Ćuretove pustolovine po JUGOISTOČNOJ AZIJI (19. deo)

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji -  Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija. 

U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama. 

Poče neko komešanje na gejtu za ukrcavanje, kad odjednom izbaciše da je polazak aviona pomeren za sat vremena. Uh, to baš i nije dobra vest jer nama je vreme u cajtnotu, nažalost pomerili smo let zbog viza koje smo produžili. Odlazim do gejta da objasnim da pozovu aerodrom U surabayi, da im jave da ovaj let kasni, da bi imali brzo čekitanje za let ka Kuala Lumpuru. Sve im lepo objasni ali vidim da oni baš i ne reaguju kako treba. Napetost raste ali šta da se radi, nije u našim rukama rešenje problema. Sa nama i jedna Italijanka koja ima iste probleme, pa zajedno pokušavamo da rešimo situaciju. Novi šok, let se odlaže za još sat vremena, e sads je panika jer je to, takoreći u minut da uhvatimo naš let. Problem je što nam ova karta nije „vezana“ pa ako izgubimo let iz Surabaye propadaju nam svi letovi. Već počinje debela panika. Prebaciše nas na drugi gejt ali se ništa ne dešava. Polako postajemo svesni da smo u debelom problemu.  Ponovo izlazi da kasni avion, puna dva sata, što znači da je katastrofa. Najgore je što kroz stakla gledamo kako poleću drugi avioni. Samo se taj let odlaže. Objasniše nam da je kvar i da menjaju avion. A samo 45 minuta traje let. Napokon otvaraju gejt ali sve to i dalje polako ide. Napokon se ukrcasmo i krenusmo. Znači bukvalno u minut slećemo u Surabayu. Dok letimo postajemo svesni problema, nije samo to što gubimo karte nego što je i pitanje viza zemalja kroz koje prolazimo. Nervoza ubija. Napokon sletesmo, izlećemo iz aviona, čekamo torbu, ja jurim da nađem gejt da kukam da nas sačekaju, kad hladan tuš. Ovo je terminal za domaće letove a međunarodni su sa drugog terminala, ali iako su ta dva terminala toliko blizu da možeš kroz staklo da ih vidiš, da bi sa jednog prešao na drugi moraš da uzmeš taksi i da pređeš pola grada !!! Užas. Sad je već jasno da smo izgubili let ali ipak hvatam taksi i pun gas kroz grad. Kad i tu havarija, počinje G20 i samo biju službeni automobili i sve raskrsnice su blokirane. Napokon stižemo na terminal i suočavasmo se sa realnošću. Avion otišao, sve je propalo. Gledam da li ima neki drugi let do Kuala Lumpura  i izleće jedan ali on stiže 15 minuta nakon što naš poleće iz Kuala Lumpura, što znači propast. Ipak pokušavamo da se ukrcamo na njega ali je rasprodat. Tu su još neki Kanađani i Australijanci sa sličnim problemom a pojavljuju se 2 slobodna mesta. Tračak nade koji se brzo gasi jer nam traže po 500 evra za kartu kojih trenutno nemamo. Svaka nada je propala. Ponovo se vraćamo na lokalni terminal jer odatle možemo da uhvatimo let za Džakartu, da se domognemo srpske ambasade pa da vidimo šta i kako dalje. Pokušavam da dođem do policije ali definitivno ovde ne funkcioniše tako. Nadležno je neko aerodromsko obezbeđenje, koje nam daje punu podršku i razume naš problem ali ne može da reši. Sve su pokušali, čak su zvali i odgovornog iz Lion Era, koji se tresao kad ga glavni iz obezbeđenja propituje, ali džaba. Leka nema. Čak nam donesoše i odštampane uslove leta za kartu koju smo kupili gde najsitnijim slovima na svetu piše da prihvatamo da oni nisu nikada krivi, šta god sa letom da se desi. Kraj. Ali baš. Noć na aerodromu je surova, sami Ljubica i Ja u holu aerodroma, tu nas je obezbeđenje pustilo, spavamo na nekim klupama, tj pokušavamo da spavamo a u stvari sve vreme pretražujemo letove u nadi da će iskočiti nešto da nas izvuče odavde. Pojavljuje se nešto preko Južne Koreje, zovem Simu drugara da vidim da li nam treba viza ali dok stiže odgovor da ne treba let rasprodat. Šta je tu je. Jedan od najdužih i najbesanijih noći.

Bude nas ujutru službenici koji otvaraju štandove na aerodromu, a mi ko zapete puške da kupimo karte za prvi let do Džakarte, da se domognemo ambasade. Vala baš bezizlazna situacija, sreća Ljubica jaka ko stena, da budem iskren jača i od mene u nekim situacijama kad odlepim. Slećemo u Džakartu i pravac ambasada, uđosmo unutra i dočeka nas neki indonežanin koji govori srpski. Kako ga čusmo tako suze krenuše, ona slamka spasa u bezizlaznoj situaciji. Bukvalno bez kinte, bez tranzitnih viza i sa malo klonulim duhom. Dođe i naša konzulka, bolje ime da ne pominjem, jer kad je saslušala naš problem sledeća dva sata nam ispriča svoj životni put i ko je i šta je ona, a od rešavanja našeg problema ništa. A ja sve vreme potenciram da pozove indijsku ili malezijsku ambasadu i da zamoli da nam daju vize da možemo da odputujemo. E onda dobismo predavanje kako mi nerazumemo kako to diplomatija funkcioniše, da će ona to da odradi ali da to kora ovako, onako, ma haos. Prođe i vreme dokle rade odeljenja za vize a ona ne ustade iz stolice. Još nam i objasni da sad mora da ode da vidi neki stan u koji se seli i da nema vremena za nas danas i da mi odemo u hotel a ona će da se potrudi da reši problem. Dade nam wireles jer nam je danas istekao paket interneta jer smo uzeli do zadnjeg dana da možemo da iskomuniciramo sa prijateljima da nam pošalju lovu za karte. Dođe i ta neka žena da joj pokaže stan tako da mi polako na vrata. Zamolih je da nas odveze auto do hotela, a ona nam objasni da imaju jedan automobil i da to nije tako ko što mi mislimo da može nego je to bato moj diplomatija. Ne može drugim rečima. Izlazimo iz ambasade a vrata na podrumu otvorena a dole jedno 5 automobila. Dok čekamo taksi naiđe najverovatnije njen muž sa detetom i ona ladno uđe sa tom ženom iz agencije i ode ostavivši nas ko slepce na trotoaru ispred. A onda sledeći hladan tuš, ulazimo u taksi a obezbeđenje nas zove da nas diskonektuje sa interneta, jer im je ona javila. Bukvalno kao da smo neki teroristi. Strašno razočarenje. Stigosmo u hotel onako sluđeni i polako odosmo da pojedemo nešto i da se prošetamo da se malo izbistrimo. Sreća pa su ovde hoteli takoreći džabe, ovaj naš je vrhunski, doduše malo stariji ali se vidi da je nekada bio top, u samom centru Džakarte a cena nekih 20 evra za dvoje tako da možemo da jurimo bez nekog većeg pritiska. 

Ujutru ustajanje, zovemo konzulku ona se ne javlja i polako shvatamo da nema nama pomoći od naše ambasade. Gledamo na internetu gde su malezijska i indijska ambasada i polako taksijem krećemo u Malezijsku. Ono što još spašava je da gde god da kreneš taksijem maksimalna cena je 5 evra tako da možemo da funkcionišemo. Odosmo do malezijske ambasade prvo, tu omaši taksista gde da nas ostavi ali ništa strašno jer je blizu tu gde smo trebali. A Malezijska ambasada kao pola Kragujevca, ogromna zgrada ali i ogromna gvozdena vrata na ulazu i prijavnica. Objasnismo naš problem i oni nam rekoše da sačekamo. Malo kasnije nas pozvaše, dadoše nam neki telefon i ja se čuh sa nekom ženom koja je zadužena za vize. Slaba vajda da se objasnimo telefonom i ona nam reče da sačekamo. Ne prođe ni dva minuta prozvaše nas da uđemo unutra, i onda neverovatna stvar, dadoše nam neke propusnice i odvedoše nas u srce te ogromne ambasade. Mi tamo kad izađe ta žena Hanum, e sad u Indoneziji se ne pozdravljaju žene i muškarci i uopšteno slabo komuniciraju žene sa strancima, tako da Ljubica poče da joj objašnjava. Ona nas sasluša i prvo što progovori je da ne brinemo i da će se sve rešiti. Reče da sačekamo i ona ladno pravo kod ambasadora. Nas odvede u neku sobu, dade nam lap top da imamo internet. E Srbijo, kako nas ovde dočekaše a nismo njihovi državljani. Vrati se i ponovo nas smiruje, da ne brinemo da će se sve rešiti. Reče da je pričala sa ambasadorom i da je on obećao da sve što je do njih će se srediti. A onda čudo, izvadi neki papir i dade nam adresu nekog italijanskog restorana pored da odemo da jedemo, jer kaže sigurno smo gladni. Ejjjj prvi put nas vidi, mi nismo njeni državljani a u našoj ambasadi dobismo samo vodu i to posle dva sata kada sam zamoliio kozulku. Kakav udarac, znači bukvalno da mi suze krenu. Još nas i zamoli da se slikamo sa njom u srcu ambasade. Kakav spas, kako nas je samo iz mrtvih vratila. Slikasmo se i nazad na kapiju. Uzeh telefon da pozovem taksi kad ono ja poneo i njen telefon kad sam izlazio. Vratih se do obezbeđenja i vratih joj telefon. Ma ludilo. Carica. Odatle pravac u Indijsku ambasadu da probamo da dobijemo tamo vizu jer su najjeftinije karte preko Indije. Neka zgrada od milion spratova a oni na 60 i nekom. Uđosmo, saslušaše nas ljudi i opet isto, ne brinite, rešićemo. Međutim da bi aplicirali za vizu jer smo u stranoj zemlji moramo on line a tu moramo da priložimo kartu i procedura je 7 dana. E sad postoji jedan posto šanse da ne dobijemo, ali oni kažu nikada se nije desilo ali postoji šansa. Sad upadamo u ludilo jer ako kupimo karte, moramo da čekamo 7 dana i ako nas odbiju, propadoše i te karte. Iz indijske do naše ambasade, naravno konzulka se ne javlja ceo dan, a ona tamo ponovo sa njenom trulom pričom. Ne znamo mi šta je diplomatija, ne može to kako ja mislim da ona pozove konzula indijske smbasade i da zatraži da nam daju vize i mrtva ladna reče zvala sam call centar indijske ambasade ali se niko ne javlja. Ej call centar. Strašno. A onda provalih da je sve vreme ambasador tu ali da čovek neće da izađe iz kancelarije da popriča sa nama. Užas. A ta ambasada pokriva i Maleziju, Tajland, Kambodžu, Vijetnam... pa šta neki naš mučenik da očekuje tamo ako upadne u neki problem kad mi sedimo u holu i ništa. Ponovo u hotel i non stop jurnjava za karte. Pare nam legle od drugara tako da je malo lakše. Uveče izađemo da prošetamo, malo na klopu i nazad u hotel na traženje karata.

Ujutru ista priča, a pazi petak je, ako danas ne završimo moramo do ponedeljka da ostanemo. Zovemo konzulku kad ona mrtva ladna nas obavesti da danas upisuje sina u školu i da ne radi. Ej, ne radi, nema vremena žena. Dopisuje se Ljubica sa Hanum i ona je sve vreme smiruje i kaže da ćemo uskoro dobiti mail u kome će biti uputstvo kako da uđemo u Maleziju. Dok čekamo mail odosmo u šetnju, a meni noge sve u ranama još od Gilija kad sam ih odrao na peraja, tako da jedva idem u papučama. Svratismo do trga gde je bio izbor za mis, pa polako na večeru. Vodi nas navigacija kroz neku totalno mračnu ulicu, mi u nju kad neka žena što prodaje nešto na ulici nam objašnjava nešto ali ne znamo šta. Mi dalje u ulicu kad za nama neki iz obezbeđenj, stiže nas i objasni da je ulica zatvorena i ne možemo tuda nego moramo okolo. Tek tad ukapira da smo mi ušli bukvalno u ulicu u kojoj je mrtvi mrak u ponoć. Upitah Ljubicu jer se oseća nebezbedno kad ona mi odgovori da  nije ni pomislila na to dok je nisam pitao. E to je Džakarta, najveća muslimanska zemlja na svetu, jedna od siromašnijih, a mi se nikada nismo osetili nebezbedno. A kad sam putovao po Evropi u pola gradova ne smeš noću da ideš, toliko o stereotipima „bezbedne“ Evrope.

Uhvati nas vikend tako da dva dana za opuštanje, tj non stop se gledaju karte ali rešismo da ih iskoristimo da upoznamo još neke znamenitosti Džakarte. Prvo do Monasa pa odatle do jednog prelepog parka Taman Suropati, da ga ga obiđemo. Uzesmo na ulici kafu, dve kafe 40 dinara, nešto da pojedemo „puko smo“ još 100 dinara i pravac na klupicu. Park je prelep. džungla u sred Grada, mada je Džakarta mnogo zelena. E tu je iznenađenje jer oni imaju jednu malu kao kućicu za ptice koju kad otvoriš nađeš stotinak knjiga koje su za čitanje. Pazi imaju i markeri da obeležiš gde si stao kad vratiš knjigu. E moja Evropo, e moja Srbijo, da naučiš šta je kultura. Odatle u neki veliki tržni centar, e sad kako da objasnim šta znači to veliki, pa recimo kao 15 naših Plaza. Malo obiđosmo butike da paramo oči i nazad na gajbu. Nedelja je i vreme ja da posetimo i pravoslavnu crkvu, ima ih više ali je najpoznatija Svetog Jovana i odosmo tamo. Jedva je nađosmo, prometna manja ulica, neko dvorište koje sa ulice uopšte ne liči da je tu crkva. Uđosmo kad obezbeđenje nam priđe, mi objasnismo ko smo i oni nas sa osmehom propustiše. Crkva je faktički malo veća kuća i ne možeš uopšte da provališ da je tu. Uđosmo u crkvu kad tamo neki Indonežani, nih 5-6 na liturgiji a sveštenik indonežanin. Završi se liturgija i oni se okupiše oko nas. E sad iznenađenje, pokazaše nam slike da je Petrijarh Irinej, kada je dolazio u Indoneziju bio u toj crkvi. Vrh. A onda me jedan indonežanin upita jel torbica koju nosim sa Hilandara. Umal ne pado u nesvest. Ispriča dečko sve o Hilandaru, Hramu Svetog Save i još ponekim manastirima u Srbiji. Nije nikada bio al mu želja. Dadoh mu kontakt da ako ikada dođe da se javi da ga provedem po srpskim manastirima. Odatle na večeru i taman kad smo se vratili u hotel izlete nam karta da preko Singapura, Maldiva i Dubaija se vratimo kući. Zebnja do ujutru da se ne rasproda let jer moram da prebacim lovu sa mog na Ljubicin račun jer meni još nisu uključili signal pa ne mogu da primam poruke, tj da kucam šifre za plaćanje. Ujutru nam prebaciše sa mog na Ljubicin račun i kupismo karte. Kakva sreća, ali sad ima još jedno iskušenje, moramo da se dokopamo Singapura. Kad eto stiže i mail od Hanum gde nas obaveštava da su nam dali dozvolu da uđemo u Maleziju a ako bude nekih problema da na aerodromu damo njen broj, kad god makar i u pola noći, da će ona da objasni da smo dobili odobrenje ambasade Malezije u Indoneziji. Neopisiv osećaj kad vidiš koliko se neko trudi oko tebe. Ljubica sve vreme šalje poruke našoj konzulki i ona nas obaveštava da „radi“ na našem problemu, a rezultata nema. Ulete nam i jeftina karta do Batama, grada u Indoneziji prekoputa Singapura tako da je kupismo. Sad totalno rasterećeni u poslednji obilazak Džakarte, naravno do Monasa i do Istiqlal džamije, najveće u Indoneziji. Na našu sreću u međuvremenu su skinuli ograničenja za Kovid tako da mogu i turisti da uđu ali novi problem, danas je neki dan kad ne mogu turisti, neki muslimanski praznik kad se džamija koristi samo za molitvu. E pa polako, nemoj sad to da mi radite, zar posle svega što prođosmo, pa ne može tako. Vraćaju me ne daju ali ne odustajem. Na kraju me uvedoše do neke sobe na spratu gde sede neki preozbiljni ljudi i ja im objasni da sam pravoslavac ali da imam mnogo dobrih prijatelja muslimana i da mi je želja da obiđem džamiju. Pogledaše se, poslaše me u hodnik i ubrzo me pozvaše unutra. Ne da mi dopustiše nego mi dadoše i vodiča da me sprovede i pojasni istoriju džamije. Još mi i dadoše nešto da obučem jer sam bio u bermudama, i to mi doneseše novo, otvoriše predamnom da vidim. Velika čast.

Krenusmo u obilazak i tako mi je temeljno sve pokazao vodič i objasnio da sam ostao zapanjen. Na svako moje pitanje je bio temeljan odgovor. Saznah da joj je ime Džamija Nezavisnosti, da je izgrađena u čast nezavisnosti Indonezije, da je otvorena 22 februara 1978 godine, da je građena 16 godina i da joj je kapacitet 120 000 vernika. Ej 120 000 vernika. Impozantna. Aj što me vodi i objašnjava, već kad god sam zatražio on me i slika. Dvorište je ogromno i podelejno na mesta za molitve. Mačudo koliko je to. Reče da su pre neku godinu je renovirali i uložili 35 milion dolara, da ima sedam ulaza i 99 vrata koja nose Alahova imena, da je centralni deo za molitvu prečnika 45 metara, ma čudo. Isprati me čovek ko da mu je najrođeni bio u poseti. Odatle još malo šetnje, na večeru i u hotel. Najzad noć olakšanja. Idemo kući, ali bez neke velike euforije jer kako nas je krenulo svašta može da se desi. Let jutarnji u 5 tako da neprospavana noć osta za nama a mi u taksiju ka aerodromu. Sretni ali sa dozom straha. 

Uhvatismo avion, i sletesmo na poznati aerodrom jer smo ovom putanjom išli kada smo dolazili u Džakartu. Od aerodroma taksijem do luke da hvatamo brzi brod. Ponovo u tržni centar na klopu i da uzmemo još neki suvenirčić i pravac trajekt. Na trajektu se zavali napolju, napravi sebi kafu i zagledan u talase koji pravi brzi brod prevrćem filmiće sa putovanja. Moćno ali svaki prekine misao da se opet ne zaglavimo negde. Stigosmo u luku, na carinsku kontrolu kad haos, tek tad ukapira da u Singapur ne sme ništa da se unese, ni alkohol ni cigare, ništa, a mi u torbi jedno 4 litra indonežanskog araqa, njihove rakije. Onaj na skeneru me zaustavimi poče da idpituje, kazna oko 500 evra, a mi bez kinte. Ubeđujem ga da je to kokosovo ulje, pokazujem mu karte da smo u tranzitu, i srećom on ugleda paklo cigara u džepu koje mi oduze ali bez kazne. Palim ga da mi ostavi dve cigare on ni da čuje a Ljubica da me ubije. Uzesmo taksi i pravac na aerodrom. Onaj najlepši na svetu. Zakucasmo se na neke klupe a ja odnmah do vodopada. E sad je ludilo, noću menja boje, al ja moram nazad da ne izgubimo i ovaj avion. Svratih do toaleta, e to treba videti, koje je to ludilo, pa mi nemamo mermera u celom gradu koliko oni u jednom toaletu. Prođosmo sve i polako ka Maldivima. E tu nas uradi naša konzulka koja nam reče da je viza za Maldive 200 evra i mi ne napravismo pauzu od dva dana da vidimo Maldive nego direktno, tj ujutru letimo za Dubai. Mi na aerodromu a policajac nam reče da se viza ne plaća ako imate uplaćen hotel. Znači nemam reči, da odlepim, al ajde, cilj je da stignemo kući.  Celu noć po nekim klupicama pokušavam da zaspim al sna nema, čak mi i punjač ostao u torbi tako da se i telefon ispraznio. A nikako da svane. Negde pred zoru me savlada san ali malo nakon toga poče da radi aerodrom, a naš let prvi. Jedna fotka sa Maldiva dok se ukrcavamo i u avion. Slećemo u Dubai kad tako isto aerodrom čudo. A meni stopala ko sa ratišta da idem. duga je pauza, jedno 10 sati ali Bože moj, bitno je da smo došli ovde, odavde ćemo lako, imam i neke prijatelje koji žive ovde tako da sam sam smiren. Opet nemam punjač pa jurim redom i kukam da se zakačim kod nekoga barem na malo, a telefon se zeznuo kad je pao, pa mu treba 5-6 sati da se napuni tako da ništa od toga. Dok sam sedeo onako sa ranjavim stopalama priđe mi neki doktor sa aerodroma i umal se neosvesti kad ih vide. Hitno pozba oma kolca što voze po aerodromu, prebacime do ordinacije i previ mi noge. Čovek mi objašnjava da sam bukvalno mogao da dobijem gangrenu od tih otvorenih rana, a meni glupo da mu pričam kroz šta sam sve prošao i da nisam ni obraćao pažnju na njih. Ukrcavamo se u avion i pravac Beograd, sad je sve gotovo, napokon kući. E sad, što bi rekli, natenane da razmislim o svemu. 
Kakvo je ovo bilo životno putovanje u svakom smislu. Kakav je ovo bio sudar sa moćnim civilizacijama, sa moćnim zemljama, sa moćnim ljudima. Koliko samo prelepih utisaka nosim, koliko magičnih mesta su zauzele neke od najznačajnijih sećanja, koliko radosti, ali na kraju i koliko tuge što odlazim. Putovanje puno iskušenja koje me je podiglo na nekoliko lestvica više, putovanje koje mi je dalo sve što može čovek dobiti. Jedno neverovatno iskustvo iz koga se mora izvući milion pouka ali i proneti glas o narodima koji su toliko zapostavljeni kod nas evropljana sa namerom da negiramo one njihove vrednosti koje mi, ako nastavimo ovako, nikada nećemo dostignuti. Šta reći, ne zbogom Malezijo, Singapure i Indonezijo, ne zbogom Hamdi i Abdule, već do nekoga viđenja, kad god to bude bilo, a biće. Mora da bude.

Pustolovina Dušana Đurića Ćureta po Jugoistočnoj Aziji je završena, ali već je na novoj destinaciji i sprema nove putopise....

Galerija slika