luisa na poziciji lajnbekera. Od mnogih trenera sam se trudio da naučim nešto. Živimo u eri interneta kada je sve dostupno, tako da često imam osećaj da neke trenere i lično poznajem, s obzirom na to koliko sam klinika pogledao.

Koja je tvoja trenerska filozofija, kako motivišeš ekipu i šta očekuješ od svog tima?

- Filozofija je prosta. Svako treba da ima svoju ulogu u timu i da svi zajedno nađemo način da dođemo do pobede. Dobra egzekucija na terenu sama po sebi motiviše ekipu, tako da se trudim da ona bude na visokom nivou. Od ekipe očekujem da budu posvećeni, da daju maksimum u svakom smislu i da nađu način da izvrše svoje zadatke. 

Do sada su Veprovi u domaćem prvenstvu upisali samo pobede. Kakva su tvoja očekivanja za nastavak sezone?

- Krenuli smo dobro, ali ima puno stvari kojima treba posvetiti pažnju i koje treba popraviti u nastavku sezone. Idemo utakmicu po utakmicu i u hodu ispravljamo sve što identifikujemo kao greške. Nadam se napretku na svakom treningu i na svakoj utakmici.

Pored domaćeg prvenstva, igrate i CEFL Kup. Pobedili ste najbolji češki tim. Šta za tebe kao trenera znači ova pobeda, i šta za celu ekipu?

- Pobeda protiv "Gladijatora" znači puno za ovaj tim, pogotovo za samopouzdanje igrača. Česi su fizički dosta jak tim, krupniji su od nas, ali bitno je da smo videli da možemo kao tim da odgovorimo na takvu igru. 

Zašto je generalno važno nastupati i na međunarodnoj sceni?

- Veoma dobro pamtim svoje prve međunarodne utakmice, kako u Veprovima, tako i u reprezentaciji Srbije. To su utakmice sa posebnim emocijama na kojima se stiče veliko iskustvo. Moje mišljenje je bilo da ove godine treba da učestvujemo u međunarodnim takmičenjima najviše zbog iskustva i same utakmice koju treba da dožive mlađi igrači. Ovakve utakmice posebno motivišu i veterane u timu. 

Klub obeležava 20 godina postojanja. Kakav je to osećaj za tebe? Kakva je atmosfera u ekipi tim povodom?

-Američki fudbal u Srbiji, kao i "Divlji veprovi", postoji već dve decenije što je veliki uspeh svih ljudi koji su bili uključeni u proces stvaranja i održavanja ovog sporta na našim prostorima. Lično osećam ponos jer učestvujem u priči koju zovemo američki fudbal. Smatram da svi koji su u nekom periodu učestvovali treba slično da se osećaju. Pred svima nama koji smo još uvek tu je veliki posao kako bi sport opstao u Srbiji. Moramo puno da radimo na tome da animiramo mlade ljude da se bave sportom.

Koja je tvoja poruka mlađim generacijama kada je reč o sportu generalno, a koja onima koji ulaze u svet američkog fudbala? Šta će im u životu generalno doneti igranje baš u "Veprovima"?

- Nažalost, izgleda da je sve manje interesovanje mlađih za sport. Mi stariji moramo da nađemo način kako da ih zainteresujemo, jer je činjenica da mladi imaju drugačija interesovanja nego što je moja generacija imala pre dvadesetak godina. Posle ovoliko godina postojanja tima, imamo generacije koje su odrasle uz "Veprove" i u "Veprovima". Mnogi su sada ozbiljni porodični i poslovni ljudi, a bili su deca kada su došli u tim. Teško je objasniti šta im pripadnost timu može doneti u životu, ali mnogi od nas su tu naučili važne životne lekcije. Mnogi momci su uz tim izašli ili ostali na pravom putu. Brojna su kumstva i doživotna prijateljstva među "Veprovima".