Kostadin Stojadinov: Čovek bez slobodnog vremena koji vodi ljude preko granice straha

Kostadin Stojadinov (32) je pravi primer kako mladi čovek uz dobru organizaciju i volju može da bude i više nego uspešan. Iza njega stoji mnogo odigranih predstava, režiranih komada, izgrađenih glumaca, ali isto toliko i uspešnih projekata.

Rođen je u Kragujevcu, tačnije Jovanovcu, ali zbog svojih obaveza se preselio u grad. Najponosniji je na svoje zanimanje reditelja, jer mu to omogućuje da ispolji svoju kreativnu stranu i upije pozitivnu energiju prilikom rada sa mladim glumcima.

Za portal InfoKG govorio je o sebi i svojim mnogobrojnim ostvarenjima, a ujedno je otkrio i ,,recept“ svog uspeha.

Čime se sve baviš?

Ja sam menadžer u jednoj IT firmi, a ujedno radim i u SKC-u kao reditelj.

Koliko vremena provodiš na poslu?

Nemam fiksno radno vreme, kada završim sa jednim poslom, ako nisam na drugom, o drugom razmišljam.

Kako provodiš slobodno vreme? Trpi li tvoj privatni život zbog toliko obaveza?

Nemam slobodno vreme (smeh). Trpi, trudim se da izbalansiram, da vreme provedem sa svojim dragim ljudima, da se i njima posvetim. Nije sve u poslu, niti treba da bude. Nemam vremena za dokolicu i to mi fali, jer sam to vreme trošio kreativno.

Završio si srpski jezik i književnost, kako je došlo do toga da se nađeš u IT sektoru?

U sve to sam ušao sam kao inženjer, čim sam završio fakultet. U tom poslu je presudno znanje i snalažljivost, ne diploma.

Kako je počela tvoja saradnja sa Studentskim kulturnim centrom?

Sve je počelo dok sam još bio u Prvoj gimnaziji. Prošao sam audiciji za Dramsku sekciju. Posle nekog vremena sam nenadano bio pozvan u SKC za rad na predstavi ,,Stilske vežbe“.

Koliko odigranih predstava imaš iza sebe?

Petnaestak sigurno... Više od deset godina sam u SKC-u.

Koja uloga ti je najdraža?

Peru Pisara u ,,Gospođi ministarki“ smo uradili baš zanimljivo, ali postoji uloga koja mi je najdraža, a ujedno je i najzahtevnija, to je Lari Tompson, jer sam igrao tri različite uloge, tri brata i mnogo je bilo i glumački i fizički zahtevno, zahtevalo je kondiciju i veliku koncetraciju.

U SKC-u već duže vreme ne glumiš nego radiš režiju i vodiš Akademsko pozorište. Kako je raditi sa mladim ljudima? Ima li to više prednosti nego nedostataka?

Rad sa mladim ljudima dosta pozitivno utiče na mene, prosto želim da čujem kako mladi razmišljaju, u kom pravcu idu, šta je danas smešno, šta nije, šta je aktuelno i kakav je to mladi čovek. Izazov mi predstavlja to što su mladi previše zauzeti, kao odrasli. Imaju mnogo obaveza i najteže napravimo raspored za održavanje proba. 

Da li se razlikuje predstava kao krajnji produkt od onog što si prvobitno zamislio?

Uvek na to što sam postavio gledam kao publika i uvek se mnogo razlikuje početna zamisao i ono što se dobije na kraju. Uvek imam tremu kad se igra, pre početka predstave je uvek haos. Predstavu gledam sa takvim nekim osećajem-kao majka kad joj dete kasni, ali sam uvek ponosan na sve moje ljude, jer znam da su gurnuti preko granica straha i koliko mogu.

Na šta si posebno ponosan?

Na prijateljstva koja se steknu i razviju u Akademskom pozorištu, da to bukvalno preraste u prijateljstvo za ceo život. I to je predivna stvar koja je kruna kreativnog rada, zajedničkih interesovanja i vremena koje ulažemo, da se odatle razvije ta neraskidiva nit.

Kako si uspeo u sebi da izmiriš korporativnog čoveka i umetnika?

Uspeo sam, jer prvi ne da onom drugom da ode u krajnost, a dobro je da obojica postoje. Ne može čovek da se da samo poslu, jer se oseća prazno, potrebno je nešto gde će da izrazi sebe, ali opet u umetnosti je problem egzistencija. Tako da sam uspeo to da izbalansiram.

Koja je tajna tvog uspeha?

Dobra organizacija i planiranje unapred.