Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji - Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Još jedno magično svitanje posle prelepog dana koji je obeležio Ljubicin rođendan. Tako da ne budem dosadan više ali tako je, pune oči, puna duša. Ritam je uobičajen, tj telo se brzo navikne na lepo, počne toliko da uživa u tome, da jednostavno samo te pokreće, ne moraš više ništa da smišljaš i da organizuješ. Posle doručka krećem na jednu prelepu ekskurziju, da obiđem Gili Meno, Gili Air i da ronim u potrazi za morskim kornjačama i nekim statuama koje su postavljene na dnu mora i predstavljaju lokalnu atrakciju. Nešto slično kao kada sam u Meksiku išao na ekskurziju od Playa del Carmen do Cozumela, ubace neke statue i onda ajmo svi turisti na “nezaboravno” ronjenje. Jedna od lokalnih agencija koja vodi je u vlasništvu gazde Sama Sama bara, tako da sa „drugarima“ krenuh. Tipična priča, brodić sa staklenim dnom, turisti iz ko zna kojih krajeva sveta, preveselo osoblje garantuju dobar provod. Jedna devojka sama ko ja na turi pa se upoznasmo, ona iz Amerike, Jenifer i kao i mi na proputovanju je kroz Indoneziju. Dobro je da imaš nekog čisto zbog slika, ne možeš baš sve sam da odradiš. A na brodu piće za dž, tako da odmah krenuh sa Bintang pivom, što bi ja rekao „daj sine jednu bitangu da nam sve lepo krene“. Voda je ona tirkizno plava, koja na nekim delovima prelazi u smaragdno zelenu, pa opet u neku boju ko zna koju, jer mi i nemamo baš sve nazive za ove rajske boje. Brodić lagano ka mestu, gde se skupilo još nekih brodića, gde su u moru te „čuvene“ statue. Aj da su to neke stare pronađene u moru pa da te „udari“ malo neki osećaj istraživanja istorije podneblja, al ajde, nije ni ovo loše. Upadamo u vodu, maska, disaljka i neke peraje koje su mi taman, al baš onako, više tesne nego taman al ajde nije loše. Borba sa ostalim turistima da se zaroni, da se napravi neki filmić, slika, je uzbudljiva, polusmešna ali to je i neki najbolji deo ovog zaranjanja. Ubismo tu nekih pola sata i ponovo na brodić bliže obali Gili Menoa jer tu dolaze kornjače. Malo ćaskanja sa kapetanom lađe i dobi dozvolu da izađem na pramac broda i tamo sedim sa jednim članom osoblja koji je zadužen za čitanje morskog dna i bacanje sidra. E to je pravi osećaj, kad se zavališ na kabinu, a vetar i kapljice mora te cepaju po celom telu. To je to, to su pluća puna najčistijeg, najlepšeg morskog vazduha, a telo prepuno zraka Sunca koja konstantno ubacuju taj pandemijom, čuveni D vitamin. Stadosmo, sidro u vodu, peraja na noge, maska na glavu i pravac dubina. Kornjače, koje su već navikle da im mi urušavamo mir i njihovo prirodno stanište su u fazonu, pojavi se jedna čisto ko da je plaćena od agencija da mora da dođe da udarimo neke slike sa njom. I svi za njom, a ona dva ti zamaha i tutanj. E sad neko vikne da je tamo, pa svi tamo, neko viknu onamo, pa svi onamo, al od svega toga ništa, jedini benefit što se lepo iskupasmo. Već mi dosadi da jurcam okolo, nego nađoh neke korale pa počeh da se zaluđujem oko njih, čisto da pojačam kupanje. I dok tumaram oko korala nalete jedna i to baš velika i kao da dođe da me nagradi što nisam u gomili sa ostalima. Kakva je to samo gracioznost i lepota pokreta dok obilazi morsko dno u nekom njenom tumarenju svojim stazama. Polako ka njoj da je ne uplašim a da priđem malo bliže, kad eto nje priđe mi bukvalno na metar. Ko zna kakav li joj je trip u glavi kad prilazi, mora da tako „lepo“ izgledam u vodi da joj nije jasno kakav je to plutajuće-roneći objekat kad je morala da priđe da se upozna sa njim. 15tak sekundi se provrzma tu oko mene i nastavi dalje svojim putem a ja pomalo ushićen bacih pogled ka ostalima iz grupe čisto da ukapiraju šta bi. Nazad na brodić i naravno pokazivanje filmića čisto da navatam zazubice od ostalih.
Svratismo do Gili Menoa da ga malo obiđemo, a ono ništa specijalno. Ima tu par dobrih hotela ali se oseka ovde javlja ranije pa je lošije za kupanje. Odatle na Gili Air na ručak. A šta bi drugo nego riba, nabacaše na švedski sto dosta salate, ribe i morskih plodova tako da i ukusno i količinski. Svi se nekako ustežu a mi Srbi po starom običaju, od kad je švedski sto izmišljen, stavimo stolicu uz njega pa redom. Nazad ponovo na palubi broda zavaljen na kabinu i u ćaskanju sa lokalcem. Mrak počinje da pada i mi polako na još jednu Lombok masažu. Ne da prija nego ubija. U sred šume salon za masažu gde te uvedu, nas oboje na dva stola, i tad počinje masakr, popne se devojče i počne da te lomi ko da si joj nešto zgrešio. Tišinu u salonu remete samo moji krici kad me negde savije gde sam ubeđen da će da me izlomi. Dobrih sat vremena za "paprenih" 7 dolara. Lombok masaža, vraća iz mrtvih. Polako tako izlomljeni do našeg smeštaja na presvlačenje i u šetnju da se nešto pojede, malo posluša rege u Sama Sama i na počinak.
Uvek kada naviješ sat da te probudi jer te tog dana čeka nešto bitno, nije ti ni potreban jer se probudiš jedno 5 minuta pre nego što treba da zazvoni. Da mi je neko pričao pre početka putovanja po svetu, da ću se na tim “odmorima” buditi pre svitanja teško da bi mu poverovao, ali tako je svuda gde možeš da uživaš u tim trenutcima. Oblačenje i pravac bašta Sama Sama na još jedno svitanje. Približava se odlazak sa ostrva tako da se već polako javlja ono treperenje organizma kada napuštam neku destinaciju. Svitanja su čarobna, vazduh još neopterećen vlažnošću koje donose visoke temperature i više nego prijatan za disanje. Šorts i majca za trčanje na meni, napravljena kafica na stočiću koji je okrenut ka izlazećem Suncu i prvi zraci koji se probijaju kroz krošnje drveća budeći polako pigmenta na koži. Znak napravljen od nekih metalnih ostataka, gazda voli da vari po ceo dan nešto raducka, kojim poziva na brigu o ostrvu daje sceni onaj jak pečat, jer ne mogu a da ne pomislim kako su i naši krajevi bili nekada lepi, bili prirodni a onda smo ih mi svojim nemarom, ili bolje rečeno, svojom gramzivošću za nekim “boljim” životom upropastili. Prelepu Šumadiju, koju su, kako sam naziv kaže Šume krasile, pretvorili smo u industrijsku zonu, gde fabrike svakodnevno truju, jer kod nas je ona stara poslovica: “ko stavi filter na dimnjak da mu umre majka”.
Izađe Sunce, probudi ostrvo a ja polako u još jedan krug oko ostrva, u još jedno trčanj, ali sa nekom malom tugom, jer znam da je odlazak odavde isuviše blizu, odlazak sa jednog ostrva koje mi je toliko priraslo za srce da se jednostavno osećam kao deo njega. Dok se približavam Sama Sama baru primećujem neku užurbanost ispred, radnici rege bara sklapaju neku konstrukciju, pa priđoh da vidim šta se dešava. Kad ono bina za sutra, za taj i više nego voljeni datum ovde, 17 avgust – Dan Nezavisnosti Indonezije. Sutra je centralno dešavanje ovde u baru, mnogo nekih događaja, marševi đaka, borbe domorodaca, celodnevni koncert. Uzbuđenje je veliko, a svi, kao i uvek nasmejani i ponosni, ponosni na svoju nezavisnost. Eto je i Ljubica i sedosmo da doručkujemo, naravno prelepi Nasi Goreng. Eto ga i Abdul. magični dečko sa magičnog ostrva, onaj dobri anđeo koji je potreban svakoj ovakvoj priči da joj da besmrtnost. Sedi sa nama dok doručkujemo i pričamo. Abdul je sa Lomboka i tamo mu živi porodica, a on radi šest dana u baru i sedmog ide kući. Nikada u svom životu, iako ima 25 godina, nije otišao dalje od Gili Trawangana, da kažemo dalje od 15 kilometra od svoje kuće, Mudar, da kažem premudar dečak za mnoge ljude koje sam upoznao. U razgovoru se dotakosmo teme da je na Baliju veća mogućnost zarade, jer je njemu plata oko 130 evra, ali njegov odgovor je onaj koji će zauvek, ali zauvek biti urezan u mom sećanju. “A šta ću ja tamo, tamo je ludnica, nije tamo dobro, meni je mnogo lepo ovde, ja sam mnogo sretan ovde”.
Au, znači klasičan nokaut. Kakva životna leksija od Abdula, kao je samo on prešao životnu igricu, koliko je samo jači od mene, od Dušana koji zarad gluposti koje nam ovo naše društvo nudi, večnog ludila i večne borbe za zrno normalnosti, ne mogu da donesem odluku da živim, da proživim do kraja života na jednom ovakvom mestu, mestu neverovatne pozitivne energije i srećnih ljudi. Trenutno nema devojku, pa kad načesmo tu temu, reče “Meni su kod devojke bitme 3 stvari: “da je u veri, da poštuje moje roditelje i da se volimo”. Toliko sve prosto rečeno a toliko jako, toliko mudrosti u tom malom mom prijatelju. Danima bih mogao da pišem o njemu, o toj pozitivnoj energiji koja zrači iz njega, o tome kada prilazimo baru kako samo njega pogledom tražimo, a on kada god nas vidi nasmeje se i kaže ono njegovo “how are you mister?”. Dok pišem sve ovo sve počinje da ključa u meni, braćaju mi se svi trenutci provedeni u društvu, kako nekad sa Ljubicom pomenem, našeg prijatelja Abdula, momka koji nam je ulazao veliku čast prihvatajući nas za svoje prijatelje.
Krenusmo na jednu dalju plažu, dalju, tj laganih 15min šetnje, gde, zavaljeni u lejzi begove čusmo smotru zaposlenih. Na plaži poređani od kuvara do radnika obezbeđenja, stoje i slušaju proglas Predsednika Indonezije povodom Dana Nezavisnosti, koji ćita upravnik hotela. I više nego moćno. Što više želim da dan bude duži, to se on skraćuje, sati su minuti a minuti sekunde. Pozvah jednog konobara da mi pomogne da napravim kratki promo video Željku za njegov hostel History. Nije što sam ja u pitanju ali napravi ludilo video, tako da svaki put kad sam ga pregledao sam vrištao od smeha. Polako kreće da se smrkava a mi polako nazad, kad na jednoj plaži. pored drveta majstor berberin izbacio sto, na drvetu ogledalo i šiša i brije. Pa kako čovek da ne svrati da se malo dotera. Aj baš da ne rizikujem sa šišanjem, al bi brijanje valjalo, da mi se malo ten izjednači. A cena, ona da zvone uši, ceo dolar. Sačekah na red pa sedoh na stolicu, kad majstor ni da nasapunja kako treba a tek kad poče da brije sa nekim tupim žiletom, kuku majko, iseče me celog. Pita odakle sam i samo kuka kako mi jaka brada, a ono što jes jes, njima brada ko paučina. Jes da kasapi ali užitak da te neko brije dok su ti noge u pesku a ti gledaš na jedan od najlepših sumraka na svetu je neprocenjiv. Sunce zađe a mi u bar, al prvo na klopu, tj na jedan mali kiosk u kom se sprema najlepša hrana, tj dva indonežanska specijaliteta, slani Martabak i neki slatki kolač od pitinča Terang bulang, sediš na improvizovanoj klupici, nekako sklepanoj i jedeš preukusnu hranu. A onda moraš malo da prošetaš jer je klopa mnogo jaka i nazad do bungalova koji nosi naziv “Is this love”, tj svaki nosi naziv neke pesme Boba Marleya. A u baru krenuli koncerti, prepuno ljudi, opšta predpraznična atmosfera, Ljubica umorna ode na spavanje a ja se uvalih na šank i prepustih dobrim rege vibracijama. Bendovi se smenjuju a ja bih samo malo zaustavio vreme, jedno 20tak godina da ostanem na ovom šanku, a onda polako nazad u surovu Evropu. Ponoć odavno prošla i ja polako na spavanje, jer sutra se vraćamo na Bali n Nusa Dua plažu.
Zvoni alarm, vreme je za poslednje svitanje. Kao da mi se svet srušio, kao po nekoj najvećoj kazni polako ka bašti. Strašno mučan osećaj, danas je definitivan kraj jednog prelepog dela mog života, jednog dela kojeg ću se uvek rado sećati, jednog dela za koji smatram da me je malo i promenio. Danas nema trčanja, danas samo oči traže Hamida i Abdula, traže ih kao što brodolomac svojim pogledom traži kopno kmoje za njega znači spas. Eto ih idu, idu onako nasmejani ko uvek, danas je praznik, danas je taj njihov dan. Preponosni su, preponosnoi na svoju nezavisnost, na herojsku borbu svoga naroda za nju, svesni koliko i šta im ona znači. Sedosmo malo da se ispričamo a ja ih pozva da dođu do našeg bungalova da nam nešto pomognu. A mi spremili poklone da im se odužimo za sve, čuj odužimo, bolje reći malo zahvalimo za sve što smo ovde doživeli. Pošto je naša garderoba, prevelika njima, Hamdiju poklonismo esterni punjač i neki peškir, a Abdulu peškir, futrolu za telefon za pod vodu i Ljubicin telefon. O kakvo iznanađenje i kakva sreća. Ustvari, više neverica da se to dešava. A nama srce puno, bukvalno samo suze što ne krenu. spakovane stvari iznesosmo u baštu gde čekamo brzi brod da dođe. Priđe nam gazdarica i pokloni Ljubici majcu koje su spremili za današnju proslavu a meni Sama Sama prekrivač za plažu. Ma samo što suze ne krenu. Slikasmo se malo i krenusmo na dok. Napravi neku fotku u svečano okićenim kolicima koje konići vuku i polako da mesta gde staje naš prevoznik. Ukrcavanje i polazak. E sas, šta mi se tog trenutka desilo to ne mogu rečima da opišem. Brodić krenu prvo prema Gili Mena, pa Air, pa Lombok, pa Bali. e kako krenu da se odvaja od doka tako u meni poče neki emotivni slom, toliko jak da nisam mogao da progovorim, oči prepune suza, ali prepune i sam pogled ka Sama Sama baru, i na malom Abdulu koji nešto čeprka po bašti je izazvao rasulo u meni. Oči prepune suza i samo sklanjam pogled od Ljubice da me ne vidi tako. Pokušavam da ih zaustavim ali ne mogu,, kreću suze, one “krokodilske”, kreće neko pražnjenje iz mene koje nikako ne mogu da objasnim. Kao da je vulkan proradio u meni. Suze su u potocima, sve puca u meni, ne mogu da se smirim, ne mogu da progovorim, ne mogu u Ljubicu da pogledam. Pogled je i dalje ka baru, ostrvo sve manje a ja mislim da sve bolje bar vidim. Au kakav kolaps. Kroz glavu mi prolazi samo da se vratim, da sve ostavim, da ostanem sa ovim ljudima koji su mi pokazali kao čovek može biti sretan u ovo vreme, u stvari koji je jedini put za sreću, odricanje od svega što ovo doba nosi sa sobom. A ove suze, one su izgleda upućeni meni, meni koji nisam dovoljno jak da pobedim sve loše što moderno doba donosi, sve ono zbog čega smo se odrekli i zaboravili na normalan život, život skromnosti, vere, poštovanja i ljubavi. Ostade na tom oostrvu onaj najvredniji deo mene, u mislima i sećanju, a nadam se i pominjanju mojih Abdula i Hamdija.
