Milan Pavlović Zombi: U obezbeđenju autoritet, u Bahusu kao kod kuće

Ako vam kažemo da smo razgovarali sa Milanom Pavlovićem, malo ko bi pogodio iz prve o kome je reč, ali ako vam kažemo da smo pričali sa Zombijem, stvari već stoje drugačije, jer našeg sagovornika upravo po tom autentičnom nadimku zna ceo grad. Milan je postao Zombi još u prvom razredu osnovne škole, a po imenu brze hrane koju su njegovi držali. Po tome je postao toliko prepoznatljiv da su ga čak i nastavnici tako zvali.

Kako mu je otac bio vojno lice, sticajem okolnosti Zombi je rođen u Sloveniji, ali se ubrzo vratio u Kragujevac. Kaže da rodni grad Postojna u njemu ne budi emocije jer je Kragujevčanin od glave do pete i izrazito voli grad, ne pada mu na pamet da bi bilo gde drugo mogao da se oseća dobro i svoj na svome kao ovde, zadovoljan je kako je “skockao” svoj život, posao, slobodno vreme…

Zombija ceo grad uglavnom zna kao nekog ko godinama radi obezbeđenje, a sem toga zaposlen je u Tržnicama, u službi unutrašnje kontrole. Sa 19 godina radio je u očevoj privatnoj firmi kao vozač teretnog kombija po celoj Srbiji, ali, mada je “Kruna” već 20 godina uspešna u proizvodnji želea i ratluka, ipak je hteo da se osamostali i krči neki svoj put. Otvorio je brzu hranu čije ime, naravno, nije moglo biti drugačije nego Zombi. Neko vreme bio je i komercijalista u Delti, držao je kafić Džezva na Mašinskom fakultetu, a paralelno je uz sve to išlo obezbeđenje. U tom poslu cene ga kao korektnog i ozbiljnog, zato su mu neretko poveravani poslovi obezbeđenja velikih sportskih manifestacija, festivala, koncerata, Ekonomijada u Grčkoj i Bugarskoj, uz kockarnice, kladionice, kafane i noćne klubove, gde se ističe Trezor kao njegova teritorija. Kako god se nekome činilo, posao obezbeđenja uzet za ozbiljno i odgovorno, nije lak, nosi veliki stres, uvek si pod tenzijom, nagledaš se svačega, treba da znaš sa ljudima, da imaš debele živce i da si autoritet, kaže Zombi. Svestan je da su momci koji se time bave na meti kritika i predrasuda, da neretko slove za nasilnike i tome slično, sudi im se čak i samo na osnovu fizičkog izgleda. Ne poriče da sigurno i takvi pokušaju da naprave izlet u taj posao, jer im treba novac i misle da je to lako, međutim, tvrdi da priče o “lošim momcima” uglavnom dolaze od onih koji se sa njima nikad nisu ni susreli, koji čak ni ne izlaze po gradu. Priznaje da su ga, dok je bio mlađi, ogovaranja nervirala, ali kasnije je počeo da uviđa da čime se god neko bavio, ne samo obezbeđenjem, biće na meti "dežurnih blejača” po kafićima samo zato jer nešto radi i negde se za nešto bori, tako da na opaske više ne obraća pažnju.

Zbog tog posla zna se sa celim gradom, kaže da najbolje lokale drže njegovi drugari i da nema mesta gde ne može da ode, a da nema ekipu. Voli mnoge od njih, između ostalih Tapas, Trezor, ali Bahus je neprevaziđen i već 10 godina njegova druga kuća gde provodi možda i više vremena nego u samoj kući.

Sa suprugom Milenom pre tri i po godine dobio je ćerkicu Lenu i sa njom je u slobodno vreme omiljeni provod odlazak u Eko park gde gledaju u hrane životinjice. Iz hobija ide na kros fit i u teretanu, a kao mlađi je, poput svih iz tih generacija nešto trenirao, pa je njegovo opredeljenje osam godina bila košarka. Žali što nema više vremena da se posveti vikendici na Gruži, sa drugarima voli da ode na pecanje, pa bi mu, kaže, prijalo da preskoči neki vikend u gradu i malo pobegne u prirodu.