Radio uživo
Teško je reći šta se to dogodilo u subotu uveče, 10. decembra 2016. godine u holu Druge kragujevačke gimnazije. Ne mislim, naravno, na samo izvodjenje Mocartovog Rekvijema, na ukupno 90 izvodjača i ko zna koliko onih iza scene koji su pomogli da to sve bude kako je bilo.
Tu je manje - više sve jasno, dogodilo se ono što je i najavljeno: prvi put u Kragujevcu mogli smo da slušamo Mocartov Rekvijem, misu za mrtve, mogli smo da slušamo opelo.
Ali šta se dešavalo, oko, iza i iznad izvodjača, kakvo se to čudo desilo u prizemlju, na prvom i na drugom spratu? Odakle, odjednom, na jednom koncertu klasične muzike u Kragujevcu skoro hiljadu ljudi? I to ne samo iz grada - došli su i iz Čačka, Kraljeva, ko zna odakle... Kako to da ama baš nijedan telefon nije zazvonio tokom skoro sat vremena programa, kako da baš niko ne dobije napad kašlja, ma, niko reč da kaže...
Koja je to (ne)očekivana, hipnotička sila, prava, bolje rečeno, klasična groznica subotnje večeri zahvatila publiku, drmala i tresla na svakom mestu odakle je moglo da se čuje i vidi ono što dešavalo u centralnom delu hola?
Mocartov Rekvijem, to čudnovato delo, o kome smo slušali (i gledali) najrazličije priče i teorije zavere, sami izvodjači - Kragujevačko pevačko društvo i Kragujevački orkestar sa dirigentom Nemanjom Mitraševićem, naravno da su deo odgovora. Stručniji od mene znaju kakvo je bilo samo izvodjenje, koliko kvalitetno, mada slutim da bi rekli - danas, ovde, u ovom prostoru, u ovim uslovima to je najbolje što je moglo da se uradi.
Najverovatnije da je tako. Jer, da nije bilo tako već bi se čuo neki mobilni ili kašljucanje. Medjutim, ako vaš umetnički čin stvori apsolutni muk, onaj težak, najteži, ako vaš zadnji ton izazove, što kažu, na tri - četiri sad, provalu aplauza, koji traje i traje i traje i kome nema kraja, onda sve zanemi, čak i uredjaji, pa pametni su na kraju krajeva, kažu ti uredjaji, ako se dakle, svakom prisutnom desi umetnost, onda više nisu važna mišljenja stručnjaka.
Važan je onaj osmeh i sjaj u očima hiljadu ljudi. Važan je taj uzdah koji smo svi ispustili na kraju Rekvijema. Taj uzdah koji znači uspeh.
Uspeh je zajednički. Delimo ga na ravne časti: izvodjači, svi oni koji su pomogli od Muzičke škole, SKC-a, Megaton produkcije do Narodnog muzeja, Studenstkog parlamenta FILUM-a i grada Kragujevca. I mi, publika.
Zaista nije mala stvar u gradu koji ima ukupno tri sale - sve tri akustično, najblaže rečeno, nagluve - napraviti ovakav dogadjaj. Kragujevac je grad (za one koji ne žive u njemu a nekim slučajem čitaju ovo) koji ima salu Teatra sa ukupno 264 mesta, salu Pozorišta za decu sa 303 sedišta i salu PMF-a sa promenljivim brojem mesta ali nepromenjenim i nikad sredjenim problemima na plafonu sa koga, navodno, svakog trenutka, u toku, recimo, koncerta usled malo jače muzike može da padne neko parče maltera.
Dakle, matematika je prosta, svi koji su bili u subotu u holu Druge gimnazije napunili bi sve tri sale. Doduše stali bi svi i u salu Šumadije ali To je sada veliki zapušteni prazan prostor, bez sedišta, sa problematičnim krovom i još problematičnijom vlasničkom strukturom oko koje Grad i Srbija deceniju i više vode besmilene razgovore kojima se ne vidi kraj. O sali bioskopa Pionir, koja je zarasla u paučinu, vlagu i memlu da ne govorim. Da ne tupim o tužnim stvarima, problemima koje niko nikada nije rešio i ne rešava, za koje niko nikada nije imao niti sad ima vremena, para, a čini se ni dovoljno volje.
Pišem ovo zbog veselih stvari, jer bez obzira što sam u subotu uveče slušao misu za mrtve, dakle opelo, nešto što je u svojoj suštini tužno, doživeo sam radost. Video sam sliku grada koji postoji ali se ne vidja svaki dan. Svima nam treba više ovakvih slika. Drugim rečima kad imate volje onda možete da napravite i ono što se čini nemogućim.
Zato nije svaki rekvijem opelo.
I još nešto, na kraju, a u stvari na samom početku svega ovoga što se tako trijumfalmo završilo. Tačno je da živimo u „vremenu Salijerija“, vremenu u kome dominiraju neuki, neobrazovani, podli, pokvareni, neobrazovani i nestručni, deprimira činjenice da neznalice kolo vode a oni drugi, pošteni, iskreni, obrazovani i vaspitani stoje sa strane, ćute i gledaju.
Ali svi ti izvodjači (zaboravih da vam kažem neki su došli samo za ovu priliku iz drugih gradova širom Srbije da bi svojim instrumentom ili glasom pomogli) svi ti ljudi koji su došli da slušaju Rekvijem pokazali su nešto drugo. Nešto lepo.
Rekvijem je, kako je to pametno primetila u prigodnom tekstu, Anja Lazarević, „drama izmedju konrtasta svetla i tame, očaja i utehe, patnje i nade. Dostojanstvenost Rekvijema nije posvećena samo preminulima već i onima koji za njima ostaju u patnji.“
Subotnji strahoviti aplauz hiljadu „onih koji su ostali“ na kraju Rekvijema ili rizikujući da budem patetičan - „svih onih u patnji“ - sigurno sam, nije ostavio ravnodušnim sve naše Salijerije.
Zato se, zašto da krijem, osećam dobro. To nije ništa čudno. Ovo je Srbija i samo u toj našoj, tako divnoj, zemlji koju smo odavno prepustili svim našim Salijerijima, može se dogoditi da sa rekvijema, mise za mrtve, sa opela, izadjete veseli i nasmejani.
FOTO: Zoran Petrović
