Mirko Demić: Ako je knjiga besmislen posao, svi su drugi još besmisleniji

Mirko Demić je iz Gornjeg Klasnića kod Gline, a mesto rođenja ne smatra ni hendikepom, ni prednošću, dok svoj životni put naziva netipičnim. Već 22 godine adresa ovog inžinjerca koji je večno ostao poručnik je u Kragujevcu, a zalaganjem za knjigu, odnosno kulturu, pokušava da se oduži gradu koji ga je dočekao raširenih ruku i gde je njegov najsigurniji dom – biblioteka.

Oni koji ga znaju kao književnika, bibliotekara i direktora Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ u Kragujevcu, a nisu dublje proučili njegovu biografiju, možda će se iznenadili činjenicom da je Mirko inžinjerac, a po sopstvenom zahtevu 1991. napsutio je JNA, te večno ostao poručnik. Vojna škola bila je jedini način da ne ostane na selu, ali je brzo shvatio da to nije deo njegovog bića.

Došavši u Beograd kad i novi muzički talas, išao je na koncerte vanvremenske Azre, Ekatarine Velike, Električnog orgazma... Tako je počeo da obraća pažnju na tekstove pune bunta, pa se i sam u Vojnoj gimnaziji bavio nečim sumanutim za takvo okruženje – stvarao svoje tekstove kroz koje je izražavao prkos sistemu, pisao pesme, učio gitaru. Zbog „smrtnog zaljubljivanja“ u drugoj godini je uspeh u školi doveo u pitanje, upropastio sebi leto i bio sam u internatu, a beg od stvarnosti pronašao je u čitanju, knige je, takoreći, „gutao“.

Porodicu, između ostalih i četvoromesečnu bebu, od užasa rata u svom zavičaju je sklonio u Beograd, a u Kragujevac je nešto kasnije došao kako bi posetio prijatelja i tu je i ostao, sada već 22 godine. Mirko napominje da večnu zahvalnost duguje ocu scenariste i reditelja Đorđa Milosavljevića, u čijoj kući u Korićanima je prvobitno pronašao spas od očajnog izbegličkog stanja.

U, kako kaže, jedinim normalnim novinama u nenormalno, ratno vreme, „Srpskom glasu“, uređivao je rubriku kulture. Sa tromesečnim stažom u biblioteci Filozofskog fakulteta, u ovdašnju je poneo svoju prvu knjigu proze „Jabuke Hesperida“ i nekoliko onih koje je uređivao. Ponudio se da radi bilo šta, samo da bude blizu knjiga koje su mu nedostajale tokom rata. Radio je u reviziji bibliotečkog fonda, kao vozač, urednik „Kragujevakog čitališta“. Direktor kragujevačke biblioteke je šest godina, a ova ustanova kulture je njegova uteha, utočište, najsigurnija kuća koja mu je dala sve. Kroz rad se trudi da gradu na neki način zahvali što nije bio autistična sredina, već ambijent koji pruža prilike.

O zavičaju, koji mu sve manje znači jer je obezljuđen, Demić je napisao pet knjiga i zatvorio temu o Srbima iz Hrvatske, uz napomenu da njegova priča donosi samo viđenje pojedinca, ali ne i jedino moguće gledište. Umoran od preozbiljne materije, sada uživa istražujući druge teme. Strasno se bavi priređivačkim poslom. Pokušava da rehabilituje neke nepravedno zapostavljene, potisnute autore, koji su imali nesreću da budu rođeni na periferiji naciona poput Desnice, Ignjatovića, Selimovića, koje prati problem identiteta, jesu li naši ili tuđi, naši ili ničiji? Nova tema za Demića je istraživanje života Dimitrija Vujića, našeg čuvenog avantursite koji je živeo od svog šarma na nekoliko dvorova, za koga je Stanislav Krakov rekao da je bački Kazanova. Namerava da iz njegovog pera izađe knjiga o prelomnom periodu pedesetogodišnjaka, trenutku kad je mladost prošla, a starost je pred vratima, u kome je i sam. Okupiran idejom da Stanislava Krakova vrati u ovdašnju književnost, za sada je priredio četiri knjige njegovih putopisa. Očekuje ga veliki posao, mnogo zapisa i fotografija razbacano je po raznim knjigama. Mirko se nada se da će ove godine naći izdavača, jer žali što je Krakov potpuno nepročitan. Strast su mu i eseji, ako književnost ima budućnost onda su to eseji, smatra naš sagovornik. Na sebe je preuzeo obavezu da sačini tekst za „Veliki školski čas“, što je za njega naročit izazov jer nije rodom Kragujevčanin, pa se kroz ovaj susret sa kragujevačkom tragedijom priseća kako je nekada strasno proučavao istoriju grada da bi što bolje upoznao kako diše sredina u kojoj živi.

Demić je autor knjiga proze "Jabuke Hesperida" (1990), "Slamka u nosu" (roman, 1996), "Ćilibar, med, oskoruša" (roman, 2001, 2005, 2011), "Apokrifi o Furtuli" (2003), "Sluge hirovitog lučonoše" (roman, 2006), "Molski akordi" (pripovetke, 2008, 2009), "Trezvenjaci na pijanoj lađi" (roman, 2010), "Po(v)ratnički rekvijem" (roman, 2012), "Ataka na Itaku" (pripovetke, 2015) i "Ćutanja iz Gore" (roman, 2016). Objavio je i knjigu eseja, (p)ogleda i marginalija "Pod otrovnim plaštom" (2010) i "Na ničijoj zemlji" (2016), kao i knjigu publicističkih tekstova "Slađenje gorčinom" (2008). U koautorstvu sa Bojanom Jovanovićem nastala je knjiga "Čitanje proročanstva" (2011). Priredio je knjige "Buna u Banovini u Klasniću 1883. god." (2003), Đorđa A. Petrovića, "Talasi i eseji" (2005) i "Tmurni dnevi" (2006) Milana Budisavljevića, kao i "Grke kapi" Milana Pribićevića (2013). Dobitnik je "Andrićeve nagrade", nagrade “Dejan Medaković”, nagrade "Meša Selimović" za roman godine, a bio je prvonagrađen za esej od strane časopisa “Ulaznica”. Za doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti i kulture u Republici Srbiji dobio nagradu “Đura Daničić” za 2013. godinu.

Rad na više rukopisa istovremeno Mirkova je linija odbrane od lenjosti, kad se jedna tema opire, okreće se drugoj. Od slobodnog vremena otima trenutke za prikupljanje i proučavanje materijala, a pisanje je poslednje u procesu stvaranja. Svojevremeno je vodio dnevnik, ne klasični, već je u njega, kao u ambar, ubacivao svakakve ideje koje su mu svakodnevno prolazile kroz glavu, ne znajući da li će iz njih nešto na kraju i izroditi. Velika samokritičnost i bolesna pedanterija, prema sopstvenom prizanju, odlikuju ovog književnika, te kaže da mu se objavljena knjiga ponekad i zgadi, proganja ga misao da je moglo bolje. Kada mu tuđi rekstovi dođu u ruke, najviše se raduje ako pripadaju mladim autorima, a mnoge dobre imao je priliku da otkrije kao višegodišnju urednik „Koraka“. "Mnogo je posla u našoj književnsoti, mnoge nepravde čekaju da budu ispravljene, mnogi pisci da budu podvrgnuti preispitivanju. Važno je da mladi odlučuju da njihovo buduće opredeljenje bude vezano za knjigu. Ako je knjiga besmislen posao, svi su drugi još besmisleniji“, kaže Mirko. Najvećim dokazom da u svet knjige nije zalutao smatra „Andrićevu nagradu“, a sugrađane je nadavno obradovao donevši u Kragujevac nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine za 2016. godinu , dobijenu za roman "Ćutanja iz gore".

Mirko voli da uz sebe ima knjige koje mu znače, a sada njima popunjava svoju biblioteku, dok se s tugom priseća da je jednu izgubio u Dalmaciji, a takođe i onu koju je prikupljao u ratu. Knjiga mu je uteha, podstrek, njegov život, obeležila je njegov svet u profesionalnom i najintimnijem smislu. U njoj pronalazi sebe mnogo više nego u svetu oko sebe. Slobodnog vremena koje bi proveo van korica knjiga, malo ima. Ponekad ode na plivanje, ili u vikendicu u blizini Kragujevca, gde su mu roditelji i gde je njegov delić prirode u kome se opušta. Ni tada ga ne napušta onaj strah od lenjosti koji ga goni na rad, pa uvek nađe nešto što se može popraviti oko kuće. Strast mu je muzika, sad sebe doživljava kao „ocvalog pankera“, kad ode na rok koncert, vidi da je najstariji. U muzici mu je važan tekst, ne samo zvuk, pa i tu traži reči koje nose dublje ideje.