Radio uživo
Ako pratite sport ili trenirate, idete na bazene, krećete se po gradu, sigurno znate Kragujevčanina Ristu Kuzmanovića, mada biste verovatno dva puta promislili ko to beše. Zato je sigurno jednostavno reći Riki. Našeg sagovornik znate kao šampiona boksa i kik boksa, profesora za sport i fizičko vaspitanje, personalnog trenera za kontaktne sportove, nekada ugostitelja, šefa obezbeđenja SC Park, spasioca na bazenu...
Riki je prve treninge odradio na košarkaškom terenu, u tom sportu bio je desetak godina, a onda je poželeo da vidi kako bi bilo loptu zameniti rukavicama. Kada se pojavio u Radničkom, čuveni treneri boksa Živan Dučić i Milovan Nikolić brzo su ga primetili i "vrbovali" za učenika. Stao je pored tada čuvenih Asanovića, Sretenovića, Didanovića, Pivljanina, Popovića, Markovića, Gajića, Rušitija, koji mu je najviše pomogao u prvim bokserskim koracima. U sparingu sa tim uglednim bokserskim figurama, pružao je dostojanstveni otpor, bio je brz na nogama, imao brze ruke, ne jednom proglašavan najboljim tehničarem i borcem turnira. Već posle par meseci treninga, našao se na prvom takmičenju, imao četiri meča u četiri dana i u svima pobedio nokautom. Profesionalno se, veoma uspešno, bavio se i kik boksom. Treneri u Radničkom pričali su da je jedan od najperspektivnijih boksera u Jugoslaviji i neko ko je mogao da dostigne rezultate legende Mirka Puzovića. Trenirali su ga i čuveni Arsić i Đermanović koji je bio svetski prvak u kik boksu. Borio se protiv onih koji su u to vreme važili kao "starh i trepet" u boksu, imali par stotina mečeva, poput Amzića, i dobro ih tukao ili uvek pružao otpor za svako poštovanje. Od gotovo 60 mečeva, nijedan nije izgubio! Bio je državni prvak u boksu i kik boksu u više navrata, aktivan do pre dve godine, kada je imao poslednji meč. Praveći osvrt na sve, strog je, danas smatra da ipak nije ostavrio ni desetinu svojih ambicija. Kontaktni sportovi su veliki izazov, svaka nova borba je nova priča, novo uzbuđenje, nov psiho-fizčki test, nova adrenalinska avantura, opisuje naš sagovornik.
Najveću borbu svojevremeno ipak nije vodio u ringu, već sa samim sobom i dijagnozama lekara, po kojima je trebalo da prestane sve što je njegov stil života - trening, sport, aktivnost... Riki nije mogao ni da sanja kakav će rez, ne samo u sportskoj karijeri, već uopšte u njegovom životu, napraviti odlazak u vojsku, te poziv za Košare. Pokušao je na vakcinaciji da sakrije činjenicu da je dobio žuticu, nije, kaže, hteo da ostavi prijatelje koji idu, ali ga je iz grupe izdvojio jedan oficir koji je video koliko mu je loše. Usledili su hitan pregled, analize i iščuđavanja lekara koja nikada neće zaboraviti - "kako si ti uopšte živ sa ovakvim rezultatima!?". U vojnoj bolnici proveo je 44 dana, a na kućnom lečenju celu godinu. Doživotno mu je zabranjena svaka fizička aktivnost, napismeno, rekli su da svakako neće ni biti u stanju da vodi život kakav voli. Međutim, on to, snogom volje ili ludila, kako i sam kaže, nije hteo da prihvati. Svakog dana, kao i dan danas, znalo se - surutka, mlad sir, nemasno, neslano, bareno, salate, voće, mnogo vode...Posle godinu dana sopstvenog strogog režima, na kontroli su mislili da je došlo do zamene rezultata, jer su bili bolji nego idealni. Riki se vratio, ne samo u život, već i u ring i ponovo postao prvak države u kik boksu!
Iako zagrižen za kontaktne sportove, ipak nije bio zaslepljen, znao je da od toga nema egzistencije, pa je upisao DIF, uporedo se takmičio i počeo da radi kao obezbeđenje u klubovima. Oprobao se i kao ugostitelj, šest godina držao je kafić Kalipso u Lole Ribara. Iz tih dana još se pamti događaj koji, pre svega, sam Riki nikada neće zavoraviti. Bilo je to pre desetak godina, par dana pred Novu godinu, rano jutro, kada je, vraćajući se kući posle smene u klubu, video kutiju od veš mašine u kojoj se nešto pomeralo. Mislio je da je reč o nekoj životinji, a ispostavilo se da je dete od 7 godina, u čarapicama, oskudno odeveno, promrzlo... Riki ga je odveo kući, okupao ga, utoplio, nahranio, dao mu sobu, kupio garderobu... Mali Suad Krasnići nije imao roditelje, a kod Rikija je živeo više od godinu dana, što u njegovom stanu, što u onom koji mu je iznajmio. Svi su ga zvali Sava, a ostali ugostitelji iz ulice imali su dogovor sa Rikijem da im dečak pomaže sve što treba, iznosi smeće, ide u prodavnicu, da bi mu uveče davali džeparac. Kasnije mu je Rikijev prijatelj Milenko Čalija obezbedio apartman u Dečjem domu Mladost, a Sava je na kraju načuo da su mu roditelji u Negotinu i otišao da ih traži.
Riki je svojevremeno bio i prvi trener boksera Radničkog i uveo ekipu u prvu ligu, koja je kasnije zatajila zbog nedostatka novca, za čime naš sagovornik žali. Kragujevac je nekada bio čuveni grad boksa, a bez ulaganja u taj sport neće ostati ništa sem stare slave, kaže Riki. Jedno vreme je imao svoj kik boks klub za grupne treninge, a već par godina je fokusiran uglavnom na personalne. Spremao je za takmičenja, između ostalih, kragujevačke MMA borce Sašu Mitrovića, Radoša Joksimovića, Stanislava Pantovića...
Od kako se oženio i dobio sina Aleksandra, koji ima 7 godina, život je potpuno zaokrenuo ka porodici, a uz to, svakodnevnicu i dalje diriguje njegova najveća strast - trening, sport i samo sport, kaže on. Tu crtu kao nasleđe je, po svemu sudeći, preneo i na sina - druže se, Riki ga vodi na treninge, a kao mali atletičar, Aleksandar je osvojio zlatnu medalju na Dečjoj olimpijadi. Zanimaju ga i borilački sportovi, pa su stigle i prve male rukavice. Riki naglašava da mu je supruga Nataša najveći oslonac i podrška u životu, bez koje ne bi bio to što jeste. Naš sagovornik voli muziku, a kada mu dođe inspiracija, za svoju dušu svira gitaru da se opusti. Najveće zadovoljstvo ipak mu je sreća ljudi oko njega, a takvi mu neretko zahvale što im je pomogao da usvoje dobre navike u treningu, ishrani i promene život na bolje. Najlepši osećaj je kada vidi klince koje je edukovao kako da žive na zdrav način. Sport i samo sport, nikad poroci, poručuje Riki.
Više fotografija pogledajte u galeriji koja sledi.
