Da li je diploma bitna?

Ovo je takodje često pitanje...

Odgovor koji se odmah nameće je: nije! Ali na ovo pitanje nije tako lako odgovoriti.

Postoje razne vrste diploma: stečene, kupljene, poklonjene, dobijene, (ne)zaslužene... Takođe kao pitanje se nameće gde je stečena, kako, da li je ona plod našeg rada i učenja... Isto tako dobijene ocene se mogu razlikovati od dobijenih učenjem „sa razumevanjem“ ili „bubanjem“ gde nakon provere znanja i dobijene ocene nam naučeno ostane „u glavi“ ili odmah sve zaboravimo. Onda tu postoje državne škole, privatne ali i lične, kada učimo iz sopstvenog iskustva, a strogim kriterijumima ili one koje se lako završavaju. Tu su naravno i državni fakulteti i škole. Njima su u pomoć pritekli privatni, najpre fakulteti, a sada i srednje ali i osnovne škole. Tu je i visok prosek, ali i tek prelazne ocene, a kada se sve zbroji i onaj ko je imao prosek 10,00/5,00 i onaj ko je imao 6,00/2,00 pa i svi koji su tu negde između imaju diplomu. Kada se sve zbroji dolazimo do zaključka da je diploma samo „obično parče papira“. Međutim da li je tako?

Ako svako može da ima diplomu, šta je to što zaista vredi?

Svakako ZNANJE, posebno ono koje možemo da primenimo!

Zaista nije bitno koju ste školu završili, koji ste prosek imali i kako ste došli do nje, sve dok iza svega toga stoji ono najvrednije: znanje.

Čak nije ni istina da svako može da dođe do diplome, upiše fakultet, ni da ga završi, pa ni srednju školu, mnogi su pokušali pa nisu uspeli.

Šta je to što osobe sa diplomom razlikuje od drugih?

Pročitanih nekoliko hiljada stranica više od ostalih. Svaka pročitana stranica više, ma kakvo da je učenje, nešto se da zapamti, nešto nam je privuklo pažnju i uspelo da nas zainteresuje i možda čak navede da pročitamo još neku stranicu više iz druge literature i time vas obogati. Svaki problem koji pokušamo da se rešimo dovede nas do onog najvrednijeg: ISKUSTVA i saznanja koje je vrednije od svega.
Čemu u stvari služe škole?

Školarci, posebno one koji se „muče“ da dobiju ocenu, mogli bi reći: „Da dobijemo ocene i diplomu, a sa njom kasnije i lakše da dođemo do zaposlenja“.

Međutim činjenice su sasvim drugačije, a mi smo negde u međuvremenu zalutali i poneko čak uspe da propusti osnovnu namenu školovanja:

Onog momenta kada dođemo na svet naše biće je potpuno prazno, počinjemo da otkrivamo svet oko sebe. Kada bi svaki čovek, od tog momenta krenuo samostalno sa učenjem, postavlja se pitanje da li bi za vreme svog života mogao išta korisno da nauči i primeni? Ovde ne smemo zaboraviti i činjenicu da svako od nas ima različite sfere interesovanja i da nas ne zanimaju podjednako i prirodne i društvene nauke, sa svim svojim podkategorijama. Pri tom da bismo mogli da ostvarimo sebe (naravno ako to želimo) u tom slučaju bi bilo potrebno da u okruženju imamo ljude koji su potkovani znanjem koje i nas zanima i od njih učimo, što je svakako priznaćemo poprilično teško.

Školovanje nam, sa druge strane pruža/„poklanja“ prikupljena vekovna znanja i iskustva i otvara mogućnost da nastavimo tamo gde je neko drugi stao, kao i mogućnost da budemo bolji i da napredujemo.

Ako mene pitate, idealna škola bi bila baš onakva kakvu su u izvornom oblku primenjivali, mesto okupljanja osoba koje žele da razmene svoja znanja i iskustva. Kada bismo iz školovanja izbacili ocenjivanje, na taj način bismo došli do učenja umesto do „dobijanja ocena“. Tada bismo se usredsredili na svrhu (znanje), umesto na sredstvo (ocenu). Do tada i ovakva kakvu je imamo je višestruko bolja od mogućnosti da je uopšte nemamo.

Čitamo se uskoro.

Snežana Ivanović, autor priručnika
„Život je lep – Uputstvo za upotrebu – Kako do posla“