Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Kine, gde je pratio našu selekciju tokom Svetskog prvenstva u košarci.
Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut, obično sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.
Taman stigosmo u hotel kad Đura zove u Club Rouge, na nekom ko zna kom spratu hotela. Brzo tusiranje i pravac na taksi. Tu sve na rezervaciju, pozvasmo se na Stefana i eto nas već u liftu. Na izlazu opet hostese koje nas vode do našeg separea. Hostese, prelepe devojke iz svih krajeva sveta. Diskoteka pola zatvorena a pola terasa koju samo ulica deli od Bunda i pogled sa nje onaj od 100 miliona dolara. Nama srpare na terasi što bi rekli sa pogledom. Dosta naših jer svi smo kupili karte za Šangaj nadajući se pobedi nad Španijom. Žurka je top... Didzej onaj pravi, engleski a atmosfera ona adrenalina, čeka se sutrašnji dan da pobedimo Argentinu i krenemo za Peking po medalju. Pogled upotpunjuju kineske zastave koje se nalaze na vrhu svake zgrade, osvetljene tako da pataju mračno nebo svojom crvenom bojom. Ponosna zemlja. Ponoć odavno prošla, što bi rekli vreme da se spije. Prebacivanje u drugi hotel donosi novo razočarenje, jedina dobra stvar što smo naleteli na vrhunsku klopu, tako da odmah pređosmo metroom do Mlađinoh hotela. Cimnuh Marka koji nam uplati preko trip.com hotel i napokon se smesti smo u vrhunski hotel na fenomenalnoj lokaciji na samom People squeru - Pacifik hotel sa tradicijom dužom od 100 godina. Pravi onaj mafijaški iz 30tih godina 20 veka, jedan od simbola starog Šangaja. Smesti smo se i pravac tumaranje po Šangaju. Opet Nanjing ulica, malo do Bunda, klasično turistički šetnjom da upoznamo mali deo centra. Već kreću telefoni gde da, se ruča i Stefan Stojanović, koji ovde trenira njihovu 3x3 reprezentaciju, predloži neki italijanski restoran. Pa ajde mada u Kini smo al aj malo da se podsetimo evropske kuhinje. Pretežno evropska klijentela. Jedemo a misli već u Donguanu. Krećemo u jedan, ni sam ne bih znao kako da ga nazovem, klub ali sportski kafe. Zbači u zgradi teren za fudbal, za bejzbol, za basket i restoran sa led ekranom ko pola opštine. Kako se primiće utakmica tako sve više naših dolazi. Na kraju nas jedno 100tinak dočeka početak. Već osokoljeni kineskim pivom, koje je odlično, i jakim bodrenjem dok se podbacuje lopta, dočekasmo tu najbitnije utakmicu, četvrt finale. Uh, ne bih o utakmici. Tajac. Potonuće. Svi u šoku. Nemoguće.. Sve se sruši.. Ali sve. Imamo karte da gledamo Španiju ali svi kao zombiji ka hotelu. Teška noć. Sve prolazi kroz glavu. Sna ni u najavi. Srećom jutro uvek svane. Šta sad? Ne ustajemi se iz kreveta. Polako u tišini se sredismo i krenusmo da obiđemo još neke znamenitosti Šangaj. Yu yuan bašta na spisku. Naravno metroom je veoma lako doći do bilo kog dela Šangaja. Izađosmo Veljko i Ja i polako se raspitamo na koju stranu. Uđosmo u jednu četvrt gde su kuće i zgrade u tradicionalnih stilu. Nekako kad smo krenuli imao sam drugačiju percepciju kako sve ovo izgleda tako da sam promašio sve. Ostavili su jedan netaknut deo staroga Šangaja koji je toliko lep da je stvarno teško opisati. Sve zgrade u tradicionalnih stilu od kojih se pojedine još restazriraju. Metež i creva turista remeti mir i sklad uličica koje, ako držiš pogled od pola zgrade nagore "drži" te u 17-18 veku, a ako ga spustiš na svakodnevnicu koju karakterišu rojevi ljudi koji definitivno ne znaju ni šta, ni gde ali ni kako. Prepušteni vodiči a i aplikacijama"odrađuju" delove ture. Iza jednog hrama "niče" malo jezerce protkano pešački prelazima. Tako lepo povezani da šetnja preko njih, a i pogled na okolne zgrade prave jedinstven događaj. Krenusmo ka metrou da uhvatimo liniju za penjanje na drugu najvišu zgradu na svetu Shanghai tower (632 metara). Izlazimo na Luizijao stanici jer ceo deo gde je i tv toranj i kongresni centar i brdo najviših zgrada se zove Luizijao trgovinski i finansijski centar. Šetnja preko saobraćajnica da bi došli do kule a i sam pogled na njih pokazuje moćnost kineske države. Znači stajati ovde okružen ovoliki zgradama, iznad saobraćajnica ispod kojih su metro linije potvrđuje ono o čemu sa Veljkom svaki dan pričam. Hodajući Kinom stiče strašan utisak da je ovde sve uređeno do savršenstva, da oni znaju šta će se za 30 godina raditi... Sigurno će vladati svetom. A i nema šanse da je Tarabić promašio. Ulaz u kulu 30 evra. Molim lepo. Dolaziš na skener pa na vrata lifta gde stoji natpis:"Najbrži lift na svetu. Od 18 do 20 metara u sekundi". Ejjjj. Uđosmo i displej pokazuje brzinu i broj spratova. Kad dođosmo do 18 metara u sekundi ne možeš da povataš koji je spraj koliko se brzo menjaju brojevi. Zuji u ušima kao avion da proleće... I ništa više. Koči lift a displej pokazuje 108 sprat. Molim lepo. Izlazimo, penjemo se još jedan sprat i dolazimo do rubova zgrade koji su od stakla. A pogled.... A hahaha... Jel moguće ovo? Ma daj... Čekaj u avionu sam.. Ma daj... Neverovatno... Ali neverovatno. Zalepljen ko stiker za staklo. Jakih sat vremena, ali jakih. Pozvah neke drugare i pustih ih na viber... Ma čudo... Nazad na bund da se pozdravimo. Sutra idemo.. I opet i opet prelep je pogled sa Bunda. Taman se smrkava kad stižu koordinate.. Diskoteka "Mint" najjača u Šangaju, tj jedna od najpoznatijih na svetu. Na ulazu nas čeka Peđa, trener juniora Shanghai sharks basketball club, tako da sa domaćinom je sve lakše. Diskoteka, ponovo liftom na ko zna koji sprat zgrade, uglavnom cela je zatvorenog tipa i ne približava se izlozi a jer se dole ne vidi kraj. Prava "komunistička", led ekran preko celog zida veličine opštine naše, ozvučenje i rasveta na nivou najjačih svetskih koncerata a go go igračice kao Ujedinjene nacije. Znači totalno ludilo. Ali baš. Mi smo u jednom velikom separeu koji ima dva, stola. Pored nas neka ekipa kineza puni kao brod. Znači stižu im kolica sa 5 moeta i prskalicama ko da slave oslobođenje. A na velikom led ekranu izlazi "Welcome mrs Chang and his friends". Opa bato. Upita konobara koliko je jedan moet kaže 2 000 dolara. Ode desetka ko na krst. Atmosfera sve jača i jača.. I u jednom trenutku okrenu se Peđa i kaže mi da pogledam led ekran a na njemu "Welcome Dobrodošli Dušan j njegovi drugari" na čistom srpskom. I počinje pesma Ceca "Lepi grome moj"!!! Ja zabezeknut. Peđa vrišti od smeha... Veljko na separeu.. Tad provali smo da su pola diskoteke srbi. Havarija.. Ustvari diskoteku po pola sa nekim knezom drži Danijelo, Albanac sa Kosova, drugar Peđin.. Kakva noć koja se završava svanućem na doručku u nekom kineskom restoranu i šetnjom polupustim ulicama Šangaj do Pacifika. Displej na vozu pokazuje 350km/h...Pangaj iza nas a njegovo kraljevsko veličanstva Peking ispred...
