Radio uživo
Onako kako ga on vidi kroz objektiv, sagledavši celinu, a izdvojivši detalj koji će ovekovečiti na snimku, Kragujevac mnogi doživljavaju kroz fotografije Zorana Petrovića. One će, zasigurno, kao takve jednog dana biti i vredni istorijski dokumenti o gradu i Kragujevčanima, svedočivši o događajima u svim oblastima društvenog života i onima koji su ih obeležili.
Zoran je rođen u Zemunu, kaže sticajem životnih okolnosti, a tu je živeo do polaska u školu. Međutim, naglašava da čovek mora da zna odakle je i da ga koreni određuju, a njegovi su iz Brzana nadomak Batočine. Osećanje pripadnosti po njegovom mišljenju je individualna stvar, a on, kao emotivan čovek, ima istančano osećanje za pripadnost negde i nekome - ovde gde je pošao u školu, završio Prvu gimnaziju, otpočeo studije prava...Grad se menja, menjaju se kuće, ulice, kaldrma evocira određene uspomene, budi nostalgiju, ali ostaju ljudi koji ga određuju i daju mu dušu, objašnjava Zoran. Kaže da poznaje samo polovinu grada i polovinu Kragujevčana. Već dugo živi samo danju, mnogo se kreće, uvek sa foto-aparatom u rukama, noćni svet ne poznaje, niti, kako smatra, taj svet njega zna, a to je odlika velikih gradova. Kao neko ko je zavirio u svaku sferu života u gradu, upravo tako i posmatra njegovu dušu - kao mozaik, spoj kockica iz svih oblasti. U slobodno vreme je sa prijateljima u Balkanu, to mu je drago mesto, a pogodno i za kratke poslovne sastanke, sa Kaldrmašima i kolegama je u Staroj Srbiji. Obožava sportsku fotografiju pa je rado na stadionu, voli da gleda sportsku atmosferu oko sebe sa atletske staze, pa to doživljava kao svojevrsni izlet. Mnoge tituele sipratio je i u Jezeru, stekao prijatelje u navijačkim grupama...
U ono vreme kada je Zoran bio dete, nije svaka porodica imala foto-aparat. Njegov prvi susret s fotografijom desio se u osnovnoj školi na časovima tehničkog, a impresioniran nije bio, već ravnodušan, ne mogavši ni da zamisli da će ona jednog dana postati najpre njegov hobi, a zatim i profesija u kojoj će ostvariti uspešnu karijeru. Do trećeg razreda gimnazije nije ga zanimala fotografija, a onda je dobio čuveni ruski aparat Smena 8, koji je posle imala svaka kuća, a seća se da je od svega najteže bilo savladati kako se stavlja film. Pamti stare gradske fotografske radnje - Foto Mira, Foto Černe i Foto Vlada gde je on nosio filmove na razvijanje. Fotografija nije bila digitalna kao sada, pa se čekalo po nedelju dana da se razvije film i vide rezultati rada. Zoran priča da je neverovatan osećaj kada ti u ruke najzad dođe kesica sa fotografijama i kreneš da prelistavaš. U to vreme jednom prilikom je primetio velike radove na koritu Lepenice i odlučio da se prvi put popne na Zastavin soliter, ponevši svoju Smenu 8 i uslika ono što vidi. Film je odneo na razvijanje kod Vlade, a u međuvremenu smetnuo s uma šta je snimio. Kada je otišao po fotografije, u radnji je zatekao dva tipa koja su pozitivno komentarisala neku fotografiju, a ispostavilo se upravo njegovu. To je bio prvi put da se Zoran sretne s publikom i čuje kritiku o svom radu. U to vreme čuveni gimnazijski profesor tehničkog Tomislav Panić umeo je da na ekskurzijama pravi fotografije koje bi kasnije prodavao učenicima, dok mu Zoran nije pokvario posao kada je napravio snimke koje društvu, naravno, nije naplaćivao. Isprva, nije shvatao gde je pogrešio, ali je po tome što je uporno imao jedinicu iz tehničkog shvatio da nešto nije u redu. Neobično u to vreme, nije se libio da se žestoko usprotivi profesoru, pa se na kraju izborio za četvorku. Vezano za ovu priču drag mu je detalj da se, ne znajući o kome je reč, kasnije baš posredstvom fotografija, sprijateljio sa unukom svog profesora na njenoj izložbi gde su se, sa simpatijama smejali ovom događaju.
U crno vreme devedesetih preživljavao je fotografišući slavlja, a pred kraj 1996. je saznao da Svetlost traži foto-reportera za upražnjeno mesto Nebojše Rausa, takođe poznatog kragujevačkog fotografa, koji je, kaže Zoran, vezan i važan za njegovu karijeru. Ostvario je davnašnji san da radi u novinama, ali je isprva bio obeshrabren videvši koliko je atmosfera u redakciji njemu strana. Ozbiljno je, kaže, razmišljao da odustane, dok nije doneo ključnu odluku - da "zaboravi" sve što je do tada znao o fotografiji i krene od nule, što nije bilo baš uobičajeno za nekoga ko ima 38 godina, doba kada fotografi već iza sebe imaju zavidne karijere. Posle par meseci upao je u "rudnik" počevši da radi u dnevnoj novini Lid koja je izlazila sve do 6. oktobra 2000. godine. Radio je mnogo u teškim uslovima, a bio je jedan od retkih bez partijske knjižice. Baš ovo ga je prekalilo. Dobijao je jedan film sa 36 snimaka dnevno, a radio 6 do 8 terena gde je bilo mnogo sagovornika. Izazov je bio napraviti dobru računicu, koliko će koga fotografisati, a ne može da vidi šta je uslikao i ne sme da se vrati u redakciju bez fotografija. To je, kaže Zoran, nezamislivo sada kada fotograf ima karticu od 10 GB memorije na svakom terenu i u trenutku vidi rezultat rada, ali je bilo dobro za njega da nauči da ceni svaki snimak koji ima i nastoji da iz svakog izvuče maksimum. Zanat je krao od Rausa koji je neizostavno bio njegov uzor, ali se istovremeno trudio da bude drugačiji od njega, a da jednako vredi, što je bilo najteže. U Lidu je, kaže, sve vreme bio pomalo potcenjivan od strane urednika, valjda što ga sem fotografije nije zanimalo ništa drugo, odnosno politika. Smatrali su da u redakciji imaju sve, samo ne dobrog fotografa. Bio je disident, pa se ponekad u takvom okruženju i sam preispitivao da li vredi. Paralelno je honorano intenzivno radio i za druge dnevne novine, agencije i nedeljnike poput Blica, Glasa javnosti, Lise, Bete, Frankfurtskih vesti, pod "lažnim" imenima, koja su ponekad bila i odraz njegovog revolta što vredi recimo u Blicu, a ne u jednoj kragujevačkoj novini (primera radi, D.Dačić je nastao po uredniku Dači). Bio je izazov sa jednog događaja poslati fotografije na adrese nekoliko redakcija, a da svaka bude dovoljno različita. Za Lid 7. oktobar nije ni svanuo, a čuvenog 6. oktobra Zoran je, kao radnik RTS-a raspoređen u ovoj dnevnoj novini, bio jedini zaposleni u državnom mediju u Kragujevcu koji je stupio u štrajk i bio neku svoju bitku. Dok je sve u državi "kuvalo" on je bio dobio zadatak da fotografiše neke zemljane lonce na pijaci, koji se, naravno, nikada nisu našli na njegovom filmu. Lid je ipak bio važna stepenica na njegovom putu, tu je mnogo naučio, stekao nezamenljiva iskustva za dalji rad jer nikad više nije radio takvim "ludačkim" tempom koji ga je naterao da naučii vrednost svakog filma i dragocenost doslovno svakog pojedinačnog snimka.
Bez stalnog radnog osnosa u Glasu javnosti ostao je 2005. godine zbog, kako kaže, svoje pravdoljubivosti - usudio se da traži ono što je zaradio. Mada je pravdu isterao i na sudu, ono njegovo, ipak mu nikad nije došlo u ruke. U ovom vakuumu bio je višestruko nagrađivan na najpriznatijim konkursima, a 2007. godine je upravo takvim povodom za njega upriličen svečani prijem u Skupštini grada gde su gačelnici grada pitali kako da mu pomognu i od tada je svoje znanje u oblasti fotografije stavio u službu gradu zaposlivši se u GTO, baveći se turističkom fotografijom bez koje, smatra Zoran, nijedno predstavljanje turizma ne može da bude uspešno. U arhivi je tada zatekao samo 32 fotografije, a do sada ju je upotpunio kvalitetnim sadržajem obogativši je ne samo fotografijama za turištička publikovanja, već i onima sa raznih događaja iz svih sfera društvenog života. Ovi njegovi dokumenti jednog dana će verovatno biti vredan deo istorije grada Kragujevca. Iz ovog rada proistekla je, između ostalog, međunarodna nagrada u Budvi, tri puta je njegova fotografija proglašavana najboljom turističkom fotografijom na velikom konkursu u Leskovcu gde je upravo i uvedena ova kategorija na njegovo insisitiranje. U smislu afirmacije među kolegama i sticanje uvažavanja, ističe koliko su mu značile nagrade na konkursima Yu press Photo i Press Photo Srbija. Kaže i da ga takmičenja, koja ne dozvoljavaju montažu u raznim programim i zahtevaju snimke ne strije od godinu dana, teraju da konstantno radi, da se ne uljuljka i ne ulenji. Njegovi radovi pristižu na brojne izložbe u zemlji i inostranstvu, dobitnik je i dve Betine nagrade na međunarodnim konkursima, više puta priznanje je stiglo i iz Foto saveza Srbije. Njegova stručnost bila je od koristi i u sastavljanju monografije povodom jubileja- 50 godina Ekonosmkog fakulteta, a izdvaja se i foto monografija o Topoli. Sva priznanja i Zoranove nagrade nemoguće je nabrojati u ovakvom tekstu. Ipak, od svega najdraža mu je, kako kaže, kruna njegovog dvadesetogodišnjeg rada - Fotomonografija "Kragujevac za početnike i starosedeoce", koja je aprila ove godine doživela nešto što se desi retko kojoj knjizi - da na predstavljanju u Prvoj gimnaziji bude više od 300 ljudi u publici, a videla ju je i publika van Kragujevca. Sada priprema drugu knjigu sa Ciletom Mihajlovićem, s radnim naslovom "Šumadija i Pomoravlje".
Govoreći o principima u svom radu i svojoj filozofiji, Zoran priznaje da je za nekoga ko stvara normalno da ima zrnce sujete, ali ga ona ne opterećuje. Smatra da nije najbolji, ali je pronašao svoje mesto u profesiji ne dozvolivši sebi ni da se preceni, ni da se potceni. U biti i po temperamentu, oseća se novinskim fotografom, foto reporterom. Iako se više ne bavi tim žanrom, iskustvo mu znači dok pravi drugačije fotografije. Zoran objašnjava da fotografija zaista govori više od 1000 reči, a foto-reporter neretko upravo to i radi - jednim snimkom ispriča celu priču. Ako ta fotografija ipak ne izazove reakciju publike, ona je, ma koliko imala sve druge kvalitete, neuspešna. Moderna tehnika ga ne inspiriše i nije ga promenila kao fotografa. I dalje voli da sve elemente potrebne za dobru fotografiju sadrži sam snimak, a doradi samo one sitnice koje bi mogao da postigne i analogno, na stari način. Za današnje mlade fotografe snimak nije gotov proizvod, umetnički sadržaj dodaju uz pomoć programa, a Zoran ovo ne smatra lošim, niti svoje mlade kolege zbog toga manje vrednim, već samo konstatuje da ga takav način rada ne fascinira da bi se na njega i sam prešaltao i ima fotografija koje su tako nastale kojima se divi, svestan da on nikada ne bi umeo da ih napravi. Tajnu brzine, neretko ključne za dobru fotografiju, svojevremeno je pokušao da "pokupi" od Rausa, ali kaže da njemu tu ravnog nema. Fotografija je nekada proizvod višednevnog promišljanja, a ponekad je delić sekunde zaustavljen u vremenu, ili nikada ne zaustavljen jer se nikad više neće ponoviti. Caka je u razmišljanju, u osećaju da se predvidi šta bi moglo da se dogodi u nekoj situaciji, a tako su nastale mnoge Zoranove uspešne i poznate fotografije. Uživa u poigravanju detaljima, da u trenucima kada se na nekom mestu nađe nekoliko fotografa koji slikaju istu scenu, prepusti kolegama da odrade posao, a onda postavi stvari po slici koja je u njegovoj glavi nastala pre same slike i napravi potpuno drugačiji snimak. Ako, pak, to nije slučaj, pa uslika nešto što su kolege već postavile, ne prikazuje takvu fotografiju kao svoju. Motiv od samog početka mu je da zabeleži nepovratan trenutak, a svaki je kao takav, jedinstven i nosi neponovjivu priču. Jedini je snimio detonaciju pri bombardovanju kasarne Radomir Putnik jer se u trenutku našao s aparatom spremnim da "škljocne", a umeo je da satima strpljivo čeka neki trenutak, kao onda kada je, sedeći u rupi pokraj neeksplodirane bombe u pošti na Aerodromu, sa kopačima iščekivao ishod njihovog napora da uklone projektil. Najbolje se oseća na terenu, u toku dešavanja, voli dnevno svetlo, a blic koristi samo kad mora. I kad ne radi, Zoran zapravo radi, jer uvek šeta gradom sa foto-aparatom.
